ČUDA STVARAMO SAMI

Na pitanje šta znači biti normalan, kao i na ono šta je ljubav, koliko je nama poznato, do sada nije dat precizan odgovor. To je nešto što nepogrešivo znate. Dr Radoje Simić, direktora Instituta za zdravstvenu zaštitu majke i deteta „Dr Vukan Čupić“ ima u sebi nečeg isceljujućeg što širi na ljude i čini da se osećaju spokojno i sigurno. Verujemo da je samo Proviđenje zaslužno što nije postao inženjer elektrotehnike (alternativa studijama medicine). Lekari bi trebalo da budu upravo takvi kakav je on. Govori jasno i precizno, „ljudi koji govore tiho možda nešto kriju“, sagovornika gleda pravo u oči, a svoje izveštaje piše velikim slovima.
Na pitanje odakle je, dr Simić spremno odgovara da je iz Šapca, iako je pre tri godine proglašen za „Najbeograđanina“, a njegovi su poreklom iz Azbukovice, ispod Sokola. Zbog prirode očevog posla, porodica se često selila, dok se nije nastanila u Majuru, gde mu majka i danas živi.
- Promenio sam pet osnovnih škola dok se nismo preselili u Majur, gde je počelo divno druženje sa izviđačima u Društvu „Milan Belovuković Deva“. Boravili smo u prirodi, osvajali nagrade, bili najbolji u regionu. Sećam se pešačenja od Šapca do vrha Cera. Bilo je nezaboravno...
Osećaju pripadnosti doprinela je Šabačka gimnazija koja je, iako psiholozi ističu da se ličnost formira do pete godine, umnogome uticala na njega. U prestižnu školu došao je kao vukovac i, u odeljenju od trideset šest učenika, bio među najboljima. U prilično obezdušenom vremenu u kom živimo, sa nostalgijom se seća gimnazijskog perioda, svojih drugara i nastojanja da pomognu jedni drugima.
- Kada kažem Šabac, mislim na Gimnaziju. Bila je to plejada genijalaca. Razredni mi je bio divan čovek, profesor Toroman, Raća mi je predavao latinski (i danas pamtim sentence koje sam od njega naučio), Koman srpski (samo jednu godinu, ali sam se zbog toga osećao uzvišeno), filozofiju Danilo Belić. Profesorka Mara Kojić bila je naša majka. Prva desetka iz biologije na fakultetu bila je na znanje koje mi je ona prenela. Možda je njen način razmišljanja, logičan i precizan, „presudio“ da upišem medicinu.
Iako su ga „prestigli“ studenti iz nerazvijenih opština, oni sa nagradama i „Titovim fondom“, desilo se da, zbog odlaska na služenje vojnog roka, budu primljeni oni ispod crte. I tako je, „slučajno“, dr Simić upisao medicinu. Vredan i radan, na prvoj godini je imao prosek 9.5, koji je zadržao do kraja studija. Opet je bio među najboljima.
- Trebalo bi da se trudimo da budemo među najboljima, ali da ne sagorimo u toj želji, često se dešava da ljudi bivaju nezadovoljni i surovi u trci za dostizanjem vrha. Sasvim je prirodno težiti savršenstvu, ali ne treba biti osion, važno je sačuvati poštenje.
Kada je diplomirao, prijavio se na konkurs „Instituta za majku i dete“ i bio primljen, bez ikakvih urgencija. Od tada je prošlo trideset godina, a njegov život se kretao uzlaznom putanjom. Specijalizirao je dečju hirurgiju, na insistiranje starijih profesora, koji su ubrzo po njegovom dolasku otišli u penziju, tako da je „ubrzano sazrevao“. Dvadeset godina je načelnik Odeljenja za plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju na Institutu.
- Znao sam da ne želim psihijatriju i sudsku medicinu. Hirurgija je, iako krvava i traumatična, zlatna, zato što je precizna i, ako išta pomaže, onda je to ona. Nisam hteo „grubu“ hirurgiju, nego plastičnu, zato što je suptilna.
Dobro organizovan, gradio je, paralelno sa stručnom, akademsku karijeru. Njegovi studenti su privilegovani zato što njihov profesor (u zvanju docenta) ne skriva znanje, nego ga štedro daje drugima. Nije mu namera da bude „uzvišen i nedodirljiv, već „čovek kakav jeste, sa vrlinama i manama“, u konstantnom podvigu da bude od sebe bolji.
- Bilo koji posao da radimo, trebalo bi da ga radimo najbolje što možemo. Cenim ljude po tome kako, a ne šta rade. Možda je kod mene spoj truda, odnosa prema poslu i organizovanosti, doveo do rezultata. Najvažnije je da čovek voli to što radi.
Dr Simić je i porodično ostvaren čovek. Njegova supruga profesor je kliničke farmakologije. Stariji sin diplomirao je filozofiju, završio master na Fakultetu političkih nauka i sprema se da ide na doktorske studije u Holandiju. Mlađi je gimnazijalac koji želi da studira medicinu.
- Supruga mi je jedna vrednica, pametnica, naučni tip, odgovorna i savesna. Podizali smo decu ličnim primerom i sa svešću da materijalne vrednosti nisu prioritetne. Imati zdravu porodicu privilegija je koja se ne može se kupiti.
Srećan čovek. Zadovoljan, ispravio bi nas. I dodao da je, možda, sreća nekim naklonjenija, ali da se ništa ne dešava slučajno.
-Ne treba čekati da se dogode čuda, to samo može da potroši čoveka. Čuda se stvaraju. Kažu da se u sreću uzda lud, a pametan u svoj trud. Ne bi trebalo čekati da nešto padne sa neba, nego stvarati i zemlju i nebo. Ima ljudi koji delaju u pravcu svoje nesreće i sve što rade, na žalost rade...
Nemirnog, istraživačkog duha, svestan je da „hirurgija nije samo zanat i produžetak ruke, nego i glave“. U želji da reši problem, anomaliju, neprepoznatu bolest, u stanju je da satima razmišlja i čita dok ne dođe do odgovora. Ponekad pacijentima mejlom razrešava situaciju.
Dr Simić je čovek koji neguje tišinu. Ne voli velika okupljanja, jer „tada iz ljudi ispliva animalno“. Veruje da bi čovek trebalo malo da se osami i preispita sebe, isto kao što je važno da se povremeno izmesti iz svoje sredine. Takav iskorak napravio je kada je otišao u Japan, na usavršavanje, 2003. godine.
- U Japanu sam bio veći Srbin nego što sam u Srbiji. Tamo su znali za opsadu Sarajeva i “opasne” Srbe, Slobu Miloševića i Dragana Stojkovića Piksija. Bili su malo podozrivi u početku, ali su me prihvatili kada su videli da sam iskren i nasmejan, da dolazim iz zemlje koja ima dobre ljude i stručnjake. Širio sam i srpsko i ljudsko. Kada sam odlazio, obećao sam profesoru Hosaki da ću se potruditi da bude gostujući profesor u Srbiji, što on nije očekivao, a što se desilo već sledeće godine. On je sada u penziji, ali prijateljstvo sa Japanom i danas traje. Otuda njihove donacije Institutu...
U Gimnaziji su ga zvali „filozof“. I danas ima naviku da postavlja pitanja, ne iz puke radoznalosti, nego iz „želje da dobije kompletnu sliku“, opet, da bi pomogao. Uvek. Pitali smo ga da li je bio u iskušenju da se otisne iz matice, ne samo na usavršavanje, nego „zauvek“.
- Nisam. Vodilja svega je zadovoljstvo. Pitanje je kakve je prirode zadovoljstvo, da li je u materijalnoj ili nekoj drugoj dimenziji života. Tragati za boljim jeste u redu, ali potrebno je definisati šta je dobro. Znači, verujem da, u datim uslovima, treba uraditi najbolje moguće, u okruženju koje najviše prija.
Iako nije zaljubljenik protokola, Dr Simić je verujući čovek. Kaže da oseća da postoji Neko ko je iznad nas, „ko nam zabranjuje da se previše uzdižemo, iako nam je cilj da dosegnemo božansko savršenstvo“.
- Ne doživljavam veru kroz religiju, sveštenike i njihovo ponašanje, ali nažalost, naš narod tako razmišlja. Vera u ljubav i poštenje, važnija je od svega.

ESTETSKA HIRURGIJA
„Estetska hirurgija kod dece češće je rekonstrutivna i primenjuje se u slučajevima kada je priroda pogrešila. Neke anomalije su urođene, a druge su posledica povreda ili bolesti. Estetska hirurgija, u užem smislu reči, znači da je sve na svom mestu, ali da nismo zadovoljni veličinom ili oblikom. Razumem potrebu da tražimo savršenstvo u svemu, u znanju, lepoti i dobroti, ali, estetska hirurgija ima smisla samo dok postiže nešto što nije protiv prirode. Dakle, nisu lepe grudi koje su preterano upadljive, koje dolaze pod bradu i bivaju predmet pogleda. U dečjoj hirurgiji estetika pokriva deformitetet nosa, prominentne usne školjke, ožiljke koji su posledica povrede, ili bolesti. Povremeno radim rekonstrukcije dojki zbog urođenih deformiteta. Imao sam priliku da radim povećanje, ali samo u „meri prirode“. Nikad ne bih išao protiv sebe na račun zadovoljenja fantazija koje često mogu da budu poremećene.“

BELE LAŽI
„Nekad doktor može malo i da slaže. To je bela laž. Sećam se primera deteta sa teškom anomalijom. Otac i svekrva ustremljeni na majku koja je skrušena, sa osećajem krivice. To je standardno, kada se rodi dete sa manom, žena je kriva. Pitaju me – Zbog čega je to, doktore? Odgovorio sam im – Neki radovi ukazuju da je to sa muške strane. Zamislite oči te majke, koje su, verovatno, po prvi put živnule i osetile trenutak sreće.“

PISMO RODITELjA
Cijenjeni doktore,
nakon Vašeg mejla koji ste nam zaista u nevjerovatno ekspresnom roku poslali, nikako se ne mogu oteti dojmu i činjenici da na ovim prostorima uopće postoji neko plemenit poput Vas. Načinom na koji ste nam se obratili, mene i moju suprugu ste rasplakali kao niko do sad, te nam vratili osjećaj sreće i zadovoljstva našom Ajnom i ostalo dvoje djece, koji je cijelo vrijeme bio zamijenjen strijepnjom, strahom i nadom da će sve, ako Bog da, biti dobro. Ne mogu Vam opisati kako se osjećamo, te Vam se najiskrenije još jednom zahvaljujem što ste našli vremena da se posvetitite našem problemu. Nadam se da će biti prilike da Vam se odužimo, jer smo od Vas doživeli nešto što nismo u cijeloj ovoj našoj situaciji. Od srca se nadam da ćete još dugo poživjeti u zdravlju i Vi i Vaša porodica.