SELO NEKAD I SAD
POST, MIO I DRAG GOST
Na pobrđima i bregovima, u domovima uz reke i rečice od Vlašića do Cera i sada teče priča da se post čekao da se nahrani i duša i očisti telo. Tako su zborili seljani, a u prilog toplo prisećanje i svedočanstvo o tekućim danima.
Sve je veći broj, iznad svega, mladih koji uz posvećenost veri i predanju dedova te mnogi u borbi sa viškom kilograma pribegavaju postu kao najsigurnijem ostvarenju cilja. Uz molitvu i toplinu duše i te kako ostvariv cilj. Znali su to umni preci i tako je teklo do dana današnjeg.
Sada je i broj onih, koji se pričešćuju i raduju Vaskrsu, neuporedivo veći od dana koje bi mnogi rado da zaborave kada se hram Gospodnji zaobilazio u velikom krugu, jer ideologija je tako htela, uz smešak podsećaju seljani.
A dedovi su post čekali uz krilaticu da se post čekao da se iznad svega nahrani duša dobrim delima i svakim dobrom. Na vodi se postilo u mnogim domovima gde se čeljad pogledom nije mogla pobrojati. Beše to vreme velikih familija sa petoro braće, pa i više i nebrojenim potomcima u par generacija i pod jednim krovom odžaklije. Spremalo se posle obilja praznika dugo za post uz zimnicu i projino brašno, brojne posne poslastice tog vremena i kao po pravilu suve šljive i orasi, med i džemovi te sokovi. Milina uz pečeni i kuvani krompir, paprike i tako redom. Uz ognjište a potom zidane furune okupljala se čeljad i pričalo o precima, sećalo na ono što je održalo braću po jednim krovom, mirilo zavađene i podsećalo na veličinu praznika koji dolaze. Svedoci iskraja tog vremena, istinu sve ređi, navode kako se gulila proja, ali osmeh nije silazio sa rumenih obraza. I devojke i momci bili ko rumene jabuke koje su na prozoru i ormaru bile uz neizbežne žute dunje. Preslica i drugi ručni rad okupljali žene i govorili o prababi Danojli koja je lečila krajnike i brojne druge tegobe najmlađih uz podsećanje da se treba Bogi moliti, omiljenoj izreci nezaboravne starice. Dobrotom se izborila za to mesto u sećanju generacija.
Sada je soja dopunila meni, ali i savremenija i bogatija trpeza i jela i slatkiša i pića. Molitva se i sada uselila u domove predaka o kojima svedoče i pradavne priče, mali romani humanosti i topline. Post u punom smislu reči koja se još ponegde površno nosi. Nije to samo hrana već odolevanje neprimerenom i davanju i štovanju svakoga pogotovo od roda svoga. Bogato nasleđe rađa bogate darove, rekao bi neko ...
Sve je nekada bilo oskudnije ali je vera bila nemerljiva. Trudio se svako da zavredi milost Gospodnju i da spreman pristupi pričesti i ispovedi što je kao ogromno breme nosio. Bilo je brojnih sporenja, sukoba oko međe čuvene u predanju, pa i teških reči. Ali mirila se braća i zavađeni iz sela da se veliko iskušenje posta ponese po dobru i prinese kao iskreno pokajanje.
I dana današnjih ima brojnih primera takvih shvatanja posta poučeni onim što je mnogima koji su se gordili donelo čuda koja su sama iznedrili i bol i patnju, već kako je ko zavredeo. Mnogi tvrde da je sada ta toplina i pokajanje sve ređe, ali u selima je sve veći broj onih koji se barem u postu odriču neprimerenoga. Bilo kako bilo, i tada i sada, post je bio i ostao mio i drag gost.
Sve je veći broj, iznad svega, mladih koji uz posvećenost veri i predanju dedova te mnogi u borbi sa viškom kilograma pribegavaju postu kao najsigurnijem ostvarenju cilja. Uz molitvu i toplinu duše i te kako ostvariv cilj. Znali su to umni preci i tako je teklo do dana današnjeg.
Sada je i broj onih, koji se pričešćuju i raduju Vaskrsu, neuporedivo veći od dana koje bi mnogi rado da zaborave kada se hram Gospodnji zaobilazio u velikom krugu, jer ideologija je tako htela, uz smešak podsećaju seljani.
A dedovi su post čekali uz krilaticu da se post čekao da se iznad svega nahrani duša dobrim delima i svakim dobrom. Na vodi se postilo u mnogim domovima gde se čeljad pogledom nije mogla pobrojati. Beše to vreme velikih familija sa petoro braće, pa i više i nebrojenim potomcima u par generacija i pod jednim krovom odžaklije. Spremalo se posle obilja praznika dugo za post uz zimnicu i projino brašno, brojne posne poslastice tog vremena i kao po pravilu suve šljive i orasi, med i džemovi te sokovi. Milina uz pečeni i kuvani krompir, paprike i tako redom. Uz ognjište a potom zidane furune okupljala se čeljad i pričalo o precima, sećalo na ono što je održalo braću po jednim krovom, mirilo zavađene i podsećalo na veličinu praznika koji dolaze. Svedoci iskraja tog vremena, istinu sve ređi, navode kako se gulila proja, ali osmeh nije silazio sa rumenih obraza. I devojke i momci bili ko rumene jabuke koje su na prozoru i ormaru bile uz neizbežne žute dunje. Preslica i drugi ručni rad okupljali žene i govorili o prababi Danojli koja je lečila krajnike i brojne druge tegobe najmlađih uz podsećanje da se treba Bogi moliti, omiljenoj izreci nezaboravne starice. Dobrotom se izborila za to mesto u sećanju generacija.
Sada je soja dopunila meni, ali i savremenija i bogatija trpeza i jela i slatkiša i pića. Molitva se i sada uselila u domove predaka o kojima svedoče i pradavne priče, mali romani humanosti i topline. Post u punom smislu reči koja se još ponegde površno nosi. Nije to samo hrana već odolevanje neprimerenom i davanju i štovanju svakoga pogotovo od roda svoga. Bogato nasleđe rađa bogate darove, rekao bi neko ...
Sve je nekada bilo oskudnije ali je vera bila nemerljiva. Trudio se svako da zavredi milost Gospodnju i da spreman pristupi pričesti i ispovedi što je kao ogromno breme nosio. Bilo je brojnih sporenja, sukoba oko međe čuvene u predanju, pa i teških reči. Ali mirila se braća i zavađeni iz sela da se veliko iskušenje posta ponese po dobru i prinese kao iskreno pokajanje.
I dana današnjih ima brojnih primera takvih shvatanja posta poučeni onim što je mnogima koji su se gordili donelo čuda koja su sama iznedrili i bol i patnju, već kako je ko zavredeo. Mnogi tvrde da je sada ta toplina i pokajanje sve ređe, ali u selima je sve veći broj onih koji se barem u postu odriču neprimerenoga. Bilo kako bilo, i tada i sada, post je bio i ostao mio i drag gost.
Sreten Kosanić
Najnoviji broj
18. april 2024.
