NjEGOVO VELIČANSTVO OPANAK

Opanak je vazda bno ogledalo čovekove, duše. Ljudi su opancima zaštićpvali svoje bose noge od zime, blata, tvrdog, puta i užarenog peska još u praistoriji. Ova najjednostavnija obuća je laka, nije tesna jer se uvek nosi broj veći zbog debelih čarapa, čuva zdravlje i nosi se u svako godišnje doba. Ustanovljeno je da su se opanci pravili još u prvobitnoj zajednici od neprerađene kože. Najčešće je to bila goveđa, jagnjeća i od divlje svinje. Gotovo da se ništa nije promenilo do današnjih dana. Jedino se opanci prave izuzetno retko od malog broja majstora, doduše, sa prerađenom kožom od istih životinja kao i pre.
Opanak je vekovima bio simbol većine stanovništva na zemaljskoj kugli. Njega su nazuvali na noge oni koji su obrađivali zemlju, a takvih je najviše i danas na ovom svetu. Jedino sve manje ima opanaka. „Pogospodio“ se narod na svetu, umesto u opancima hoda u sasvim drugoj obući, neprikladnoj, nekomotnoj i nedoličnoj za poslove koji su se u opancima obavljali. Kao da se čovek počeo stideti opanaka na nogama. U smislu tradicije priče o opanku svi se ponose bezrezervno. Eh, šta ti je samo srpski opanak! Ko da niko nije nosio opanke osim Srba. Nema tog naroda koji nije nosio ili sada nosi opanke. Nikakvo folklorno društvo ne možete zamisliti bez bilo kakvih opanaka. U njima se lako igra, peva, skače, a sećaju na stara dobra vremena. U opancima se pred kralja i cara izlazilo, išlo se u rat i goste, saborovalo, slavilo, svadbovalo, oralo, kosilo i u svakoj prilici hodalo. U ovom delu Evrope kao da su Srbi najviše vezani za opanak. Ratovali su u dva svetska, rata u opancima. I pobedili možda je tu tajna ljubavi prema opanku, ali, samo da se o njemu zbori, a ne i u njemu hodi. Danas su druga vremena. Obično se retko korača u zdravim kožnim cipelama a sve češće se ide u “˜“™bolesnim“ gumenim i skajanim patikama. No vratimo se opanku i njegovom veličanstvu.