Berza

  • aero 830 ▲ 0,24%
  • dinnpb 4.252 ▲ 0,05%
  • dnos 2.800 ⚫ 0,00%
  • enhl 700 ▲ 1,30%
  • impl 3.350 ⚫ 0,00%
  • jesv 6.300 ▲ 4,95%
  • jgpk 2.300 ▲ 4,55%
  • jmbn 7.000 ▲ 7,12%
  • kmbn 3.210 ▼ -2,73%
  • kopb 5.501 ▲ 1,83%
  • lsta 550 ⚫ 0,00%
  • neks 1.484 ▲ 4,21%
  • niis 672 ▼ -0,89%
  • nssj 623 ▲ 24,60%
  • pkrp 1.200 ⚫ 0,00%
  • rmks 3.400 ▲ 13,33%
  • rso18171 109,80 ▲ 0,19%
  • rso19182 106,00 ▲ 1,46%
  • svrl 510 ▲ 1,39%
  • tgas 12.302 ▼ -0,02%
(25. januar 2018.)
In memoriam

PROFESORKI, S POŠTOVANjEM

Prof. Radmila StoŠiĆ (1914-2018)
PROFESORKI, S POŠTOVANjEM
Početkom godine, 16. januara u krugu svoje porodice u Parizu, umrla je, u 104. godini života legendarna profesorka Šabačke gimnazije, matematičarka Radmila Stošić, rođena Komarčević. Sahranjena je 24.januara na Donjošorskom groblju u Šapcu.
U dugačkom nizu urbanih legendi o slavnim sugrađanima – trgovcima, muzičarima, zanatlijama, glumcima, pesnicima, naučnicima - koje Šapčani neguju sa posebnim pijetetom i emocijama, profesorka Stošić, zauzela je, još za života, istaknuto mesto. Brojne generacije posleratnih gimnazijalaca godinama nakon maturiranja pričale su anegdote, stvarne ili dopunjene pitoresknim detaljima, o njenom spartanskom osećanju za rad i red i o neuobičajenim metodama “uterivanja” discipline u razrede preterano sklone mladalačkim nestašlucima.
Radmila Stošić (Komarčević) rođena je u Svilajncu, 18.10.1914. godine. Posle nekoliko meseci nakon rođenja porodica se preseljava u Bitolj, gde je provela detinjstvo i mladost. Tu je završila osnovnu i srednju školu. Nakon završenih studija matematike na Filozofskom fakultetu u Beogradu, poziva veoma originalnog i neuobičajenog za ženu u to vreme, dobila je prvo radno mesto suplenta u gimnaziji u Bitolju. Godine 1941. obrela se u Loznici, a potom u Ćupriji, Velikom Gradištu, a zatim u Kragujevcu. U Šabačku gimnaziju došla je 1946.godine i radila do 1964. godine, kada odlazi u I Beogradsku gimnaziju gde je ostala do penzionisanja. Udala se za šabačkog sudiju Novaka Stošića, sa kojim ima kćerku Svetlanu.
Harizmatična Stošićka, kako su je zvale generacije šabačkih gimnazijalaca, bila je decenijama sinonim za strogoću i za neprikosnoveni profesorski autoritet koji bismo, možda, u savremenom novogovoru mogli nazvati i autoritarnošću. Bila je profesor sasvim posebnog kova, kakvi danas više ne postoje i koji se mogu pronaći samo u literaturi, u humoristički intoniranim školskim igrokazima o večitoj borbi nestašnih adolescenata i njihovih strogih profesora. U današnjem sistemu vrednosti, u kojem je odnos profesor-učenik zasnovan na ravnopravnosti pa i na pravu na suprotstavljanje autoritetu, anegdote o Stošićkinom žestokom obračunu sa učenicima sklonim prepisivanju, zabušavanju i neradu deluju kao potpuno nestvarni elementi jedne hronike o prošlim, ne tako davnim vremenima. Radikalne pedagoške mere profesorke Stošić i njen “obračun”sa klincima koji iskaču iz sistema bili su logične posledice duha jednog vremena u kome su učenice nosile obavezne crne “kecelje”, ispod kolena, u kome je za učenike glavni provod radnim danima bio prolazak, nakon poslednjeg časa u posle podnevnoj smeni, kroz čuveni šabački korzo, šetalište i osmatračnicu lokalnih kibicera između hotela Zeleni venac i Jugoslavija.
Današnjim gimnazijalcima bi kao potpuna izmišljotina mogla da deluju sećanja na Stošićkine pripreme pred pismeni, kada je razmeštala đake i stavljala u prve klupe one za koje je pretpostavljala da su skloni prepisivanju kao i one od kojih se prepisuje, i kada je, čak, u posebno “problematičnim” razredima, stavljala stolicu na katedru i sedela na njoj, kao na osmatračnici, prateći svaki pokret potencijalnih prepisivača. Poneki šabački gimnazijalci su godinama nakon maturiranja sanjali da nisu dobili prolaznu ocenu iz matematike i budili su se oznojeni, sa osećanjem olakšanja što je sve iza njih.
Profesorku Stošić, možda, nisu svi voleli zbog njene strogosti, ali su je svi poštovali i cenili njenu pravičnost, ogromno znanje i izvanredne pedagoške rezultate: i najlošiji đaci izlazili su iz gimnazije sa razumevanjem načina matematičkog razmišljanja i sa solidnim znanjem. Oni bolji među njima briljirali su po pravilu na matematičkim i tehničkim fakultetima, gde su po znanju bivali u prednosti nad kolegama iz drugih škola, a profesori matematike su se, sa izvesnim uvažanjem, odnosili prema brucošima za koje bi saznali da su iz šabačke gimnazije i da im je matematiku predavala Radmila Stošić.
Od svojih učenika tražila je maksimum, jer je i sama davala maksimum u svom radu i predavanjima. Nije podnosila laž i praštala je učeniku koji prizna da nije uradio domaći pre nego nekome ko se izvlačio na bolest ili na porodične probleme. Kod nje te priče nisu prolazile, jer je, neočekivano za stepen distanciranosti i autoritarnosti koji je negovala u odnosu sa učenicima, znala gotovo sve o svima; porodičnu situaciju, vanškolske aktivnosti, kreativne sklonosti, čak i nadimke, Seki, Bridžitka, Elvis-zavisno od izbora idola koje je dotični mladunac imitirao. Nije podnosila pokušaje da se do rezultata stigne prečicama, kao što su puškice, šaputanja, pokušaji intervencije sa strane: nije poznato da se ijedan roditelj usudio da dođe u školu da traži od Stošićke ”pomilovanje” u vidu prelazne ili veće ocene za svoje dete. O njenim ocenama se nije diskutovalo jer se, bez obzira na njenu tvrdu pedagogiju, znalo da su pravične. U nizu anegdota o Stošićkinom radu nije poznata nijedna u kojoj se bilo koji učenik požalio čuvenom đačkom floskulom da ga« profesorka mrzi». Na njeno ocenjivanje nije uticala nijedna emocija ni simpatija, cenila je samo rad, zalaganje i radoznalost, pre svega.
Poslednji javni nastup profesorke Stošić, sasvim u skladu sa njenim ekstravagantnim stilom životnog putovanja kroz matematiku, zabeležen je u vreme kad je kao 100-godišnjakinja uslikana na televiziji, u direktnom prenosu sa turnira Rolan Garos u Parizu. Tada je već u invalidskim kolicima, došla u pauzi jednog meča Novaka Đokovića na teren da ga pozdravi jer je njegovo ime Novak bilo i ime njenog supruga. Toliko sentimentalizma i romantike malo ko je očekivao od ledeno stroge Stošićke, kao što je malo ko znao da je imala divan glas, dobar sluh i da je u društvu rado pevala romanse i starogradske pesme. Zbog toga ne iznenađuje podatak da joj je jedna od poslednjih želja bila da je do večne kuće isprati zvuk violine i pesma: “Bitola moi roden kraij”.
U ime generacije 1963, bivši učenici odeljenja IV-4, gimnazije « Vera Blagojević » s poštovanjem se opraštaju od velike šabačke legende profesorke matematike, Radmile Stošić.

Najnoviji broj

12. septembar 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa