Инфо

Берза

  • aero 1.687 ▲ 0,24%
  • alfa 33.600 ⚫ -0,00%
  • dinnpb 3.480 ⚫ 0,00%
  • epen 14.000 ▲ 4,46%
  • fito 2.800 ⚫ 0,00%
  • gfom 148 ⚫ 0,00%
  • irtl 560 ⚫ 0,00%
  • kmbn 1.900 ▲ 0,80%
  • mtlc 2.037 ▲ 1,85%
  • niis 688 ▲ 1,18%
  • rmks 1.570 ▲ 4,53%
  • rso1491 141,90 ▲ 0,54%
  • rvst 1.950 ⚫ 0,00%
  • sjpt 140 ▲ 3,70%
  • tgas 11.000 ⚫ 0,00%
  • vzas 80 ⚫ 0,00%
(25. јануар 2018.)
ДОКТОР МЕДИЦИНСКИХ НАУКА РАДОЈЕ СИМИЋ

ЧУДА СТВАРАМО САМИ

ЧУДА СТВАРАМО САМИ
На питање шта значи бити нормалан, као и на оно шта је љубав, колико је нама познато, до сада није дат прецизан одговор. То је нешто што непогрешиво знате. Др Радоје Симић, директора Института за здравствену заштиту мајке и детета „Др Вукан Чупић“ има у себи нечег исцељујућег што шири на људе и чини да се осећају спокојно и сигурно. Верујемо да је само Провиђење заслужно што није постао инжењер електротехнике (алтернатива студијама медицине). Лекари би требало да буду управо такви какав је он. Говори јасно и прецизно, „људи који говоре тихо можда нешто крију“, саговорника гледа право у очи, а своје извештаје пише великим словима.
На питање одакле је, др Симић спремно одговара да је из Шапца, иако је пре три године проглашен за „Најбеограђанина“, а његови су пореклом из Азбуковице, испод Сокола. Због природе очевог посла, породица се често селила, док се није настанила у Мајуру, где му мајка и данас живи.
- Променио сам пет основних школа док се нисмо преселили у Мајур, где је почело дивно дружење са извиђачима у Друштву „Милан Беловуковић Дева“. Боравили смо у природи, освајали награде, били најбољи у региону. Сећам се пешачења од Шапца до врха Цера. Било је незаборавно...
Осећају припадности допринела је Шабачка гимназија која је, иако психолози истичу да се личност формира до пете године, умногоме утицала на њега. У престижну школу дошао је као вуковац и, у одељењу од тридесет шест ученика, био међу најбољима. У прилично обездушеном времену у ком живимо, са носталгијом се сећа гимназијског периода, својих другара и настојања да помогну једни другима.
- Када кажем Шабац, мислим на Гимназију. Била је то плејада генијалаца. Разредни ми је био диван човек, професор Тороман, Раћа ми је предавао латински (и данас памтим сентенце које сам од њега научио), Коман српски (само једну годину, али сам се због тога осећао узвишено), филозофију Данило Белић. Професорка Мара Којић била је наша мајка. Прва десетка из биологије на факултету била је на знање које ми је она пренела. Можда је њен начин размишљања, логичан и прецизан, „пресудио“ да упишем медицину.
Иако су га „престигли“ студенти из неразвијених општина, они са наградама и „Титовим фондом“, десило се да, због одласка на служење војног рока, буду примљени они испод црте. И тако је, „случајно“, др Симић уписао медицину. Вредан и радан, на првој години је имао просек 9.5, који је задржао до краја студија. Опет је био међу најбољима.
- Требало би да се трудимо да будемо међу најбољима, али да не сагоримо у тој жељи, често се дешава да људи бивају незадовољни и сурови у трци за достизањем врха. Сасвим је природно тежити савршенству, али не треба бити осион, важно је сачувати поштење.
Када је дипломирао, пријавио се на конкурс „Института за мајку и дете“ и био примљен, без икаквих ургенција. Од тада је прошло тридесет година, а његов живот се кретао узлазном путањом. Специјализирао је дечју хирургију, на инсистирање старијих професора, који су убрзо по његовом доласку отишли у пензију, тако да је „убрзано сазревао“. Двадесет година је начелник Одељења за пластичну и реконструктивну хирургију на Институту.
- Знао сам да не желим психијатрију и судску медицину. Хирургија је, иако крвава и трауматична, златна, зато што је прецизна и, ако ишта помаже, онда је то она. Нисам хтео „грубу“ хирургију, него пластичну, зато што је суптилна.
Добро организован, градио је, паралелно са стручном, академску каријеру. Његови студенти су привилеговани зато што њихов професор (у звању доцента) не скрива знање, него га штедро даје другима. Није му намера да буде „узвишен и недодирљив, већ „човек какав јесте, са врлинама и манама“, у константном подвигу да буде од себе бољи.
- Било који посао да радимо, требало би да га радимо најбоље што можемо. Ценим људе по томе како, а не шта раде. Можда је код мене спој труда, односа према послу и организованости, довео до резултата. Најважније је да човек воли то што ради.
Др Симић је и породично остварен човек. Његова супруга професор је клиничке фармакологије. Старији син дипломирао је филозофију, завршио мастер на Факултету политичких наука и спрема се да иде на докторске студије у Холандију. Млађи је гимназијалац који жели да студира медицину.
- Супруга ми је једна вредница, паметница, научни тип, одговорна и савесна. Подизали смо децу личним примером и са свешћу да материјалне вредности нису приоритетне. Имати здраву породицу привилегија је која се не може се купити.
Срећан човек. Задовољан, исправио би нас. И додао да је, можда, срећа неким наклоњенија, али да се ништа не дешава случајно.
-Не треба чекати да се догоде чуда, то само може да потроши човека. Чуда се стварају. Кажу да се у срећу узда луд, а паметан у свој труд. Не би требало чекати да нешто падне са неба, него стварати и земљу и небо. Има људи који делају у правцу своје несреће и све што раде, на жалост раде...
Немирног, истраживачког духа, свестан је да „хирургија није само занат и продужетак руке, него и главе“. У жељи да реши проблем, аномалију, непрепознату болест, у стању је да сатима размишља и чита док не дође до одговора. Понекад пацијентима мејлом разрешава ситуацију.
Др Симић је човек који негује тишину. Не воли велика окупљања, јер „тада из људи исплива анимално“. Верује да би човек требало мало да се осами и преиспита себе, исто као што је важно да се повремено измести из своје средине. Такав искорак направио је када је отишао у Јапан, на усавршавање, 2003. године.
- У Јапану сам био већи Србин него што сам у Србији. Тамо су знали за опсаду Сарајева и “опасне” Србе, Слобу Милошевића и Драгана Стојковића Пиксија. Били су мало подозриви у почетку, али су ме прихватили када су видели да сам искрен и насмејан, да долазим из земље која има добре људе и стручњаке. Ширио сам и српско и људско. Када сам одлазио, обећао сам професору Хосаки да ћу се потрудити да буде гостујући професор у Србији, што он није очекивао, а што се десило већ следеће године. Он је сада у пензији, али пријатељство са Јапаном и данас траје. Отуда њихове донације Институту...
У Гимназији су га звали „филозоф“. И данас има навику да поставља питања, не из пуке радозналости, него из „жеље да добије комплетну слику“, опет, да би помогао. Увек. Питали смо га да ли је био у искушењу да се отисне из матице, не само на усавршавање, него „заувек“.
- Нисам. Водиља свега је задовољство. Питање је какве је природе задовољство, да ли је у материјалној или некој другој димензији живота. Трагати за бољим јесте у реду, али потребно је дефинисати шта је добро. Значи, верујем да, у датим условима, треба урадити најбоље могуће, у окружењу које највише прија.
Иако није заљубљеник протокола, Др Симић је верујући човек. Каже да осећа да постоји Неко ко је изнад нас, „ко нам забрањује да се превише уздижемо, иако нам је циљ да досегнемо божанско савршенство“.
- Не доживљавам веру кроз религију, свештенике и њихово понашање, али нажалост, наш народ тако размишља. Вера у љубав и поштење, важнија је од свега.
ЕСТЕТСКА ХИРУРГИЈА
„Естетска хирургија код деце чешће је реконструтивна и примењује се у случајевима када је природа погрешила. Неке аномалије су урођене, а друге су последица повреда или болести. Естетска хирургија, у ужем смислу речи, значи да је све на свом месту, али да нисмо задовољни величином или обликом. Разумем потребу да тражимо савршенство у свему, у знању, лепоти и доброти, али, естетска хирургија има смисла само док постиже нешто што није против природе. Дакле, нису лепе груди које су претерано упадљиве, које долазе под браду и бивају предмет погледа. У дечјој хирургији естетика покрива деформитетет носа, проминентне усне шкољке, ожиљке који су последица повреде, или болести. Повремено радим реконструкције дојки због урођених деформитета. Имао сам прилику да радим повећање, али само у „мери природе“. Никад не бих ишао против себе на рачун задовољења фантазија које често могу да буду поремећене.“

БЕЛЕ ЛАЖИ
„Некад доктор може мало и да слаже. То је бела лаж. Сећам се примера детета са тешком аномалијом. Отац и свекрва устремљени на мајку која је скрушена, са осећајем кривице. То је стандардно, када се роди дете са маном, жена је крива. Питају ме – Због чега је то, докторе? Одговорио сам им – Неки радови указују да је то са мушке стране. Замислите очи те мајке, које су, вероватно, по први пут живнуле и осетиле тренутак среће.“

ПИСМО РОДИТЕЉА
Цијењени докторе,
након Вашег мејла који сте нам заиста у невјероватно експресном року послали, никако се не могу отети дојму и чињеници да на овим просторима уопће постоји неко племенит попут Вас. Начином на који сте нам се обратили, мене и моју супругу сте расплакали као нико до сад, те нам вратили осјећај среће и задовољства нашом Ајном и остало двоје дјеце, који је цијело вријеме био замијењен стријепњом, страхом и надом да ће све, ако Бог да, бити добро. Не могу Вам описати како се осјећамо, те Вам се најискреније још једном захваљујем што сте нашли времена да се посветитите нашем проблему. Надам се да ће бити прилике да Вам се одужимо, јер смо од Вас доживели нешто што нисмо у цијелој овој нашој ситуацији. Од срца се надам да ћете још дуго поживјети у здрављу и Ви и Ваша породица.
М. Филиповић

Најновији број

13. септембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa