Berza

  • aero 891 ▼ -0,56%
  • enhl 650 ▲ 0,78%
  • fito 2.800 ⚫ 0,00%
  • impl 3.300 ⚫ 0,00%
  • ineu 35.900 ▲ 2,57%
  • jesv 5.502 ▲ 0,04%
  • niis 681 ▼ -0,58%
  • nssj 600 ▲ 9,09%
  • rmks 2.640 ⚫ 0,00%
  • rso16142 109,85 ▼ -4,06%
  • svrl 555 ▼ -0,89%
  • tgas 11.602 ▼ -0,03%
  • tigr 74 ▲ 23,33%
  • tlkb 10.000 ⚫ 0,00%
  • vbse 1.800 ▲ 2,27%
(8. februar 2018.)
MIRJANA VELISAVLjEVIĆ – KAPITEN OKK ŠAPCA

NIKADA KASNO ZA POČETAK

Jednostavne činjenice iz karijere lidera OKK Šapca govore da ni 17 godina nisu kasne godine za sportski početak. Vuković najzaslužniji za Mirina košarkaška dostignuća. Danas pogrešni prioriteti mladih koji treniraju
NIKADA KASNO ZA POČETAK
Ukoliko bi vam neko postavio pitanje koje godine su gornja granica za sportski početak jedne uspešne karijere, teško da bi bilo čiji odgovor prelazio 11, 12 godina. No, pre nego što samouvereno izgovorite broj, razmislite još jednom.
- Igrala sam različite sportove na časovima fizičkog, u slobodno vreme, nikada nisam ni razmišljala o treningu, a kamoli profesiji. Ipak, sa 17 godina sam, na nagovor profesora, došla na prvi trening ekipe “Savatrans” kod trenera Milana Vuletića. Po znanju početnik, a po godinama na prelazu iz juniorske u seniorsku kategoriju – počinje priču aktuelni kapiten šabačkog prvoligaša Mirjana Velisavljević.
Samo je jedan recept uspeha, rad i trud, a talenat je kod Mirjane bio neosporan. Pojedinačne vežbe se savladaju, ipak, igra pet na pet je nešto drugo, no velikim koracima Velisavljević je dostizala koleginice i spremna “zakucala na vrata” prvog tima.
- U međuvremenu se “Savatrans” podelio u dva kluba, OKK Šabac i Mačvu. Seniorski debi sam imala u “Šapcu”, a potom sam prešla u “Mačvu”. Sve uspehe, znanje i sve što sam postigla u košarci dugujem treneru Draganu Vukoviću. Uz njega sam tehnički stasala, košarkaški sazrela i bez tog znanja ne bi ni bilo karijere kakvu sam napravila. Iz onda drugoligaške “Mačve” sam prešla u ŽKK “Kovin” tim koji je godinama igrao Prvu ligu, a iako sam iz nižeg ranga, bila sam tehnički jedna od najobučenijih košarkašica, baš zahvaljujući Vukoviću.
Naredni korak, bar jedna stepenica više, označio je prelazak u “Hemofarm” najbolji tim SRJ. Tu je osetila radost titule šampiona, a potom se otisnula i preko granice. Najpre Sarajevo, a potom i Izrael.
- Sarajevo je sjajno iskustvo. Nisam se nijednom osetila kao stranac, lep period obeležen i titulom u dresu “Železničara”. Izrael je već drugačije sećanje. Često ih nazivam “malom Amerikom”. Mnogo igračica iz Amerike igra, sve je drugačije i odmah sam videla da moj boravak neće biti dug i upečatljiv. Trudila sam se da ispunim sve obaveze pre narednog angažmana – priseća se Velisavljević.
Usledio je povratak u Srbiju. Kovin, “Partizan”, pre novog puta u “beli svet”, konkretno Nemačku.
- Igrala sam i na Kipru, no kod njih je sistem drugačiji, angažuju pojačanja samo u poslednjih mesec, dva prvenstva. I te kako se rado prisetim Nemačke, ne zbog kvaliteta lige koji je bio na nivou naše, već zbog organizacije. Nijedan klub ne može da počne sezonu bez dokaza da je izmirio sve obaveze prema igračicama do tog trenutka. Nema dozvole za takmičenje ukoliko nema dokaza o budžetskim sredstvima za sezonu unapred. Nije moguće da neki klub napusti takmičenje tokom sezone, a igračice su zaštićene na svaki način. Mislim da je to pokazatelj razlike u organizaciji države i funkcionisanju, ne samo u sportu. Lepe su i utakmice, slično Americi su organizovane, kao mini fešte, dolaze porodice i prilično su pune dvorane.
Noseći dres “Partizana” podigla je još jedan šampionski pehar i imala priliku da sarađuje i sa Marinom Maljković.
- Marina nije samo sjajan trener, već harizmatična osoba koja je svojim uspesima znala da pažnju javnosti usmeri ka ženskoj košarci. Za mene je neverovatno iskustvo utakmica u Subotici gde obično bude 10-ak ljudi, a mi smo imali podršku pune tribine.
Posle prve seniorske polusezone Mira je skrenula pažnju i selektora.
- Pozvao me je selektor Zoran Kovačić Čivija da iram za reprezentaciju na oproštaju Slađe Golić i protiv Švajcarske u prijateljskoj utakmici. Nastupi koji su mi pomogli da uporedim sebe sa našim najboljim košarkašicama.
Povratak u sadašnjost domaće ženske košarke, slabije lige iz godine u godinu i slabe posete, nije lak.
- Nije to samo jedan uzrok problema, već više. Mislim da problemi počinju pogrešnim prioritetima koje postavljaju mlade košarkašice. Ne shvataju značaj rada i postepenog napretka, žele što pre do ugovora, zarada, ljubav je ustuknula pred interesom. Talentovane brzo, možda i prebrzo odlaze u inostranstvo, a liga trpi.
Već nekoliko sezona kod nas jedan tim je znatno dominantniji od ostalih. Bio je to “Partizan”, potom “Radivoj Korać”, a sada “Crvena Zvezda”, stvara se razlika koja nije dobra.
- Većinom su u ligi gradski klubovi i u skladu sa tim su i budžeti, dok su vodeći oni koji imaju finansijsku podršku drugih sponzora. Dok sam bila u “Partizanu” svesrdno nas je podržavala “Galenika”, “Korać” je privatan klub, iza “Zvezde” stoji porodica Čović. Ranije je moćna kompanija kao “Hemofarm” ulagala mnogo u ženski tim. To su bili klubovi, ne samo finansijski jaki, već organizovani do detalja, sa treninzima dva puta dnevno, karantinima, propisanom ishranom, studioznim pristupom svakom deliću igre svake košarkašice.
Dublje istraživanje problema vodi i do zainteresovanosti devojčica za sport i trening.
- Čini mi se da više i nemaju detinjstvo, bar ne onakvo kakvo ja zamišljam da je dobro. Iz ranog detinjstva ulaze u svet modernih tehnologija, društvenih mreža, virtuelnih svetova. Ipak, problem nezainteresovanosti za trening postoji mnogo duže. U srednjoj školi samo sam ja, od svih devojčica iz odeljenja radila fizičko, tako da ne mogu da dam ni neki savet, da ukažem na jednog “krivca” jer sve to traje dugo. Ostaje samo nada da će se nešto promeniti – naglašava Velisavljević.


D. Blagojević

Najnoviji broj

18. jul 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa