POLA VEKA LjUBAVI

Biološki se rodimo jednom, međutim tokom života upoznajemo sebe, osluškujemo srce i zauvek pamtimo trenutke koji obeleže naše postojanje. Ne zaboravljamo ih jednako koliko i rođendan, a kroz priče ih rekapituliramo generacijama. Neke ljubavi nikada ne prolaze, kažu, one najveće. Beše to druga polovina 60-ih godina, gimnazijalac Slobodan Žikić upoznao je, a “na prvi dodir” zavoleo sport koji je onda još bio u povoju, daleko od vrhova koje će tek dosegnuti.
- Fizičko vaspitanje su predavali Jovan Knežević, Nedeljka Knežević i Marko Bojanić. Program je predviđao vežbanje svih sportova. Dopala mi se odbojka, ali košarka više od bilo čega. Uživao sam ne samo kada igramo, već i da gledam, čitam o njoj. Ubrzo je stigao poziv da igram za ondašnju “Mačvu”. Ekipu su činili iskusni igrači poput Rana, Zeke, Dujme i mi srednjoškolci.
Vreme je letelo na krilima mladosti, došla je matura, a potom i studije. Žikić je trebalo da obuče dres KK “Beška”, bio čak i registrovan za Sremsku ligu, ali je ipak svu pažnju usmerio na fakultet. Bio je to kraj igračke karijere.
- Nema žala za igračkim danima. Kasno sam počeo da treniram, konkurencija je bila jaka, oni sa dužim trenažnim stažom su imali bolje predispozicije za uspeh. Mislim da sam više mogao pružiti kao trener.
Šabačkoj košarci se vratio 1977. godine. Pozvao ga je ženski deo “Mačve” da bude trener mlađih kategorija, pomoćnik u prvoj ekipi, a potom je 1980. godine otišao i na trenerski seminar.
- Održan je u Ivanjici. Nisam u tom periodu mogao da nađem sponu između ljubavi i profesije. Košarku sam voleo, nisam toliko čeznuo za profesionalnim angažovanjem kroz trenerski posao.
Klub nikada nije napuštao, bio deo uprava, Komisija, a posebno važan zadatak imao je kroz delegatski rad koji traje i danas.
- Kao delegat sam brzo napredovao, no kroz taj rad sam i skautovao igračice i igrače u drugim gradovima (bio je jedan klub sa muškom i ženskom selekcijom). Neposredni uvid je i danas najbolji, a posebno onda kada nisu bila ovako moderna sredstva komunikacije. Kroz delegatski posao sam stekao poznanstva, prijatelje, sada sam u Skupštini KSS, održavamo odličnu saradnju, što je jako važno za klub.
Ostao je veran ženskoj košarci i kada su se razdvojile ekipe, a praktično je idejni tvorac OKK “Šabac”.
- Bili smo “Mačva”, “Šabac”, “Zorka”, a potom je sa slabljenjem fabrike došlo do razdvajanja. Oformljen je ŽKK “Savatrans”, odlično sam sarađivao sa Vuletićem. Kada je on otpušten, nisam želeo ni ja da ostajem, ne bi bilo ni moralno jer me je on i doveo u klub. Posle napuštanja, na moj predlog, 1. avgusta 1995. oformili smo OKK “Šabac”.
Pre 50 godina košarka je ušla u Žikin život, 41 godinu je svakodnevica, hobi i posao. Pružio joj je sebe, a ona mu je uzvratila nezaboravnim momentima.
- Pamtim pobedu u Obrenovcu u prvoj sezoni po dolasku u “Mačvu”. Nije to bodovno važan trijumf, već je predstavljalo pobedu mladog, novoosnovanog tima u gostima protiv jake ekipe sa tradicijom. Radost devojaka osvojila je i naša srca. Nikada zaboravu neće otići ni plasman u B ligu SFRJ (drugi rang) ostvaren u majstorici protiv “Paraćina” u Beogradu. Pratila su nas dva autobusa navijača. Loše smo igrali prvo poluvreme i onda “rapsodija” u drugom i ogromno slavlje. To je prvi i nezaboravni ulazak. Ta liga je jača od današnje Prve, igrali smo sa ekipama iz Srbije, Crne Gore, Makedonije. Mislim da je to i najbolji period šabačke ženske košarke.
Ne ostaju u sećanju samo utakmice, već i godine poprimaju obrise zadovoljstva zahvaljujući sportu.
- Putovali smo i sticali prijatelje za večnost. U B ligi je jednom trebalo da nam gostuje skopski “Vigor”, ali su hteli da otkažu zbog nedostatka novca. Mi smo im ponudili da samo plate put, da devojke spavaju kod devojaka, a uprava kod kolega iz našeg kluba. Oni su se oduševili, stvorili smo prijateljstvo koje traje i danas.
Teško je rekapitulirati sve trenutke, košarkaše i košarkašice, no pamte se oni uticajni.
-U ženskoj, prvom zvezdom možemo nazvati Oliveru Valterović, sjajnu košarkašicu koja je imala veliki potencijal, šteta što je rano prekinula sa košarkom. Danas imamo Kristinu Topuzović, zlatnu reprezentativku, jedinu šabačku košarkašicu sa evropskim zlatom. Tu su sestre Uglješić... kod muškaraca mislim da je Mikan Grušanović bez premca, ali značajan trag ostavili su Srđan Ćurić, Zoran Negovanović, cela ta generacija “Zorke” i posle “Ive” koja je stigla do Evrope.
Radni dan u klubu traje od 8 do 14 sati, ali košarkaški dan nema početak i kraj.
- Pratim sve rezultate, mlađe kategorije, starije, Evroligu ne propuštam. Imam prednost da nisam ostrašćen navijač nekog kluba, volim sve koji igraju lepu košarku. NBA ne volim baš, suviše snage, malo taktike, discipline. Nikola Jokić je evropski igrač, a ta atipičnost mu je donela status čarobnjaka tamo. Mogu da pogledam, ali ne uživam kao kada pratim evropsku.
Dok je zdravlja, biće i Žikića u košarci.
- Penzioner sam, imam vremena, tu sam dok sam zdrav ili dok me ne “oteraju” – kroz smeh zaključuje Slobodan.