DOKTOR EKONOMSKIH I POLITIČKIH NAUKA VLADIMIR ILIĆ
MOĆAN SI KAD SEBE SPOZNAŠ
Profesora doktora Vladimira Ilića preporučili su nam: „To je čovek koji ima dva doktorata i dve kafane“. Zvučalo je zanimljivo. Kada smo ga upoznali, shvatili smo da, ne samo da je zanimljiv, nego smo se zapitali kako je sve što je uradio uspelo da stane u jedan život. Reč je o čoveku koji je rođeni borac, koji prepreke sagledava kao izazove i, bazično vedar, uvek ide dalje. Naporedo se bavi privatnim biznisom, ima akademsku karijeru i aktivno učestvuje u društvu. Iza njega niko nije stajao. Istančanog sluha za ljude i njihove potrebe, sebe je možda ponajviše pronašao u humanitarnom radu. On je žila kucavica Fondacije Solidarnost Srbije, gde je na mestu predsednika Upravnog odbora. Ako bi trebalo da izaberemo jednu reč da ga opišemo, rekli bismo – laf.
Prof. dr Vladimir Ilić rođen je 1974. godine u Šapcu. Kad je imao dve godine, njegovi su ga preselili u Dobrić, gde je završio osnovnu školu kao vukovac. U petnaestoj je odlučio da ide u Zagreb, u srednju Vojno-tehničku školu (smer saobraćajnog tehničara). Zašto?
- Ne znam ni sam. Ništa mi se posebno nije sviđalo, želeo sam nešto drugačije. U Zagreb sam otišao u vreme previranja i početka raspada Jugoslavije, ali prva godina je relativno brzo protekla, u novom društvu i ambijentu. Već u drugoj mi je bilo potpuno jasno da nisam iz te priče, da neću čitavog života da slušam naređenja i postupam po pravilima sa kojima se ne slažem.
Celu drugu godinu u Vojnoj školi razmišljao je kako da se vrati, a onda je izbio rat. Ni za živu glavu nije hteo da nastavi školovanje u Vojnoj gimnaziji u Beogradu, ili Vojno-tehničkoj školi u Kruševcu, vratio se u Šabac i završio Tehničku školu. Dve godine srednje u Šapcu pamti po razrednoj, Ljiljani Puzić i sjajnim drugarima, Novici, Novketu, Ćori, Samuri... Izlazio je u „Kec“, „Cepelin“, „Div“, „Oziris“, šabačke kafane... Voleo je svoj Dobrić, FK „Budućnost“, kafane „Tref“ i „Sunce“, kafić „Orfej“.
S obzirom da je završio smer saobraćajnog tehničara, logično je bilo da upiše Saobraćajni fakultet. Tako je i uradio, ali se posle dve godine predomislio, shvatio je da „nije tehničko lice“. U Beograd je otišao u vreme najžešće inflacije i snalazio se sam.
- Moralo je od nečeg da se živi. Radio sam poslove preko Studentske zadruge, u Zavodu za udžbenike, selidbe nameštaja, čišćenje snega na pijacama... Posle sam počeo da trgujem sa kozmetikom, ženskim čarapama, kućnom hemijom... Imao sam dve tezge na Kalenić pijaci, a posle sam, u Studenjaku, otvorio prodavnicu. Studentima su trebali sokovi, čokolade, pivo, kozmetika...
Prodavnicu u Studentskom gradu vodio je sedam godina. Sam je sebe izdržavao, sa očiglednim osećajem za biznis i „silom prilika“. Devedeset sedme je shvatio da bi, ipak, trebalo da studira i upisao je Fakultet za trgovinu i bankarstvo na Univerzitu “Braća Karić”. U međuvremenu je otvorio još dve prodavnice i, paralelno, radio i studirao. No, to mu nije bilo dovoljno, pa je postao student prodekan i počeo da se bavi politikom.
- Želeo sam da uđem u politiku da bih aktivno učestvovao u događajima u društvu. Pročitao sam u novinama da se osniva socijaldemokratska stranka, a posle dva dana došao je moj najbolji drug i rekao mi – Piksi i ja se učlanili u Socijaldemokratiju. Partija nije zvanično ni postojala kad sam se i ja pridružio, u junu 97.
Vrlo brzo je došao na rukovodeće pozicije u Gradskom odboru, a u međuvremenu je završavao osnovne studije. Krajem 2000. počeo je da radi u Centru dečjih letovališta i oporavilišta grada Beograda, najpre kao koordinator za poslove nabavke, a kasnije je došao na mesto pomoćnika generalnog direktora za ekonomsko-finansijska pitanja. Posle četiri godine, postao je pomoćnik ministra za socijalnu zaštitu u Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike Vlade Republike Srbije. Tada je imao trideset godina.
- Sa ministrom sam imao izuzetan odnos, i profesionalni i ljudski. On se više bavio radom i zapošljavanjem, a ja sam bio orijentisan na sistem socijalne politike. Uvek me je užasavao „lov na veštice“ onih koji dođu na vlast i obruše se na prethodnu. Ja sam sagledao sve što je uradilo prethodno ministarstvo, preuzeo ono najbolje, dobru ekipu i napravio strategiju.
Prvo je obišao sve domove u Srbiji, sedamdeset i četiri, koliko ih je tada bilo, na devedeset šest lokacija. Za tri meseca posetio je „svaku šupu, svaki tavan, svakog korisnika...“ Zahvaljujući daru zapažanja, niko od onih koji su tražili investicije, nije mogao da ga slaže. Pamtio je sve što je video i insistirao da ulaže tamo gde je zaista potrebno. Mnogo toga je uradio za tri godine koliko je bio pomoćnik ministra i državni sekretar. Često je bio na terenu, radio na međunarodnoj saradnji, vodio timove koji su utemeljili Strategiju razvoja sistema socijalne zaštite, Strategiju starenja i starosti, Strategiju pronatalitetne politike... Ono na šta je posebno ponosan je Kuća dobre volje u Kasarskim livadama. Kada se pojavio Nacionalni investicioni plan, izborio se da milion evra dođe u Šabac i tada je, 2007. godine izgrađen Dnevni boravak za decu sa posebnim potrebama i Dom za autizam.
- Izuzetno sam zadovoljan tim periodom svog života. Tada sam ušao u sistem socijalne zaštite iz kog nisam izašao i verujem da nikada neću.
Pre jedanaest godina, postao je predsednik Upravnog odbora Fondacije Solidarnost Srbije, jedinstvene ustanove socio-humanog karaktera, koja je, čini nam se, nedovoljno poznata i promovisana u javnosti. Osnovana je pre pedeset i jednu godinu, a njene utemeljivače novi čelnik nije zaboravio. Šta više, u monografiji „Decenije dobrih dela“ koja je objavljena prošle godine, povodom pola veka postojanja, nije izostavljeno nijedno ime. Profesor Ilić je čovek koji obogaćuje tradiciju na koju se naslanja. Svestan da je „naše samo ono što drugima damo“, proširio je „repertoar“ humanitarnih aktivnosti sa dece bez roditeljskog staranja na stara i invalidna lica, osobe ometene u razvoju, na pružanje jednokratne pomoći, nabavku hrane, odeće, lekova, kao i stipendiranje socijalno ugroženih. Takođe, izdavaštvo je jedna od aktivnosti Fondacije. Protekle decenije objavljeno je 18 naslova i 24 broja časopisa Socijalna misao, a svake godine Solidarnost Srbije dodeljuje i nagradu za neobjavljenu zbirku poezije „Đurin šešir“.Urađena su dva značajna projekta. Osnovan je Regionalni centar za hiporehabilitaciju u Trebinju i Fakultet za socijalni rad.
- Prvo smo, na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta “Singidunum”, osnovali Departman za socijalni rad, a prošle godine, u saradnji sa Zadužbinom Alekse Krsmanovića, Visoku školu socijalnog rada. Imamo osnovne akademske studije za socijalne radnike, logopede i okupacione terapeute i tri ista profila na nivou mastera. Veoma smo ponosni na saradnju sa institucijama socijalne zaštite u zemlji i regionu.
Profesor Ilić je uvek paralelno pratio ekonomiju i politiku, tačnije, ekonomiju kao ozbiljan segment socijalne politike, jer „nije moguće napraviti dobar program socijalne zaštite ako nema novca“. Prvo je doktorirao ekonomiju sa tezom Uticaj prava evropske unije na ruralni razvoj u zemljama zapadnog Balkana. Drugi doktorat, na Fakultetu političkih nauka, bio je Perspektive i domašaji demokratije u zapadno-evropskim multietničkim društvima.
Pored akademske karijere, ima i „kafansku kilometražu“. Neke stvari samo u kafani mogu da se nauče, isto kao što neke druge mogu da se pronađu samo u knjigama. Pre šest godina, preuzeo je restoran “Manjež”, a potom i riblji restoran “Konoba Obilanca”, u Cetinjskoj.
- Preuzeo sam Manjež zato što volim kafanu. Neko je rekao da je san svakog Srbina da ima kafanu, a neko drugi da je za pametnog čoveka kafana institucija, a za budalu robija. I ljude možeš na najbolji mogući način da upoznaš u kafani, zbog opuštenog ambijenta i prisnije atmosfere. U Manježu sedi celo Jugoslovensko dramsko pozorište, profesori, akademici, političari, činovnici, studenti, advokati, sudije, bankari, biznismeni...
Život profesora Ilića posao je za ozbiljnog biografa i nekoliko tomova. Drugi put se, u okviru feljtona o uspešnim Šapčanima, nalazimo u klopci novinskog teksta. Prvi put smo rekli – Čitajte ovu priču kao jednu od mogućih biografija. Tako je i sada.
- Spavam četiri, najviše pet, a moj radni dan traje osamnaest sati. Nisam ja previše ambiciozan, nego sam radoznao, željan svega, sve me vuče. Nisam od onih koji pričaju da bi trebalo da rade, delam odmah. Ne čekam.
Otac je dvoje dece, Uroša koji će ove godine napuniti četnaest i Petre koja ima šest godina.
- Čovek može sve ako hoće. Pitanje je koliko to istinski želi. Postoje okolnosti i situacije koje se otvaraju, ali svako se odnosi prema njima na svoj način. Treba biti svestan svojih mogućnosti. Najveća vrednost je spoznati sebe, svoje mogućnosti i želje. Kad sebe upoznaš, onda si moćan i možeš mnogo.
Prof. dr Vladimir Ilić završio je srednju Tehničku školu u Šapcu. Diplomirao je 2002. na Fakultetu za trgovinu i bankarstvo (smer – trgovina). Na istom fakultetu, na smeru ekonomske diplomatije, 2007. odbranio je magistarsku tezu pod naslovom “Strategija za smanjenje siromaštva u procesu tranzicije na primeru Srbije”, kao i prvu doktorsku disetraciju, 2009. na temu “Uticaj prava Evropske unije na ruralni razvoj u zemljama zapadnog Balkana”. Drugu doktorsku disertaciju na temu “Pretpostavke i domašaji demokratije u zapadno-evropskim multietničkim društvima“”odbranio je 2012. na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu.
Nakon dugogodišnjeg radnog iskustva u privatnom sektoru, profesionalno je angažovan na rukovodećim pozicijama Centra dečjih letovališta i oporavilišta grada Beograda, u upravnim i nadzornim odborima nevladinih organizacija, sportskim društvima, Nacionalnom parku Tara, u ustanovi Studentski centar Beograd i preduzeću “EKO-TARA”, čiji je osnivač. Bio je član Upravnog odbora Univerzitetskog rukometnog kluba „Studentski grad“, Sportskog društva „Studentski grad“ i Zajednice klubova super rukometne lige za muškarce. Nedavno je izabran za potpredsednika Skupštine rukometnog kluba „Partizan“.
Dr Ilić ima položen stručni ispit za radnike sa visokom i višom školskom spremom zaposlene u organima državne uprave. Godine 2004. postavljen je na mesto pomoćnika ministra za sektor socijalne zaštite u Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike Vlade Republike Srbije. Posle dve godine, imenovan je za državnog sekretara za socijalnu politiku u istom ministarstvu, a pored velikog doprinosa u unapređenju razvoja socijalne politike, priključio se radu Fondacije “Solidarnost Srbije”, u svojstvu osnivača. Bio je direktor Fondacije od 2007. do 2015. a danas je na mestu predsednika Upravnog odbora. Od 2011. do 2017. bio je šef Departmana za socijalni rad na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta “Singidunum”, gde je 2011. izabran u zvanje docenta za naučnu oblast Socijalni rad.
Godine 2014. i 2015. bio je angažovan kao međunarodni konsultant za izradu „Pravilnika o uslovima, programu i načinu polaganja stručnog ispita“ i za izradu „Pravilnika o dužini trajanja, načinu obavljanja pripravničkog staža i obavezi pružaoca socijalnih usluga prema pripravniku u toku trajanja pripravničkog staža“, koji je realizovao UNDP CO Crna Gora sa Ministarstvom rada i socijalnog staranja Crne Gore.
Objavio je jednu monografiju i osamnaest radova u međunarodnim i nacionalnim časopisima Učestvovao je na brojnim konferencijama u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je nekoliko priznanja za doprinos razvoju sistema socijalne zaštite i društveno-humanitrane aktivnosti, kao i nagrade “Zlatna značka” (2016) koju dodeljuje Kulturno-prosvetna zajednica Beograda.
Godine 2017. izabran je u zvanje vanrednog profesora za užu naučnu oblast Politikologija i socijalni rad na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta “Singidunum”. Iste godine, izabran je u zvanje vanrednog profesora za užu naučnu oblast Socijalni rad i socijalna politika na Visokoj školi socijalnog rada u Beogradu.
Osnivač je i direktor Visoke škole socijalnog rada u Beogradu.
Stalni je član redakcije časopisa “Socijalna misao”.
Prof. dr Vladimir Ilić rođen je 1974. godine u Šapcu. Kad je imao dve godine, njegovi su ga preselili u Dobrić, gde je završio osnovnu školu kao vukovac. U petnaestoj je odlučio da ide u Zagreb, u srednju Vojno-tehničku školu (smer saobraćajnog tehničara). Zašto?
- Ne znam ni sam. Ništa mi se posebno nije sviđalo, želeo sam nešto drugačije. U Zagreb sam otišao u vreme previranja i početka raspada Jugoslavije, ali prva godina je relativno brzo protekla, u novom društvu i ambijentu. Već u drugoj mi je bilo potpuno jasno da nisam iz te priče, da neću čitavog života da slušam naređenja i postupam po pravilima sa kojima se ne slažem.
Celu drugu godinu u Vojnoj školi razmišljao je kako da se vrati, a onda je izbio rat. Ni za živu glavu nije hteo da nastavi školovanje u Vojnoj gimnaziji u Beogradu, ili Vojno-tehničkoj školi u Kruševcu, vratio se u Šabac i završio Tehničku školu. Dve godine srednje u Šapcu pamti po razrednoj, Ljiljani Puzić i sjajnim drugarima, Novici, Novketu, Ćori, Samuri... Izlazio je u „Kec“, „Cepelin“, „Div“, „Oziris“, šabačke kafane... Voleo je svoj Dobrić, FK „Budućnost“, kafane „Tref“ i „Sunce“, kafić „Orfej“.
S obzirom da je završio smer saobraćajnog tehničara, logično je bilo da upiše Saobraćajni fakultet. Tako je i uradio, ali se posle dve godine predomislio, shvatio je da „nije tehničko lice“. U Beograd je otišao u vreme najžešće inflacije i snalazio se sam.
- Moralo je od nečeg da se živi. Radio sam poslove preko Studentske zadruge, u Zavodu za udžbenike, selidbe nameštaja, čišćenje snega na pijacama... Posle sam počeo da trgujem sa kozmetikom, ženskim čarapama, kućnom hemijom... Imao sam dve tezge na Kalenić pijaci, a posle sam, u Studenjaku, otvorio prodavnicu. Studentima su trebali sokovi, čokolade, pivo, kozmetika...
Prodavnicu u Studentskom gradu vodio je sedam godina. Sam je sebe izdržavao, sa očiglednim osećajem za biznis i „silom prilika“. Devedeset sedme je shvatio da bi, ipak, trebalo da studira i upisao je Fakultet za trgovinu i bankarstvo na Univerzitu “Braća Karić”. U međuvremenu je otvorio još dve prodavnice i, paralelno, radio i studirao. No, to mu nije bilo dovoljno, pa je postao student prodekan i počeo da se bavi politikom.
- Želeo sam da uđem u politiku da bih aktivno učestvovao u događajima u društvu. Pročitao sam u novinama da se osniva socijaldemokratska stranka, a posle dva dana došao je moj najbolji drug i rekao mi – Piksi i ja se učlanili u Socijaldemokratiju. Partija nije zvanično ni postojala kad sam se i ja pridružio, u junu 97.
Vrlo brzo je došao na rukovodeće pozicije u Gradskom odboru, a u međuvremenu je završavao osnovne studije. Krajem 2000. počeo je da radi u Centru dečjih letovališta i oporavilišta grada Beograda, najpre kao koordinator za poslove nabavke, a kasnije je došao na mesto pomoćnika generalnog direktora za ekonomsko-finansijska pitanja. Posle četiri godine, postao je pomoćnik ministra za socijalnu zaštitu u Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike Vlade Republike Srbije. Tada je imao trideset godina.
- Sa ministrom sam imao izuzetan odnos, i profesionalni i ljudski. On se više bavio radom i zapošljavanjem, a ja sam bio orijentisan na sistem socijalne politike. Uvek me je užasavao „lov na veštice“ onih koji dođu na vlast i obruše se na prethodnu. Ja sam sagledao sve što je uradilo prethodno ministarstvo, preuzeo ono najbolje, dobru ekipu i napravio strategiju.
Prvo je obišao sve domove u Srbiji, sedamdeset i četiri, koliko ih je tada bilo, na devedeset šest lokacija. Za tri meseca posetio je „svaku šupu, svaki tavan, svakog korisnika...“ Zahvaljujući daru zapažanja, niko od onih koji su tražili investicije, nije mogao da ga slaže. Pamtio je sve što je video i insistirao da ulaže tamo gde je zaista potrebno. Mnogo toga je uradio za tri godine koliko je bio pomoćnik ministra i državni sekretar. Često je bio na terenu, radio na međunarodnoj saradnji, vodio timove koji su utemeljili Strategiju razvoja sistema socijalne zaštite, Strategiju starenja i starosti, Strategiju pronatalitetne politike... Ono na šta je posebno ponosan je Kuća dobre volje u Kasarskim livadama. Kada se pojavio Nacionalni investicioni plan, izborio se da milion evra dođe u Šabac i tada je, 2007. godine izgrađen Dnevni boravak za decu sa posebnim potrebama i Dom za autizam.
- Izuzetno sam zadovoljan tim periodom svog života. Tada sam ušao u sistem socijalne zaštite iz kog nisam izašao i verujem da nikada neću.
Pre jedanaest godina, postao je predsednik Upravnog odbora Fondacije Solidarnost Srbije, jedinstvene ustanove socio-humanog karaktera, koja je, čini nam se, nedovoljno poznata i promovisana u javnosti. Osnovana je pre pedeset i jednu godinu, a njene utemeljivače novi čelnik nije zaboravio. Šta više, u monografiji „Decenije dobrih dela“ koja je objavljena prošle godine, povodom pola veka postojanja, nije izostavljeno nijedno ime. Profesor Ilić je čovek koji obogaćuje tradiciju na koju se naslanja. Svestan da je „naše samo ono što drugima damo“, proširio je „repertoar“ humanitarnih aktivnosti sa dece bez roditeljskog staranja na stara i invalidna lica, osobe ometene u razvoju, na pružanje jednokratne pomoći, nabavku hrane, odeće, lekova, kao i stipendiranje socijalno ugroženih. Takođe, izdavaštvo je jedna od aktivnosti Fondacije. Protekle decenije objavljeno je 18 naslova i 24 broja časopisa Socijalna misao, a svake godine Solidarnost Srbije dodeljuje i nagradu za neobjavljenu zbirku poezije „Đurin šešir“.Urađena su dva značajna projekta. Osnovan je Regionalni centar za hiporehabilitaciju u Trebinju i Fakultet za socijalni rad.
- Prvo smo, na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta “Singidunum”, osnovali Departman za socijalni rad, a prošle godine, u saradnji sa Zadužbinom Alekse Krsmanovića, Visoku školu socijalnog rada. Imamo osnovne akademske studije za socijalne radnike, logopede i okupacione terapeute i tri ista profila na nivou mastera. Veoma smo ponosni na saradnju sa institucijama socijalne zaštite u zemlji i regionu.
Profesor Ilić je uvek paralelno pratio ekonomiju i politiku, tačnije, ekonomiju kao ozbiljan segment socijalne politike, jer „nije moguće napraviti dobar program socijalne zaštite ako nema novca“. Prvo je doktorirao ekonomiju sa tezom Uticaj prava evropske unije na ruralni razvoj u zemljama zapadnog Balkana. Drugi doktorat, na Fakultetu političkih nauka, bio je Perspektive i domašaji demokratije u zapadno-evropskim multietničkim društvima.
Pored akademske karijere, ima i „kafansku kilometražu“. Neke stvari samo u kafani mogu da se nauče, isto kao što neke druge mogu da se pronađu samo u knjigama. Pre šest godina, preuzeo je restoran “Manjež”, a potom i riblji restoran “Konoba Obilanca”, u Cetinjskoj.
- Preuzeo sam Manjež zato što volim kafanu. Neko je rekao da je san svakog Srbina da ima kafanu, a neko drugi da je za pametnog čoveka kafana institucija, a za budalu robija. I ljude možeš na najbolji mogući način da upoznaš u kafani, zbog opuštenog ambijenta i prisnije atmosfere. U Manježu sedi celo Jugoslovensko dramsko pozorište, profesori, akademici, političari, činovnici, studenti, advokati, sudije, bankari, biznismeni...
Život profesora Ilića posao je za ozbiljnog biografa i nekoliko tomova. Drugi put se, u okviru feljtona o uspešnim Šapčanima, nalazimo u klopci novinskog teksta. Prvi put smo rekli – Čitajte ovu priču kao jednu od mogućih biografija. Tako je i sada.
- Spavam četiri, najviše pet, a moj radni dan traje osamnaest sati. Nisam ja previše ambiciozan, nego sam radoznao, željan svega, sve me vuče. Nisam od onih koji pričaju da bi trebalo da rade, delam odmah. Ne čekam.
Otac je dvoje dece, Uroša koji će ove godine napuniti četnaest i Petre koja ima šest godina.
- Čovek može sve ako hoće. Pitanje je koliko to istinski želi. Postoje okolnosti i situacije koje se otvaraju, ali svako se odnosi prema njima na svoj način. Treba biti svestan svojih mogućnosti. Najveća vrednost je spoznati sebe, svoje mogućnosti i želje. Kad sebe upoznaš, onda si moćan i možeš mnogo.
Prof. dr Vladimir Ilić završio je srednju Tehničku školu u Šapcu. Diplomirao je 2002. na Fakultetu za trgovinu i bankarstvo (smer – trgovina). Na istom fakultetu, na smeru ekonomske diplomatije, 2007. odbranio je magistarsku tezu pod naslovom “Strategija za smanjenje siromaštva u procesu tranzicije na primeru Srbije”, kao i prvu doktorsku disetraciju, 2009. na temu “Uticaj prava Evropske unije na ruralni razvoj u zemljama zapadnog Balkana”. Drugu doktorsku disertaciju na temu “Pretpostavke i domašaji demokratije u zapadno-evropskim multietničkim društvima“”odbranio je 2012. na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu.
Nakon dugogodišnjeg radnog iskustva u privatnom sektoru, profesionalno je angažovan na rukovodećim pozicijama Centra dečjih letovališta i oporavilišta grada Beograda, u upravnim i nadzornim odborima nevladinih organizacija, sportskim društvima, Nacionalnom parku Tara, u ustanovi Studentski centar Beograd i preduzeću “EKO-TARA”, čiji je osnivač. Bio je član Upravnog odbora Univerzitetskog rukometnog kluba „Studentski grad“, Sportskog društva „Studentski grad“ i Zajednice klubova super rukometne lige za muškarce. Nedavno je izabran za potpredsednika Skupštine rukometnog kluba „Partizan“.
Dr Ilić ima položen stručni ispit za radnike sa visokom i višom školskom spremom zaposlene u organima državne uprave. Godine 2004. postavljen je na mesto pomoćnika ministra za sektor socijalne zaštite u Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike Vlade Republike Srbije. Posle dve godine, imenovan je za državnog sekretara za socijalnu politiku u istom ministarstvu, a pored velikog doprinosa u unapređenju razvoja socijalne politike, priključio se radu Fondacije “Solidarnost Srbije”, u svojstvu osnivača. Bio je direktor Fondacije od 2007. do 2015. a danas je na mestu predsednika Upravnog odbora. Od 2011. do 2017. bio je šef Departmana za socijalni rad na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta “Singidunum”, gde je 2011. izabran u zvanje docenta za naučnu oblast Socijalni rad.
Godine 2014. i 2015. bio je angažovan kao međunarodni konsultant za izradu „Pravilnika o uslovima, programu i načinu polaganja stručnog ispita“ i za izradu „Pravilnika o dužini trajanja, načinu obavljanja pripravničkog staža i obavezi pružaoca socijalnih usluga prema pripravniku u toku trajanja pripravničkog staža“, koji je realizovao UNDP CO Crna Gora sa Ministarstvom rada i socijalnog staranja Crne Gore.
Objavio je jednu monografiju i osamnaest radova u međunarodnim i nacionalnim časopisima Učestvovao je na brojnim konferencijama u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je nekoliko priznanja za doprinos razvoju sistema socijalne zaštite i društveno-humanitrane aktivnosti, kao i nagrade “Zlatna značka” (2016) koju dodeljuje Kulturno-prosvetna zajednica Beograda.
Godine 2017. izabran je u zvanje vanrednog profesora za užu naučnu oblast Politikologija i socijalni rad na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta “Singidunum”. Iste godine, izabran je u zvanje vanrednog profesora za užu naučnu oblast Socijalni rad i socijalna politika na Visokoj školi socijalnog rada u Beogradu.
Osnivač je i direktor Visoke škole socijalnog rada u Beogradu.
Stalni je član redakcije časopisa “Socijalna misao”.
M. Filipović
Najnoviji broj
18. april 2024.
