DžEZ PIJANISTA I KOMPOZITOR VLADIMIR MARIČIĆ
MAGIJA KOJA NE PRESTAJE
Vladimir Maričić rođen je u Šapcu, 1965. godine. Otac Dušan bio je pravnik, najpre tužilac, potom sudija Okružnog suda u Šapcu i Vrhovnog suda Srbije, ali su majčini geni „odradili svoje“. Deda po majci, Dragutin Bata Crnčević, bio je muzičar, član Džez orkestra Trgovačke omladine Šapca.
U Vrnjačkoj banji, gde je sa bakom odlazio kao mali, imao je običaj da stane na klupu i peva, a ljudi bi zastajkivali da ga slušaju. U petnaestoj godini „skinuo je sve od rokenrola što se moglo poskidati“, počeo da zarađuje od muzike, prvi put čuo džez na radiju i ostao trajno „inficiran“.
Odrastao je na Kamičku, u ulici Nebojše Jerkovića (Mačvanska), u „zelenoj zgradi, na uglu, gde je nekada bio Sintelon“.
- Sa balkona sam gledao rečicu Kamičak i njivu sa kukuruzima, sa koje smo, kao deca krali purenjake. U rečici su, iako je i tada bila zagađena, Romi pecali ribu. Igrali smo fudbal i bili podeljeni na Gornji i Donji Kamičak. U ulici Nebojše Jerkovića bile su nanizane zanatske radnje... opančari, rabadžije, tkači, kovači i potkivači... Zanatlije bi ispred radnje sedele na hoklicama duž cele ulice. Bilo je to mirno vreme.
Kada je imao osam godina, porodica se preselila u „Bensku Baru“. Na radost dece u naselju, saobraćaj je bio zatvoren subotom, kada su se gradile „žute zgrade“ pored Glasa Podrinja. Igrali su se na „Blekovim brdima“. Iako mu je „Jankova“ bila bliža, nije želeo da napusti „Natinu“ školu koja mu je ostala u najlepšem sećanju, a posebno nastavnica engleskoj jezika, Anka Konstantinović.
- Ona je bila legenda. Imala je znanje sa kojim je mogla da predaje na fakultetu, proputovala je ceo svet. Osnovala je školski hor “Singing girl”, koji je pevao na engleskom i, u ono vreme, početkom sedamdesetih, izdala ploču. Ona je bitno uticala na mene. Poklonila mi je dve knjižice u kojima su bile note sa tekstovima na enegleskom, jednu sa kantri vestern, a drugu sa gospel pesmama.
Naporedo sa „Natinom“, išao je u osnovnu Muzičku školu. Kada su ga pitali šta želi da svira, kao iz topa rekao je – klavir. Nastavnica Tanja Drašković bila je iznenađena odlučnošću mladog školarca, koji je „probao violinu kod dede, ali mu se nije sviđala“. Bilo je zahtevno, imao je krizu, posebno kada je počeo da igra fudbal, ali je majka, kojoj je i danas žao što se „nije naigrao“ bila neumoljiva.
- U osnovnoj muzičkoj uglavnom sam imao trojke i tretiran sam kao netalentovan. Niko me nije fermao, ali se nisam dao, bio sam uporan i tvrdoglav. Čak me je i nastavnica odgovarala od klavira - Stvarno ti ne ide, uzmi neki klarinet... Ali, to je bila sistemska greška, ruska škola sa rigidnom, vojničkom disciplinom, neprilagođena našim uslovima. Imao sam dar, ali nisam bio poslušan. Nisam želeo da sviram ono što mi se nije sviđalo. Znao sam šta hoću i terao sam svoje.
U to vreme, srednja Muzička škola u Šapcu nije postojala, pa je „zajedničke osnove“ upisao u Medicinskoj, gde je „pripadao“, a u trećem razredu izabrao je pravno-birotehnički smer u Ekonomskoj školi. Pošto mu „nije bilo sasvim jasno da će se baviti muzikom“, na predlog oca Dušana, a da ne bi služio vojni rok petnaest meseci (studenti su išli tri meseca manje), upisao je Pravni fakultet. Odmah je shvatio da to nije za njega. Kada je, na Muzičkoj akademiji u gracu (Austrija) osnovan Džez odsek, Vlada je odlučio da polaže prijemni ispit. Primljen je, ali mu je profesor Harald Nojvirt savetovao da ne studira, nego da nastavi sam da se edukuje.
- Iznervirao sam se, rekao sam mu da je nacista, a on se smejao i odgovorio mi da se uskoro ženi Srpkinjom. Pojma nisam imao da je Vera, prijateljica moje majke kod koje sam spavao dok sam boravio u Gracu, njegova buduća supruga. Kada sam, posle par dana došao kod njega da mu se izvinim, ponovio mi je da ću mnogo brže napredovati sam.
Vratio se u Beograd, između ostalog i zato što je dobio poziv od Lazara Tošića da se pridruži njegovom kvintetu, gde je svirao Goce Dimitrovski, jedan od najboljih trubača u istoriji našeg džeza. Sa njim je došao i njegov pokojni drug Dejan Isailović Isa, sa kojim je „zaplovio“ u džez, još u šabačkom periodu. Tada je, početkom osamdesetih, sa Stevom Glavonjom, Mikicom Pupkom, Danilom Ciganovićem i Mišom Teodosijevićem, formirao grupu „Zaokret“.
- Isa je bio jedan od prvih šabačkih džez muzičara i zasigurno prvi džez kontrabasista naše generacije. Sa nama je bio i Mirko Tomić i bubnjari Vlada Stefanović - Stefa i Miša Todorović. Buče, koji je tada bio zadužen za omladinu, obećao nam je koncert za Dan mladosti, ali smo morali da čuvamo štafetu u Šapcu. Tako smo i uradili. Noćobdijali smo kod štafete, smenjivali se na svaka četiri sata (smeh). Na koncu smo održali koncert koji i danas ljudi pamte.
Posle „Zaokreta“, napravio je trio sa Mišom Teodorovićem, na čije mesto je došao pokojni Stefa, a potom kvartet kom se pridružio profesor Miroslav Karlović. Tada ih je zapazio Lane Tošić. Isa i Stefa su se vratili u Šabac, a on je ostao u Beogradu. Srećna okolnost je bila što se porodica preselila u Beograd, kada je Dušan postao sudija Vrhovnog suda.
- Kada smo došli u Beograd, napravili smo kvartet sa Ljubom Paunićem, koji je sada u Big bendu RTS-a jedan od glavnih tenor saksofonista. Imao je kuću na Voždovcu i neki podrum koji je bio nizak, morali smo da se sagnemo kad smo ulazili. Predložio nam je da produbimo podrum da bismo napravili prostor za vežbanje i tako smo iskopali jedno trista kubika zemlje, nas trojica, jednog leta. Produbili smo podrum za više od pola metra da bismo mogli da sviramo. Kakav je to bio entuzijazam...
Osamdeset devete je otišao u London, gde je godinu dana svirao po klubovima. Po povratku, sa poznatim kontrabasistom Mišom Blamom, napravio je svoj prvi album, „Ornaments“. Te, devedesete, pojavio se na Beogradskom džez festivalu, sa basistom Brankom Markovićem i bubnjarem Markom Flečerom. Tada je nastupio ozbiljniji zaokret u njegovoj karijeri. Usledili su koncertni nastupi sa poznatim beogradskim muzičarima (Miša Blam, Luka Bošković, Goce Dimitrovski...). Devedeset treće izdao je svoj drugi cd, „Paganska Trilogija“.
- Shvatio sam da samo kreativni rad može da me izvuče. Protiv krize se treba boriti novim idejama, ništa drugo ne pomaže. Oni koji imaju, surovi su prema onima koji nemaju, nemaju milosti. Tako je bilo, a tako je i danas.
Pre tri godine izdao je cd “Magija koja ne prestaje”, gde se prvi put predstavio javnosti kao kompletan autor (kompozicije, aranžmani i tekstovi). Glavni vokal je Vladina dugogodišnja saradnica Tanja Jovićević, bend je proširen duvačkom sekcijom i gitarom, a gostovao je Mary Gospel Choir iz Beograda. Sa svojim kvartetom i specijalnim gostom Brajanom Linčom, jednim od najboljih svetskih džez trubača i dobitnikom Gremi nagrade, otvorio je 32. Beogradski džez festival. Ove godine bi trebalo da izađe cd sa snimcima beogradskog koncerta.
- Muzika je jedini univerzalni jezik na planeti. Nije lako ovde preživeti u muzici, ako imaš integritet i ako si autorski jak, a ne želiš da se povinuješ mejnstrimu koji je ispod svakog nivoa. Ovde se sve smanjuje, kao Sunđer Bob, ali ja niti mogu, niti hoću da se menjam.
Kompakt disk „Paganska Trilogija’’ promovisao je koncertima na domaćoj sceni i na Atinskom džez festivalu, devedeset šeste. Iste godine dobio je poziv da održi solo klavirski koncert na Minhenskom džez festivalu, gde je nastupio nakon koncerta čuvenog saksofoniste Pakita De Rivijere. Devedeset osme je, uz pomoć i učešće bubnjara Dragoljuba Đuričića, a na tragu srpske tradicionalne muzike, izdao treći cd, „Ritual’’. Jubilarne godine koja nas je zauvek odvojila od 20. veka nastupao je na Beogradskom prolećnom internacionalnom džez festivalu, sa svojim kvartetom gostovao je na Temišvarskom međunarodnom džez festivalu (2001) i na „Laon Jazz’titude’’ jazz festivalu (Laon, Fr.), gde je postigao zapažen uspeh. Cd „Prelo“ (2003) koji je snimio je u saradnji sa „Gudačima Sv. Đorđa“, na top listama se pojavio kao jedan od najprodavanijih. U decembru 2003. održan je veliki promotivni koncert u punoj dvorani Kolarčeve zadužbine. Godine 2004. u saradnji sa Dušanom Kadijevićem (biznismen srpskog porekla i veliki ljubitelj muzike) i Kristofom Huberom, glavnim menadžerom džez kluba svetskog renomea, „Porgy&Bess’’, organizuje festival pod nazivom: „Step Across The Border: Serbia&Montenegro’’. Ovaj festival predstavio je srpsku etno-džez i etno scenu bečkoj publici, a zahvaljujući RTS –u, koji je snimio ceo festival, evropski auditorijum je bio u prilici da vidi naše orkestre na poznatim evropskim muzičkim kanalima. Nastupio je 2009. sa poznatim italijanskim big bendom “Jazz Studio Orchestra”, predvođenim maestrom Paolom Leporeom izvodeći muziku sa cd-a ’’Prelo’’. Na poziv proslavljenog srpskog reditelja Emira Kusturice imao je, sa svojim orkestrom i “Artcore’’ gudačima izuzetan nastup na festivalu ’’Kustendorf’’ u ’’Drvengradu’’, na Mokroj Gori. U maju 2011. izašao je osmi cd pod nazivom “Streets of Balkan” i održao solistički koncert u sali Doma Sindikata u Beogradu.
DEDA BATA
“Kada se moj deda Bata jednog leta ošišao do glave da bi prisilio sebe da ostane kod kuće i vežba violinske partiture, nije ni slutio da će za nekoliko godina postati član Džez orkestra trgovačke omladine i ući u istoriju srpskog džeza. Odrastao u patrijarhalnoj porodici, deda je ispoljavao veliku čvrstinu karaktera kada je odlučio da se ozbiljno bavi violinom. Njegov deda (moj čukundeda) Petar Crnčević, koji je bio veliki patriota, diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Padovi 1868. godine. Dedin otac Jovan bio je poznati učitelj i jedan od osnivača Demokratske stranke u Šapcu. Međutim, Batu je više zanimala muzika, a sportski talenat doveo ga je u prvu postavku FK Mačva.”
NA BRODU
Devedeset prve je dva meseca proveo na prekookeanskom brodu koji je saobraćao između Stokholma i Helsinkija. Sa Džinom Kalderacom i Rikardom Santosom svirao je džez.
- Imali smo pevačicu crnkinju koja se zvala Zejna Mekkoj, a koja uopšte nije imala sluha. Bilo je strašno slušati je, a bila je sklona i ekscesima. Umela je da dođe tek na treći set, a imali smo četiri seta po 45 minuta. Bilo je teško izdržati, posebno zimi.
U Vrnjačkoj banji, gde je sa bakom odlazio kao mali, imao je običaj da stane na klupu i peva, a ljudi bi zastajkivali da ga slušaju. U petnaestoj godini „skinuo je sve od rokenrola što se moglo poskidati“, počeo da zarađuje od muzike, prvi put čuo džez na radiju i ostao trajno „inficiran“.
Odrastao je na Kamičku, u ulici Nebojše Jerkovića (Mačvanska), u „zelenoj zgradi, na uglu, gde je nekada bio Sintelon“.
- Sa balkona sam gledao rečicu Kamičak i njivu sa kukuruzima, sa koje smo, kao deca krali purenjake. U rečici su, iako je i tada bila zagađena, Romi pecali ribu. Igrali smo fudbal i bili podeljeni na Gornji i Donji Kamičak. U ulici Nebojše Jerkovića bile su nanizane zanatske radnje... opančari, rabadžije, tkači, kovači i potkivači... Zanatlije bi ispred radnje sedele na hoklicama duž cele ulice. Bilo je to mirno vreme.
Kada je imao osam godina, porodica se preselila u „Bensku Baru“. Na radost dece u naselju, saobraćaj je bio zatvoren subotom, kada su se gradile „žute zgrade“ pored Glasa Podrinja. Igrali su se na „Blekovim brdima“. Iako mu je „Jankova“ bila bliža, nije želeo da napusti „Natinu“ školu koja mu je ostala u najlepšem sećanju, a posebno nastavnica engleskoj jezika, Anka Konstantinović.
- Ona je bila legenda. Imala je znanje sa kojim je mogla da predaje na fakultetu, proputovala je ceo svet. Osnovala je školski hor “Singing girl”, koji je pevao na engleskom i, u ono vreme, početkom sedamdesetih, izdala ploču. Ona je bitno uticala na mene. Poklonila mi je dve knjižice u kojima su bile note sa tekstovima na enegleskom, jednu sa kantri vestern, a drugu sa gospel pesmama.
Naporedo sa „Natinom“, išao je u osnovnu Muzičku školu. Kada su ga pitali šta želi da svira, kao iz topa rekao je – klavir. Nastavnica Tanja Drašković bila je iznenađena odlučnošću mladog školarca, koji je „probao violinu kod dede, ali mu se nije sviđala“. Bilo je zahtevno, imao je krizu, posebno kada je počeo da igra fudbal, ali je majka, kojoj je i danas žao što se „nije naigrao“ bila neumoljiva.
- U osnovnoj muzičkoj uglavnom sam imao trojke i tretiran sam kao netalentovan. Niko me nije fermao, ali se nisam dao, bio sam uporan i tvrdoglav. Čak me je i nastavnica odgovarala od klavira - Stvarno ti ne ide, uzmi neki klarinet... Ali, to je bila sistemska greška, ruska škola sa rigidnom, vojničkom disciplinom, neprilagođena našim uslovima. Imao sam dar, ali nisam bio poslušan. Nisam želeo da sviram ono što mi se nije sviđalo. Znao sam šta hoću i terao sam svoje.
U to vreme, srednja Muzička škola u Šapcu nije postojala, pa je „zajedničke osnove“ upisao u Medicinskoj, gde je „pripadao“, a u trećem razredu izabrao je pravno-birotehnički smer u Ekonomskoj školi. Pošto mu „nije bilo sasvim jasno da će se baviti muzikom“, na predlog oca Dušana, a da ne bi služio vojni rok petnaest meseci (studenti su išli tri meseca manje), upisao je Pravni fakultet. Odmah je shvatio da to nije za njega. Kada je, na Muzičkoj akademiji u gracu (Austrija) osnovan Džez odsek, Vlada je odlučio da polaže prijemni ispit. Primljen je, ali mu je profesor Harald Nojvirt savetovao da ne studira, nego da nastavi sam da se edukuje.
- Iznervirao sam se, rekao sam mu da je nacista, a on se smejao i odgovorio mi da se uskoro ženi Srpkinjom. Pojma nisam imao da je Vera, prijateljica moje majke kod koje sam spavao dok sam boravio u Gracu, njegova buduća supruga. Kada sam, posle par dana došao kod njega da mu se izvinim, ponovio mi je da ću mnogo brže napredovati sam.
Vratio se u Beograd, između ostalog i zato što je dobio poziv od Lazara Tošića da se pridruži njegovom kvintetu, gde je svirao Goce Dimitrovski, jedan od najboljih trubača u istoriji našeg džeza. Sa njim je došao i njegov pokojni drug Dejan Isailović Isa, sa kojim je „zaplovio“ u džez, još u šabačkom periodu. Tada je, početkom osamdesetih, sa Stevom Glavonjom, Mikicom Pupkom, Danilom Ciganovićem i Mišom Teodosijevićem, formirao grupu „Zaokret“.
- Isa je bio jedan od prvih šabačkih džez muzičara i zasigurno prvi džez kontrabasista naše generacije. Sa nama je bio i Mirko Tomić i bubnjari Vlada Stefanović - Stefa i Miša Todorović. Buče, koji je tada bio zadužen za omladinu, obećao nam je koncert za Dan mladosti, ali smo morali da čuvamo štafetu u Šapcu. Tako smo i uradili. Noćobdijali smo kod štafete, smenjivali se na svaka četiri sata (smeh). Na koncu smo održali koncert koji i danas ljudi pamte.
Posle „Zaokreta“, napravio je trio sa Mišom Teodorovićem, na čije mesto je došao pokojni Stefa, a potom kvartet kom se pridružio profesor Miroslav Karlović. Tada ih je zapazio Lane Tošić. Isa i Stefa su se vratili u Šabac, a on je ostao u Beogradu. Srećna okolnost je bila što se porodica preselila u Beograd, kada je Dušan postao sudija Vrhovnog suda.
- Kada smo došli u Beograd, napravili smo kvartet sa Ljubom Paunićem, koji je sada u Big bendu RTS-a jedan od glavnih tenor saksofonista. Imao je kuću na Voždovcu i neki podrum koji je bio nizak, morali smo da se sagnemo kad smo ulazili. Predložio nam je da produbimo podrum da bismo napravili prostor za vežbanje i tako smo iskopali jedno trista kubika zemlje, nas trojica, jednog leta. Produbili smo podrum za više od pola metra da bismo mogli da sviramo. Kakav je to bio entuzijazam...
Osamdeset devete je otišao u London, gde je godinu dana svirao po klubovima. Po povratku, sa poznatim kontrabasistom Mišom Blamom, napravio je svoj prvi album, „Ornaments“. Te, devedesete, pojavio se na Beogradskom džez festivalu, sa basistom Brankom Markovićem i bubnjarem Markom Flečerom. Tada je nastupio ozbiljniji zaokret u njegovoj karijeri. Usledili su koncertni nastupi sa poznatim beogradskim muzičarima (Miša Blam, Luka Bošković, Goce Dimitrovski...). Devedeset treće izdao je svoj drugi cd, „Paganska Trilogija“.
- Shvatio sam da samo kreativni rad može da me izvuče. Protiv krize se treba boriti novim idejama, ništa drugo ne pomaže. Oni koji imaju, surovi su prema onima koji nemaju, nemaju milosti. Tako je bilo, a tako je i danas.
Pre tri godine izdao je cd “Magija koja ne prestaje”, gde se prvi put predstavio javnosti kao kompletan autor (kompozicije, aranžmani i tekstovi). Glavni vokal je Vladina dugogodišnja saradnica Tanja Jovićević, bend je proširen duvačkom sekcijom i gitarom, a gostovao je Mary Gospel Choir iz Beograda. Sa svojim kvartetom i specijalnim gostom Brajanom Linčom, jednim od najboljih svetskih džez trubača i dobitnikom Gremi nagrade, otvorio je 32. Beogradski džez festival. Ove godine bi trebalo da izađe cd sa snimcima beogradskog koncerta.
- Muzika je jedini univerzalni jezik na planeti. Nije lako ovde preživeti u muzici, ako imaš integritet i ako si autorski jak, a ne želiš da se povinuješ mejnstrimu koji je ispod svakog nivoa. Ovde se sve smanjuje, kao Sunđer Bob, ali ja niti mogu, niti hoću da se menjam.
“Kada se moj deda Bata jednog leta ošišao do glave da bi prisilio sebe da ostane kod kuće i vežba violinske partiture, nije ni slutio da će za nekoliko godina postati član Džez orkestra trgovačke omladine i ući u istoriju srpskog džeza. Odrastao u patrijarhalnoj porodici, deda je ispoljavao veliku čvrstinu karaktera kada je odlučio da se ozbiljno bavi violinom. Njegov deda (moj čukundeda) Petar Crnčević, koji je bio veliki patriota, diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Padovi 1868. godine. Dedin otac Jovan bio je poznati učitelj i jedan od osnivača Demokratske stranke u Šapcu. Međutim, Batu je više zanimala muzika, a sportski talenat doveo ga je u prvu postavku FK Mačva.”
Devedeset prve je dva meseca proveo na prekookeanskom brodu koji je saobraćao između Stokholma i Helsinkija. Sa Džinom Kalderacom i Rikardom Santosom svirao je džez.
- Imali smo pevačicu crnkinju koja se zvala Zejna Mekkoj, a koja uopšte nije imala sluha. Bilo je strašno slušati je, a bila je sklona i ekscesima. Umela je da dođe tek na treći set, a imali smo četiri seta po 45 minuta. Bilo je teško izdržati, posebno zimi.
M. Filipović
Najnoviji broj
18. april 2024.
