Инфо

Берза

  • aero 1.705 ▲ 0,18%
  • alfa 33.506 ▼ -1,45%
  • dinnpb 3.480 ⚫ 0,00%
  • enhl 651 ▲ 0,15%
  • infm 800 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.052 ▼ -1,90%
  • kmbn 2.131 ▼ -3,05%
  • kmbnpb 681 ⚫ 0,00%
  • ming 500 ▲ 33,33%
  • niis 688 ⚫ 0,00%
  • rmks 2.600 ▲ 30,00%
  • sjks 2.300 ⚫ 0,00%
  • sjpt 133 ▼ -13,64%
  • tgas 10.750 ⚫ 0,00%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
  • tigr 41 ⚫ 0,00%
(8. март 2018.)
ПРИЧА О ЂОРЂУ РАШИЋУ

РОЂЕН ДА ПОБЕЂУЈЕ

РОЂЕН ДА ПОБЕЂУЈЕ
“Свакоме који има даће се и претећи…” Јеванђеоска прича о талантима као ниједна друга говори о одговорности умножења дарова које смо добили. Ђорђе Рашић, врхунски спортиста, отац два сина и деда четворо унучади, дружељубив и хуман, човек је за кога комшије кажу да “поседује умеће живљења”. Да ли му је претекло не знамо, али да му се дало, јесте и те како. Поред дара, имао је срећу да игра рукомет у време чувене поставке Металопластике, чији је био неодвојиви део, тачније, леви бек. Баш кад би, на овом месту, неко помислио “лако је њему”, добро би било да се сети да треба ходати у нечијим ципелама да би знао како му је. А није увек било лако…
Рођен је 10.02.1958. године у Крнулама, одрастао у улици Војводе Степе, у породици која је једва састављала крај са крајем. Као дечак са вишком енергије, није био несклон тучи, па је, на ујаков предлог, почео да тренира кошарку у Мачви.
- Био сам висок и примили су ме, мада нисам ни знао тачно зашто сам тамо. Међутим, од првог тренинга сам заувек заволео спорт. Долазио сам пар сати пре и остајао исто толико после тренинга, па сам већ следеће године постао најбољи стрелац у екипи, што је просто невероватно.
Када је био седми основне, Црвена звезда га је позвала да дође на припреме. У Београд се преселио са тринаест година, али не задуго. Имао је “феноменалну руку”, али му кошарка није била суђена.
- Нисам могао да издржим, недељу дана сам плакао и звао оца да дође по мене. Вратио сам се за Шабац. Можда бих зажалио због те одлуке да нисам постигао у рукомету све што се могло постићи.
Догодило се да га из Јанкове, због лошег владања, “пребаце” у Натину школу, у којој је наставник физичког био чувени Ђорђе Петровић. Ту, у школском тиму, заиграо је са Веселином Вуковићем, Миланом Симоновићем и Драганом Танасићем. По завршетку основне, ушао је у први тим Металопластике.
- То је било кад је Металопластика ушла у Прву лигу, седамдесет четврте. Тада сам добио стипендију, која је била у висини просечне плате и дефинитивно раскрстио са кошарком.
У Економској школи, математику му је предавао професор Лаза Алексић, са којим је играо у Металопластици. Са посебним пијететом говори о професору Стајчићу, који му је “гледао кроз прсте” када је изостајао са часова због тренинга. Није било лоше ни то што му је омогућено да предмете полаже писмено, па је “радила ресавска школа”. На такмичењу средњих школа у Крушевцу Економска је била прва у Србији, што је “било пресудно” за Рашића који је тада дао шеснаест голова у финалу.
По уласку у први тим Металопластике, постао је најпре кадетски, па јуниорски и, напослетку, сениорски репрезентативац. Свестан је (како не би био?) да је рођени спортиста, али су га повреде заустављале. Када је сломио вилицу, као средњошколац, није могао да се одазове позиву селектора ни за једну селекцију. Данас нема националну пензију.
Јуниори Металопластике били су прваци Србије и вицешампиони Југославије. Три Шапчанина су у њој стасавала. Поред Рашића, Вуковић и Исаковић. Њих тројица су били у јуниорској репрезентацији која је постала вицешампион света у Данској.
- Онда смо довели Вујовића, Мркоњу, Башица и Портнера, који су допунили наш квалитет. Била је то врхунска постава. Расли смо заједно, у томе је штос. Осамдесет прве смо освојили први трофеј, а после њега још једанаест. Свих дванаест на нивоу Југославије.
Југо као авион
Сви смо, осамдесетих, ишли на рукометне утакмице, без обзира да ли се разумемо у спорт и да ли ишта знамо о рукомету. Знали смо да се дешава нешто важно и да гледамо људе који су рођени победници.
- Било би погрешно мислити да смо били само спорту посвећени. После тренинга смо ишли у кафану, из кафане на тренинг, били смо боеми, играли се рукомета... Као прваци Европе, имали смо три просечне плате месечно. Сећам се како смо Вуја и ја били пресрећни када смо купили југа на кредит. Кад је сео у кола, као у авион да је сео (смех), а само годину дана касније, потписао је уговор на 500.000.
Први је ушао и у сениорску репрезентацију, али је поново имао повреду, када је у контри стао на лопту и угануо зглоб. Због дуге паузе, само је тридесет пет пута обукао дрес државне репрезентације. Међутим, са клубом је остварио све што је желео.
- Нисмо гледали како да зарадимо новац, него како да што боље играмо рукомет. Тек кад смо отишли, постали смо свесни чињенице да смо прваци Европе, да нас људи препознају, а овде нисмо то схватали, сви смо били другари, деца са асфалта…
После дванаест година, разишли су се “куд који мили моји”. Прво је Исаковић отишао у Немачку, а убрзо потом, Рашић у Шпанију, у којој је играо четири године. Живео је у приморским градовима, где је “спојио лепо и корисно”, пошто је имао само један тренинг дневно. У Француској је играо полусезону, а онда се вратио у Шпанију, где је, прилично рано, у тридесет трећој години, завршио каријеру играча. Тада је почело друго полувреме, каријера тренера. Водио је Металопластику, па женску екипу Медицинара, Будућност, са Либаном лигу шампиона Азије, Словачки Татран, јуниорску мушку на Европском у Аустрији. Последњи пут “преко” водио је Грузију, а ове године је завршио каријеру тренера са млађим селекцијама Металопластике.
Напоредо са спортским успесима, неговао је здраву породицу. Иако је повремено био склон боемском животу, каже да му је породица увек била на првом месту, а за чињеницу да је сачувана и здрава, најзаслужнија је супруга Снежана.
- Моја Снежа је имала велико разумевање и велико срце. Она је стуб наше породице.
Шта је то, Снежана
Занимљиво је како су се Рашићи упознали. Обоје су ишли у Економску школу, он успешан спортиста, она лепа и “некако недодирљива”.
- Опкладио сам се са другарима да ће ми бити девојка. Мој друг Шормаз ми је рекао да немам шансе код ње, да су многи покушали, али без успеха. Кад је, једном приликом, неко задиркивао, ја сам се посвађао са њим и заштитио је, додуше, мало сам исценирао, али сам успео да јој измамим обећање за први састанак. Међутим, она се није појавила те вечери на корзоу.
- Јеси ли видео негде Снежану Тешић, питао сам другара.
- Јесам, оде са Кикијем у Велики парк.
Ја се сав најежио. Отишао сам у парк, ходао као манијак док је нисам видео са Кикијем на једној клупи. Приђем им и кажем:
- Шта је то, Снежана?
Они ћуте. Ја поново питам, а Кики каже – Ђоле, није то Снежана, само личи на њу. Испоставило се да је та девојка стварно личила на Снежану, а ја нисам добро видео од беса… (смех) Сав сам био срећан кад сам је касније срео на корзоу. Од тада смо нераздвојни.
Очевим стопама
Рашићи су у браку тридесет пет година. Имају два сина. Обојица су професионални спортисти. Старији, Александар, каријеру кошаркаша започео је у ОК Шабац, играо у Жељезнику, Партизану, професионално боравио у Турској, Италији, Литванији, а сада је капитен екипе Клуза у Румунији. Млађи син, Давид определио се за рукомет. У Шапцу је био најбољи стрелац, играо у Звезди, Колубари, Турској, Израелу...
- Кажу ми да сам имао срећу са синовима, али не ради се о срећи, него о пажњи коју сам им посветио. У стану сам правио голове и кошеве, умео сам да закупим салу и вежбам са њима, један на један, понекад до бола. Једном је, као дечак, Саша плакао од беса. Нисам га пустио да победи, него сам га научио да изгуби, са малом разликом. Тако се стварају велики играчи.
Ђорђу је понекад жао што је синове усмерио ка спорту, због повреда и великих одрицања. Давид тренутно прави паузу због повреде дискуса. Купили су земљу и маштају да једног дана гаје органско воће и поврће. Обојица су ожењени. Александар има двоје деце, Јулију и Давида (име је добио по стрицу), а Давид Лауру и Виктора.
- Они се феноменално слажу, а ја сам поносан деда четворо унучади. Сад нас је десеторо. Волим кад смо сви на окупу, мада се то ретко дешава у последње време.
Рашића Шапчани познају по широком осмеху и дружељубивости. Воли да купи роштиљ, или прасе, јер у Србији “нема лепше тице од прасице” и позове бројне пријатеље на ручак, у викендицу на Сави. У последње време посвећен је хуманитарном раду.
- То је испало случајно. Другарица Матијине мајке послала је поруку свим пријатељима на фејсбуку, а ја сам се заинтересовао и свратио на Думачу да га посетим. Прво сам направио турнир у тенису, пошто сам члан Управног одбора ТК Стари град. То вече смо прикупили 160.000. динара После сам организовао још неколико акција, последњу у Културном центру. Њима је много потребно за терапије, око 260.000 динара месечно. Радује ме што је, без обзира на ситуацију у којој се налазимо, много људи спремно да помогне, у складу са својим могућностима. Када сам видео дечицу у Културном центру како убацују двадесет динара у кутију, пуно ми је срце било.
Као велики љубитељ животиња, многе је удомио. Иако се (ко није?) разочарао много пута у људе, живи онако како га је отац учио - важно је сачувати образ.
- То што су ми деца добри и поштени људи, нема цену. Свима можемо у очи да погледамо.

М.Филиповић

Најновији број

15. новембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa