Инфо

Берза

  • aero 1.689 ▼ -0,06%
  • alfa 33.600 ▲ 0,28%
  • dinnpb 3.406 ▼ -2,41%
  • enhl 690 ⚫ 0,00%
  • hmbg 510 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.001 ▲ 0,02%
  • lsta 399 ▼ -0,25%
  • niis 679 ⚫ 0,00%
  • svrl 600 ⚫ 0,00%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
  • vzas 80 ⚫ 0,00%
(25. јануар 2018.)
In memoriam

ПРОФЕСОРКИ, С ПОШТОВАЊЕМ

Проф. Радмила СтоШиЋ (1914-2018)
ПРОФЕСОРКИ, С ПОШТОВАЊЕМ
Почетком године, 16. јануара у кругу своје породице у Паризу, умрла је, у 104. години живота легендарна професорка Шабачке гимназије, математичарка Радмила Стошић, рођена Комарчевић. Сахрањена је 24.јануара на Доњошорском гробљу у Шапцу.
У дугачком низу урбаних легенди о славним суграђанима – трговцима, музичарима, занатлијама, глумцима, песницима, научницима - које Шапчани негују са посебним пијететом и емоцијама, професорка Стошић, заузела је, још за живота, истакнуто место. Бројне генерације послератних гимназијалаца годинама након матурирања причале су анегдоте, стварне или допуњене питорескним детаљима, о њеном спартанском осећању за рад и ред и о неуобичајеним методама “утеривања” дисциплине у разреде претерано склоне младалачким несташлуцима.
Радмила Стошић (Комарчевић) рођена је у Свилајнцу, 18.10.1914. године. После неколико месеци након рођења породица се пресељава у Битољ, где је провела детињство и младост. Ту је завршила основну и средњу школу. Након завршених студија математике на Филозофском факултету у Београду, позива веома оригиналног и неуобичајеног за жену у то време, добила је прво радно место суплента у гимназији у Битољу. Године 1941. обрела се у Лозници, а потом у Ћуприји, Великом Градишту, а затим у Крагујевцу. У Шабачку гимназију дошла је 1946.године и радила до 1964. године, када одлази у И Београдску гимназију где је остала до пензионисања. Удала се за шабачког судију Новака Стошића, са којим има кћерку Светлану.
Харизматична Стошићка, како су је звале генерације шабачких гимназијалаца, била је деценијама синоним за строгоћу и за неприкосновени професорски ауторитет који бисмо, можда, у савременом новоговору могли назвати и ауторитарношћу. Била је професор сасвим посебног кова, какви данас више не постоје и који се могу пронаћи само у литератури, у хумористички интонираним школским игроказима о вечитој борби несташних адолесцената и њихових строгих професора. У данашњем систему вредности, у којем је однос професор-ученик заснован на равноправности па и на праву на супротстављање ауторитету, анегдоте о Стошићкином жестоком обрачуну са ученицима склоним преписивању, забушавању и нераду делују као потпуно нестварни елементи једне хронике о прошлим, не тако давним временима. Радикалне педагошке мере професорке Стошић и њен “обрачун”са клинцима који искачу из система били су логичне последице духа једног времена у коме су ученице носиле обавезне црне “кецеље”, испод колена, у коме је за ученике главни провод радним данима био пролазак, након последњег часа у после подневној смени, кроз чувени шабачки корзо, шеталиште и осматрачницу локалних кибицера између хотела Зелени венац и Југославија.
Данашњим гимназијалцима би као потпуна измишљотина могла да делују сећања на Стошићкине припреме пред писмени, када је размештала ђаке и стављала у прве клупе оне за које је претпостављала да су склони преписивању као и оне од којих се преписује, и када је, чак, у посебно “проблематичним” разредима, стављала столицу на катедру и седела на њој, као на осматрачници, пратећи сваки покрет потенцијалних преписивача. Понеки шабачки гимназијалци су годинама након матурирања сањали да нису добили пролазну оцену из математике и будили су се ознојени, са осећањем олакшања што је све иза њих.
Професорку Стошић, можда, нису сви волели због њене строгости, али су је сви поштовали и ценили њену правичност, огромно знање и изванредне педагошке резултате: и најлошији ђаци излазили су из гимназије са разумевањем начина математичког размишљања и са солидним знањем. Они бољи међу њима бриљирали су по правилу на математичким и техничким факултетима, где су по знању бивали у предности над колегама из других школа, а професори математике су се, са извесним уважањем, односили према бруцошима за које би сазнали да су из шабачке гимназије и да им је математику предавала Радмила Стошић.
Од својих ученика тражила је максимум, јер је и сама давала максимум у свом раду и предавањима. Није подносила лаж и праштала је ученику који призна да није урадио домаћи пре него некоме ко се извлачио на болест или на породичне проблеме. Код ње те приче нису пролазиле, јер је, неочекивано за степен дистанцираности и ауторитарности који је неговала у односу са ученицима, знала готово све о свима; породичну ситуацију, ваншколске активности, креативне склоности, чак и надимке, Секи, Бриџитка, Елвис-зависно од избора идола које је дотични младунац имитирао. Није подносила покушаје да се до резултата стигне пречицама, као што су пушкице, шапутања, покушаји интервенције са стране: није познато да се иједан родитељ усудио да дође у школу да тражи од Стошићке ”помиловање” у виду прелазне или веће оцене за своје дете. О њеним оценама се није дискутовало јер се, без обзира на њену тврду педагогију, знало да су правичне. У низу анегдота о Стошићкином раду није позната ниједна у којој се било који ученик пожалио чувеном ђачком флоскулом да га« професорка мрзи». На њено оцењивање није утицала ниједна емоција ни симпатија, ценила је само рад, залагање и радозналост, пре свега.
Последњи јавни наступ професорке Стошић, сасвим у складу са њеним екстравагантним стилом животног путовања кроз математику, забележен је у време кад је као 100-годишњакиња усликана на телевизији, у директном преносу са турнира Ролан Гарос у Паризу. Тада је већ у инвалидским колицима, дошла у паузи једног меча Новака Ђоковића на терен да га поздрави јер је његово име Новак било и име њеног супруга. Толико сентиментализма и романтике мало ко је очекивао од ледено строге Стошићке, као што је мало ко знао да је имала диван глас, добар слух и да је у друштву радо певала романсе и староградске песме. Због тога не изненађује податак да јој је једна од последњих жеља била да је до вечне куће испрати звук виолине и песма: “Битола мои роден краиј”.
У име генерације 1963, бивши ученици одељења IV-4, гимназије « Вера Благојевић » с поштовањем се опраштају од велике шабачке легенде професорке математике, Радмиле Стошић.

Најновији број

20. септембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa