Инфо

Берза

  • aero 1.705 ▲ 0,18%
  • alfa 33.506 ▼ -1,45%
  • dinnpb 3.480 ⚫ 0,00%
  • enhl 651 ▲ 0,15%
  • infm 800 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.052 ▼ -1,90%
  • kmbn 2.131 ▼ -3,05%
  • kmbnpb 681 ⚫ 0,00%
  • ming 500 ▲ 33,33%
  • niis 688 ⚫ 0,00%
  • rmks 2.600 ▲ 30,00%
  • sjks 2.300 ⚫ 0,00%
  • sjpt 133 ▼ -13,64%
  • tgas 10.750 ⚫ 0,00%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
  • tigr 41 ⚫ 0,00%
(8. фебруар 2018.)
МИРЈАНА ВЕЛИСАВЉЕВИЋ – КАПИТЕН ОКК ШАПЦА

НИКАДА КАСНО ЗА ПОЧЕТАК

Једноставне чињенице из каријере лидера ОКК Шапца говоре да ни 17 година нису касне године за спортски почетак. Вуковић најзаслужнији за Мирина кошаркашка достигнућа. Данас погрешни приоритети младих који тренирају
НИКАДА КАСНО ЗА ПОЧЕТАК
Уколико би вам неко поставио питање које године су горња граница за спортски почетак једне успешне каријере, тешко да би било чији одговор прелазио 11, 12 година. Но, пре него што самоуверено изговорите број, размислите још једном.
- Играла сам различите спортове на часовима физичког, у слободно време, никада нисам ни размишљала о тренингу, а камоли професији. Ипак, са 17 година сам, на наговор професора, дошла на први тренинг екипе “Саватранс” код тренера Милана Вулетића. По знању почетник, а по годинама на прелазу из јуниорске у сениорску категорију – почиње причу актуелни капитен шабачког прволигаша Мирјана Велисављевић.
Само је један рецепт успеха, рад и труд, а таленат је код Мирјане био неоспоран. Појединачне вежбе се савладају, ипак, игра пет на пет је нешто друго, но великим корацима Велисављевић је достизала колегинице и спремна “закуцала на врата” првог тима.
- У међувремену се “Саватранс” поделио у два клуба, ОКК Шабац и Мачву. Сениорски деби сам имала у “Шапцу”, а потом сам прешла у “Мачву”. Све успехе, знање и све што сам постигла у кошарци дугујем тренеру Драгану Вуковићу. Уз њега сам технички стасала, кошаркашки сазрела и без тог знања не би ни било каријере какву сам направила. Из онда друголигашке “Мачве” сам прешла у ЖКК “Ковин” тим који је годинама играо Прву лигу, а иако сам из нижег ранга, била сам технички једна од најобученијих кошаркашица, баш захваљујући Вуковићу.
Наредни корак, бар једна степеница више, означио је прелазак у “Хемофарм” најбољи тим СРЈ. Ту је осетила радост титуле шампиона, а потом се отиснула и преко границе. Најпре Сарајево, а потом и Израел.
- Сарајево је сјајно искуство. Нисам се ниједном осетила као странац, леп период обележен и титулом у дресу “Железничара”. Израел је већ другачије сећање. Често их називам “малом Америком”. Много играчица из Америке игра, све је другачије и одмах сам видела да мој боравак неће бити дуг и упечатљив. Трудила сам се да испуним све обавезе пре наредног ангажмана – присећа се Велисављевић.
Уследио је повратак у Србију. Ковин, “Партизан”, пре новог пута у “бели свет”, конкретно Немачку.
- Играла сам и на Кипру, но код њих је систем другачији, ангажују појачања само у последњих месец, два првенства. И те како се радо присетим Немачке, не због квалитета лиге који је био на нивоу наше, већ због организације. Ниједан клуб не може да почне сезону без доказа да је измирио све обавезе према играчицама до тог тренутка. Нема дозволе за такмичење уколико нема доказа о буџетским средствима за сезону унапред. Није могуће да неки клуб напусти такмичење током сезоне, а играчице су заштићене на сваки начин. Мислим да је то показатељ разлике у организацији државе и функционисању, не само у спорту. Лепе су и утакмице, слично Америци су организоване, као мини феште, долазе породице и прилично су пуне дворане.
Носећи дрес “Партизана” подигла је још један шампионски пехар и имала прилику да сарађује и са Марином Маљковић.
- Марина није само сјајан тренер, већ харизматична особа која је својим успесима знала да пажњу јавности усмери ка женској кошарци. За мене је невероватно искуство утакмица у Суботици где обично буде 10-ак људи, а ми смо имали подршку пуне трибине.
После прве сениорске полусезоне Мира је скренула пажњу и селектора.
- Позвао ме је селектор Зоран Ковачић Чивија да ирам за репрезентацију на опроштају Слађе Голић и против Швајцарске у пријатељској утакмици. Наступи који су ми помогли да упоредим себе са нашим најбољим кошаркашицама.
Повратак у садашњост домаће женске кошарке, слабије лиге из године у годину и слабе посете, није лак.
- Није то само један узрок проблема, већ више. Мислим да проблеми почињу погрешним приоритетима које постављају младе кошаркашице. Не схватају значај рада и постепеног напретка, желе што пре до уговора, зарада, љубав је устукнула пред интересом. Талентоване брзо, можда и пребрзо одлазе у иностранство, а лига трпи.
Већ неколико сезона код нас један тим је знатно доминантнији од осталих. Био је то “Партизан”, потом “Радивој Кораћ”, а сада “Црвена Звезда”, ствара се разлика која није добра.
- Већином су у лиги градски клубови и у складу са тим су и буџети, док су водећи они који имају финансијску подршку других спонзора. Док сам била у “Партизану” свесрдно нас је подржавала “Галеника”, “Кораћ” је приватан клуб, иза “Звезде” стоји породица Човић. Раније је моћна компанија као “Хемофарм” улагала много у женски тим. То су били клубови, не само финансијски јаки, већ организовани до детаља, са тренинзима два пута дневно, карантинима, прописаном исхраном, студиозним приступом сваком делићу игре сваке кошаркашице.
Дубље истраживање проблема води и до заинтересованости девојчица за спорт и тренинг.
- Чини ми се да више и немају детињство, бар не онакво какво ја замишљам да је добро. Из раног детињства улазе у свет модерних технологија, друштвених мрежа, виртуелних светова. Ипак, проблем незаинтересованости за тренинг постоји много дуже. У средњој школи само сам ја, од свих девојчица из одељења радила физичко, тако да не могу да дам ни неки савет, да укажем на једног “кривца” јер све то траје дуго. Остаје само нада да ће се нешто променити – наглашава Велисављевић.


Д. Благојевић

Најновији број

15. новембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa