ĐEDOVE ČEZE

Selo nekad i sad. Domaćin se znao po prevozu i davno i dana današnjeg. Nekada po fijakeru, čezama, taljigama i sankama sada po autu raskošnog izbora. A starine vele da je i nekad i sad pravo bogatstvo trebalo izdvojiti za prevoz nasušni. Sadašnji znalci tvrde da su cene bile i biće u gram.Čak sve ređe čeze i vremešni mu parnjak po rangu fića, vrede identično i nekad i sad.
Sada gazde, što iz potrebe što iz prestiža, izdvajaju zavidne sume za dobar auto, oni, istina ređi i imetak koliko je davno trebalo dati za fijaker i neprolazne čeze. Luksuz i potreba, i sada i nekada, uz priznanje zaljubljenika u starine da sada više ljudi ima prevoz po meri no nekada. Ali krenimo redom...
Dugo je trajao proces izrade i fijakera i čeza i taljiga, nešto kraće sanki ali da pojasnimo. Sve se radilo ručno od deljanja delova za točkove, savijanja ovalnih površina, nameštanja šina i zavidnih ukrasa primerenih vremenu. Kolarske radnje su uglavnom bile familijarni posao gde su braća i brojni muški potomci radili po deo posla isključivo ručno. Od rada testerama kladarama do završnih radova kojima je teško naći poređenje. Neko kaže, kao slikari naivci, neko ide i dalje tek konačni proizvod je bio pravo umetničko delo. Mukotrpno, ali, kažu, isplatilo se.
Sada pak sve je u buđelara pa koliko para, toliko kažu šereti i muzike. Dodaje da što je para više to je muzika tiša a za malo para dobije se velika buka. Tako kažu...
Čeze su priča za sebe. Tananu dušu je morao imati onaj ko je radio finalni deo kolarskog posla, govorilo se, za umetnike. Da kad babo sedne da Zekana izigra sve pršti. A vožene su o svetkovinama i kod odlaska kod kuma te na veseljima. Domaćin se po njima prepoznavao i dugo u zimskim noćima pominjao na sedeljkama, prelima.
Vazda raspoloženi za šalu, kažu, i sad se zna gazdinski sin po oblaku prašine koji ostaje za autom po sokacima i po visini vodenog stuba rasutog po obalama. Umereniji dodaju da je mladost i starost, i nekad i sad, poznata po istom. Po nepresušnoj energiji i odmerenosti. Već kako ko voli. Tek istini za volju reč domaćin se retko koristila a mnogo više vredela. Mnogi će se sa time složiti ne sumnjamo.
Tek u ponekom selu ostao je redak fijaker, a čeze negde i ređe. Ispod ćilima prašine lovorovim okvirom inicijali domaćina su se raspoznavali do dana današnjeg. I u Posavotamnavi i u Pocerini prkose vremenu i sećaju da je sve kvalitetno poput vina. Svaki komentar je suvišan.
U crkvu, par kilometara udaljenu, išlo se o praznicima i da babo svog mezimca istrči. Da se vidi gde je dobrostojeći brka zanoćio, u koju mehanu i preko koje livade iz viteštva uteko. Bar tako se nekad govorilo.
E tu, dodaju šaljivdžije sve je isto uz sada manje buke. Sve ostalo je stvar nadahnuća i vremena koliko je potrbno za delikatno udaljavanje. Sve bledi sem osmeha devojačkog, pronađosmo u predanju u malenome selu. E, sad bi i ime da znate.
Đedove čeze su se nagledale tih sokaka ali i veselja gde je bio u čelu kolone lepote. Pod velom tajni raskošne čeze prkose vremenu i svetuju da se umeće vazda cenilo i daju smernice za zanate koji bi i dan danas imali prođu. Znalci tvrde i više od toga. Tek da se manemo poređenja i damo za pravo zanesenjacima, jedne su đedove čeze.

Koliko je samo mladih do sudbonosnog DA stiglo u fijakeru a koliko krađa devojaka proteklo u munjevitim čezama. Još se priča o nestanku zaljubljenih parova uz isti onaj oblak prašine iz poređenja, do zajedničkog doma i brojnoj zajednici. Jedna je razlika spasonosna za one koji ipak daju prednost poređenju. Tada se rađalo i po desetak čeljadi a sada tek jedno dvoje. Za zaključa čusmo mudro poimanje vitalne starine. Nekad je bilo bučnije a sad tiše. I ni gram više.