NAJVAŽNIJE JE IMATI MERU

Na uglu zanatskog centra kod zelene pijace u Omladinskoj ulici, u omanjem lokalu prepunom materijala i odeće, šezdesetdvogodišnji Hranislav Vasiljković godinama dočekuje i ispraća svoje mušterije. Veštim rukama, uz pomoć igle i konca, Rane krojač kako ga svi iz Koceljeve i okoline znaju, od starog pravi novo, od pocepanog zakrpljeno, od zastarelog moderno.
Poreklom iz siromašne romske porodice u kojoj je bilo mnogo dece shvatio je da mu je zanat na koji ga je nakon osnovne škole odveo stariji brat zlata vredan, te da mu se u potpunosti mora posvetiti i živeti od svog rada.
–Otac Ljuba i majka Desa imali su sedmoro dece, pet sinova i dve ćerke. Ja sam bio najmlađi sin. Othranili su nas na motici. U kući nam je bila zemlja, na krevetima slamarica, puno dece i roditelji su nas jedva izdržavali, ali nikada niko nije bio gladan, prljav i pocepan. Ja sam osmi razred završio u opancima i čizmama. Zato sam valjda i znao da poštujem sve što sam postigao. Svi smo postali porodični i pošteni ljudi - priča majstor Rane.
Najpre je počeo da izučava abadžijski zanat u tadašnjoj zadruzi. Tokom tri godine, do odlaska u vojsku, pronikao je u gotovo sve njegove tajne, zahvaljujući vrsnim majstorima koji su ga podučavali i svom interesovanju. Dok je abadžiluk učio, šnajderski zanat je krao.
–U Koceljevi je tada zanatstvo bilo jako cenjeno. Bilo je i opančara, i šnajdera, i abadžija... Majstori u ondašnjoj abadžijskoj zadruzi koceljevačkoj, koji su bili dobri i pošteni ljudi, naučili su me da izrađujem narodne nošnje. Uporedo sa tim učili su me da budem jedan domaćin, na prvom mestu pošten. U zadruzi sam očima krao i krojački zanat. Po povratku iz vojske nisam dangubio ni jedan dan. Odmah sam imao posao i jedan sam od najmlađih koji je u toj zadruzi izučio zanat. Zaposleni u njoj su kasnije formirali fabriku konfekcije 25. maj koja je nažalost nestala kada i mnoge druge - seća se ovaj koceljevački zanatlija koji je shvatio na vreme da dolaze loša vremena te je počeo šnajderski posao da radi i kod kuće.
Svoja dotadašnja znanja je proširivao i trudio se da uvek nauči nešto novo. Njegove modele tih godina reklamirala je supruga kod svojih koleginica i prijateljica.
–Tih godina oblačio sam mnogo žena i devojaka, šio za njih sve što su mogle da zamisle i požele. Ja sam prvo šio svojoj ženi i ona je reklamirala moja odela. Tako sam uspeo a nikome nije bilo jasno gde sam ja to naučio - priča kroz osmeh Rane.
U svojoj kući, koju je stekao zahvaljujući zanatu, šio je sve do 2002, kada je na nagovor još jednog zanatlije, pekara Ike, odlučio da posao premesti u krojačku radnju. Prve mušterije su mu tada bili stanari iz okolnih zgrada i posao se brzo razvijao. Donosili su odeću za prepravku, popravku, šivenje, a on ništa nije odbijao već je radio i trudio se da opstane.
–Ja sam pravi šnajder. Učio sam ovaj zanat, izrađivao i narodnu nošnju i izučio pravi krojački zanat. Šijem i muška i ženska odela. Sve što na ovom svetu postoji i što čovek pomisli znam da sašijem. Sve sam do sada radio i probao. Poslednjih godina mnogo ima popravki i prepravki. Vremena su teška i ljudi donose da krpe. Čak se dešava da su vrednije i kvalitetnije stare stvari u odnosu na nove. Ali stvarno imam mnogo posla i ne odbijam nikada ništa. Čak i nešto tapaciram. Uvek nađem načina i vremena da posao završim. Važno je ispoštovati svaku mušteriju koja je uvek u pravu. A pre svega mora se ceniti i poštovati zanat. Zato sam i ja cenjen od strane svojih mušterija, bilo da su to deca ili stariji ljudi, siromašni ili bogati - smatra šnajder i nasmejan dodaje da se dešava i da mu poneko ostane dužan ali da on sve to baci iza leđa jer, kako kaže, nikada ništa nije urađeno džaba.
Siguran je da Bog sve vidi te da je na jednoj strani možda izgubio ali je na drugoj dobio. Naučio je da radi sa ljudima i to mu ne pada teško. Veruje da bi mu mušterije nedostajale kada bi prestao da se bavi ovim poslom. Tvrdi da će, ako ga zdravlje bude služilo, nastaviti da šije i po odlasku u penziju.
–Imam sina i ćerku, unučiće, i porodica je uvek na prvom mestu. Ali ovo vreme koje provodim za mašinom u radnji i sa mojim mušterijama, to je moj život, moj svet. Zahvaljujući ovom poslu upoznao sam mnogo ljudi različitih zanimanja, godina, karaktera, socijalnog statusa i svi su oni na neki način deo mog života. Poseban je osećaj kada vam se mušterija vrati, pa sa njom popijete i kafu - priča Rane i ističe da od zanata, ako se pošteno i iskreno radi, može pristojno da se živi.
Žao mu je što u današnje vreme nema mladih koji bi nastavili njegov posao jer bi bilo dovoljno da nekome prenese samo polovinu onoga što zna kako bi zanat nastavio da živi.
–Zanati godinama nisu bili u modi. Da sam danas mlad čovek i da se bavim ovim poslom, ko zna gde bih bio, jer moj zanat, gde god da ste, može da se radi. Svejedno da li ste u Beču, Hamburgu, Njujorku ili u Koceljevi. Opet bih izabrao ovaj zanat i ništa drugo u životu ne bih radio. Da neko dete hoće da nauči, da ostane u amanet, da kaže da ga je zanatu naučio majstor Rane, njemu bih ostavio i radnju i mašinu i materijale - napominje ovaj krojač.
Smatra da je u životu najbitnije imati meru u svemu, jer u suprotnom čovek brzo propadne. Pare su, tvrdi, opasne, ali svako ko svoj posao radi pošteno može i da stekne. Novac dođe brže dok za pošten obraz i časno ime treba vreme. To se stiče godinama jer je vrednije. Zato se nikada ne žali na zarađeno. Koliko ima sa tim i raspolaže.
–Kad čovek ima zdravlja, ima i može sve. Meni je dobro i sada i ja nikada nisam osetio krizu posla. A para, koliko imam, rasporedim. Od zanata sam uvek živeo normalno. Nije važno koliko si zaradio već da li poštuješ to što si zaradio. Kad uzmeš sto dinara danas, budi zadovoljan što ti je neko otvorio vrata na radnji - kaže ovaj Koceljevac koji je zagazio u sedmu deceniju života.
Radiće dokle god bude mogao, a od mašine ga jedino može odvojiti porodica. Nakon svakodnevnog posla u radnji, koji mu predstavlja pravo zadovoljstvo, najsrećnije trenutke provodi sa četvorogodišnjim unukom Matijasom. Kaže da je zadovoljan i uspešan čovek!