Berza

  • aero 851 ▼ -5,02%
  • dinnpb 3.650 ⚫ 0,00%
  • enhl 645 ⚫ 0,00%
  • eroz 3.040 ▲ 3,90%
  • fito 2.800 ▼ -0,04%
  • irtl 800 ▲ 17,65%
  • jgpk 2.017 ▼ -0,15%
  • kmbn 3.250 ▼ -1,52%
  • kmbnpb 1.297 ▲ 3,76%
  • niis 680 ⚫ 0,00%
  • rso19182 104,60 ▲ 1,74%
  • stotn 180 ▼ -10,00%
  • tlkb 10.000 ⚫ 0,00%
  • vbse 1.760 ⚫ 0,00%
  • ztpk 460 ▲ 2,22%
(1. mart 2018.)
VERA BOŽIĆ TREFALT, POMOĆNIK MINISTRA TRGOVINE, TURIZMA I TELEKOMUNIKACIJA

DA BUDEMO ONO ŠTO JESMO

DA BUDEMO  ONO ŠTO JESMO
Naša priča počinje sredinom pedesetih godina prošlog veka, kada su se, Sredoje i Milica Božić, poreklom iz okoline Užica, preselili, najpre u Drenovac, a potom u Dobrić. Tamo su, u atmosferi ljubavi i discipline, podizali svoje ćerke, stariju Milanku i mlađu, Veru. Učili su ih da budu vredne i samostalne, da stanu iza svojih odluka i veruju u sebe i u ljude. Vera je bila ambiciozna, usmerena ka školi i nauci. U „Milevinoj“ je bila odličan đak, upisala je Šabačku gimnaziju, ali je „vukao“ Beograd, pa je školovanje nastavila u Šestoj gimnaziji. Tada je imala petnaest godina i vetar u leđa, poverenje roditelja, što je “cela filozofija vaspitanja koja određuje životni put deteta“. Znala je šta hoće, nije se mnogo družila, radila je ono zbog čega je došla u prestonicu – učila je. Po završetku gimnazijskog školovanja, „Beograd je postao i njen grad“, odlučila je da studira prava, „vrlo jednostavno“, ali je upisala i arheologiju.
- Kada čovek nauči nešto da radi, a ja sam naučila da učim, onda nije teško. Pošto sam bila vredna, prvu godinu sam dala u roku na Pravnom, položila sam sve ispite, a dobro sam prošla i na arheologiji. U jednom trenutku sam pomislila da mogu oba fakulteta da završim u roku, ali takvo uobraženje stvari nije dalo rezultat na drugoj godini.
Od prvog dana studija radila je preko Studentske zadruge. Letnje raspuste provodila je na moru, gde je, uglavnom, radila na recepcijama dobrih hotela u Caftatu, Srebrnom, Kuparima... Od novca koji bi zaradila, pokrivala je troškove studija. Tri leta provela je na Brionima, „raju na zemlji“, o kom i danas govori sa nostalgijom.
- Devojke koje su tamo radile bile su deca vojnih lica, imućnih ljudi u ono vreme. Sećam se da su prelazile u Trst, iako je bilo zabranjeno. Čudilo ih je zašto ne pokazujem interesovanje za garderobu koju bi kupile, ali ja nisam mislila da je to važno, nego da završim ono što sam započela.
Vera je oduvek bila mnogo zrelija u odnosu na svoju generaciju. Ponekad je ta različitost, kao i svaka druga, bila bolna. Jednom je „čitavu noć preplakala“ zato što su je roditelji njenih drugarica zamolili da vodi računa o njima, iako su bile isto godište.
Kada je diplomirala na Pravnom fakultetu, dve godine je čekala posao. Preciznije, nije časila ni časka, podnela je dvesta devedeset tri molbe po celoj bivšoj Jugoslaviji i isto toliko odbijenica dobila. U međuvremenu je, naravno, radila, „šta god, od čišćenja kancelarija do čuvanja dece“. Jednog kišnog dana, u maju osamdeset treće, sa cipelama punim vode, uputila se u kabinet Branka Pešića.
„Kojim dobrom?“, upitala ju je začuđena sekretarica. „Tražim posao u svojoj struci“, odgovorila je Vera i pokazala sve odbijene molbe koje je ponela sa sobom. Dogodilo se da je, dok je razgovarala sa sekretaricom, naišao Branko Pešić.
- Ko je ova devojka? pitao je.
- Znate, ona hoće da razgovara sa Vama, odgovorila je sekretarica.
- U vezi sa čim?
- U vezi sa poslom, odgovorila je Vera.
Gradonačelnik je ušao u svoj kabinet i zatvorio teška vrata za sobom. Ipak, pozvao je svoju sekretaricu telefonom i rekao joj da uzme devojčine podatke. U novembru iste godine, Vera je dobila četiri ponude za posao. Tražili su da se hitno javi i pitali se ko stoji iza nje. Nikad nije saznala, ali je ostala duboko ubeđena da je Pešić odreagovao na odlučne korake u mokrim cipelama diplomirane pravnice.
Zaokret
Zaposlila se u Zavodu za tržište rada, na poslovima izrade propisa. Nakon pet godina, dobila je poziv da pređe u Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, gde je radila na inspekcijskim poslovima, kao i na pripremi, izradi i primeni zakona i podzakonskih propisa u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu i radnih odnosa.
Godine 2003. postavljena je za načelnika Odeljenja inspekcije rada u Sektoru inspekcije za rad, a od 2005. pomoćnik ministra rada u Sektoru za rad i direktor Uprave za bezbednost i zdravlje na radu.
- Volela sam taj posao, bez obzira na traume koje ga prate. Kad vidite da neko izgubi život na radnom mestu, to vam se ureže u pamćenje. Išla sam na uviđaje, obišla sve procese po Srbiji, počev od užičke Kožare do Crevare, gde se ljudi klade na koliko će metara onaj koji dolazi početi da povraća od smrada... Kad vidite pod kojim uslovima neki ljude rade, uvek ste na strani zaposlenog.
Posle 2000. kada je počela euforija u vezi sa ulaskom u Evropsku uniju, trebalo je napisati nove zakone i propise o bezbednosti zdravlja na radu. Da bi se uverila kako stvari stoje i napisala ono što je zaista potrebno, Vera je tri dana provela u rudniku, na 600 metara ispod nivoa zemlje, „grcajući u vodi sa rudarima“. Studiozna, ne može ni da zamisli da se drugačije može raditi.
- To je pošteno. Da bih mogla da doživim građevinarstvo, kad se gradio most na Adi, popela sam se na podiznu platformu koja je bila visoka dvesta metara i delovala prilično nestabilno. Morala sam da proverim činjenice o kojima pišem. Naši propisi u ovoj oblasti, koji su bili korektni u staroj Jugoslviji, i danas se primenjuju, ali Evropa razmišlja sasvim drugačije. Moramo imati radno mesto koje je prilagođeno radniku, a ne obrnuto.
Pored propisa, imajući u vidu uviđaje koje je prošla i ljude koji su nastradali na svom poslu, zalagala se za posebno osiguranje od povrede na radu, koje Republika Srbija do danas nema. Iako to nije izričit zahtev Evropske unije, „potreban je svakoj zemlji na svetu, pa i našoj“.
- Mi smo zaokružili sistem Evropske unije i, ako bismo govorili o Poglavlju 19, koje se tiče dela bezbednosti na radu, mogli bismo proći odmah. Žao mi je što nisam imala vremena da, zajedno sa mojim timom, uradim posebno osiguranje od povrede na radu i profesionalnih oboljenja, u vreme kada sam bila direktor Uprave.
U zemlji Srbiji neretko biva da onog ko zna da radi svoj posao smene, a na njegovo mesto postave nekog drugog. To se dogodilo Veri, posle petnaest godina „zaranjanja u oblast koju voli“. Nije naodmet napomenuti da je nestranačka ličnost, jer smatra da bi „svako ko se bavi politikom, trebalo to da radi iz duboke potrebe i sa potpunom posvećenošću, kao u svakom poslu“.
U julu prošle godine, postala je pomoćnik ministra za trgovinu, turizam i telekomunikacije. Takođe, Vera je i glavni turistički inspektor.
- Ovo je drugačija oblast i drugačija lepota, u kojoj se komforno osećam. Materija je interesantna, svakodnevno živa. Potpuno me je obuhvatila i verujem da ću uskoro nešto napisati na tu temu, iako nisam dugo u branši.
U dugogodišnjem je braku sa Dragutinom (Slovencem koji je rođen u Srbiji). Sin Ivan završio je Fakultet za informatiku i računarstvo na Univerzitu „Singidunum“. Na pitanje o privatnom životu, odgovara – To je veoma jednostavno, imam normalnu porodicu. Važno je da svako ima svoju karijeru i svoj cilj, kao i slobodu življenja, a najvažnije je poverenje između bračnih partnera i dece. Ako se znaju i poštuju pravila ponašanja, onda nema nikakvih problema. Jedino što se u našoj kući ne trpi jeste nerad, sve drugo je dozvoljeno.
Ugovor sa sinom
Vera nam je ispričala kako je svojevremeno, sa sinom Ivanom, napravila Ugovor o izdržavanju. Kada je upisao studije prava, počeo je ozbiljno da se zabavlja i, posle dve godine, majka je obavila kratak razgovor sa njim: „Dragi gospodine, ti više nećeš ići na fakultet, ja te više neću izdržavati zato što ne daješ rezultate. Sa tim smo završili. Nađi posao.“ Posle mesec dana, Ivan je ponovo izrazio želju da studira.
Vera: Ivane, gde bi ti?
Ivan: Na Singidunum.
Vera: Ok, koliko to košta?
Ivan: Godina je hiljadu i po evra.
Vera: Ok, šta ćeš ti?
Ivan: Za finansijskog revizora.
Vera: Ok, nema problema, potpiši ugovor. Znači, imaćeš sva tri obroka, patike i trenerku jednom godišnje i kola, ali bez benzina. Za benzin moraš sam da zaradiš.
U ugovoru je pisalo da mora da joj pokaže indeks do 18. jula. Od tada, ništa ga nije pitala u vezi sa fakultetom. U januaru joj je rekao da je položio neke ispite, ali je ostao bez odgovora. U junu je dao sve ispite i rekao da hoće da ide na letovanje, a ona mu je odgovorila da to ne piše u ugovoru i da čeka dogovoreni tremin. Kada je došao 18. juli, indeks je potvrdio da je zaista položio sve ispite, ona je rekla „ok“ i napravila novi ugovor pod istim uslovima.
Naravno, Ivan je diplomirao u roku, danas se šale u vezi sa ugovorom, a Vera je spremna da proda svoj stan u Beogradu da bi pomogla sinu da pokrene svoj sopstveni biznis. “Šta ako propadne?”, pitaju je prijatelji u čudu. “Pa ništa”, odgovara, “ne bi bio prvi, važno je da novac neće dati na kocku, ili neki drugi porok.”
Rukovođena načelima „reda, rada i discipline“, neguje ljubav prema ljudima, jer, „svi smo posebni, imamo iste ili slične probleme, ali smo drugačiji u šarenom tkanju života“.
- Jednostavno je. Moramo biti ono što jesmo.
NAJVAŽNIJE JE POŠTENjE
„Čovek mora biti apsolutno pošten u svojim osećanjima i odnosu prema drugom biću. Roditelji bi trebalo da sačuvaju sebe od svoje dece i decu od samih sebe. Po prirodi stvari, deca stalno nešto traže i to je u redu do određene granice, ali ne može roditelj biti na usluzi svom detetu, iako ga voli najviše na svetu. Takođe, deca ne smeju da dozvole da ih roditelji pojedu svojim zahtevima, jer na taj način nikad neće biti samostalni i odlučni. Roditelji su tu da nauče decu da rade, samostalno donose odluke i da se čuvaju od roditelja.“

Vera Božić Trefalt rođena je 1956. godine u Šapcu. Diplomirala je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu (smer međunarodno pravo). Trenutno pohađa Specijalističke studije evropskog prava.
Od 1983. do 1992. radila je u Zavodu za tržište rada, na poslovima izrade propisa. Od 1992. u Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike, radila je na inspekcijskim poslovima, kao i na pripremi, izradi i primeni zakona i podzakonskih propisa u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu i radnih odnosa.
Od 2003. obavljala je poslove načelnika Odeljenja inspekcije rada u Sektoru inspekcije rada, a tokom 2005. bila je pomoćnik ministra rada u Sektoru za rad. Krajem iste godine, postavljena je za direktora Uprave za bezbednost i zdravlje na radu.
Od jula 2017. obavlja poslove Pomoćnika ministra za turističku inspekciju u Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija
Član je Saveta za bezbednost i zdravlje na radu Republike Srbije od 2007. do 2017. Član je Saveta o zabrani izlaganju duvanskom dimu 2012-2014. Član pregovaračkog tima za Poglavlje 19 – Socijalna politika i zapošljavanje. Predsednik Komisije za polaganje stručnog ispita za obavljanje poslova u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu 2006 - 2017. Predsednik Komisije za dodelu Nacionalnih priznanja u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu. Učesnik projekta pod nazivom Inspekcija rada – 21. vek. Član Nadzornog odbora projekta pod nazivom Unapređenje bezbednosti i zdravlja na radu u Srbiji. Predstavnik Ministarstva rada za Svetsku trgovinsku organizaciju 2004. godine.
Učesnik u radu radnih grupa za izradu zakona u oblasti rada. Učesnik u izradi velikog broja brošura u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu sa socijalnim partnerima, kao što je Gradimo sigurnije. Osnivač je nevladine organizacije Savez za zaštitu na radu Jugoslavije i Udruženja za bezbednost i zdravlje na radu Republike Srbije. Predsednik je Radne grupe za rad i socijalna pitanja za bezbednost saobraćaja. Jedan je od autora knjige Bezbednost i zdravlje na radu - direktive Evropske unije i većeg broja radova u domaćim publikacijama sa temama iz oblasti bezbednosti i zdravlja na radu. Dobitnik nagrada i to: Regionalna asocijacija za bezbednost i krizni menadžment; Centar za analizu rizika i upravljanje rizikom; Savez zaštite na radu Vojvodine; Fakultet zaštite na radu Niš – Momo Zdravković.
M. Filipović

Najnoviji broj

11. jul 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa