Berza

  • aero 845 ▲ 0,12%
  • enhl 700 ⚫ 0,00%
  • fito 2.899 ⚫ 0,00%
  • glos 350 ▲ 20,27%
  • gmon 2.111 ▲ 0,24%
  • niis 685 ⚫ 0,00%
  • rso15102 123,70 ▼ -0,33%
  • rso18171 109,59 ▲ 5,99%
  • svrl 520 ▲ 0,97%
  • tgas 12.001 ▲ 0,01%
  • tlkb 10.000 ⚫ 0,00%
(8. mart 2018.)
PRIČA O ĐORĐU RAŠIĆU

ROĐEN DA POBEĐUJE

ROĐEN DA POBEĐUJE
“Svakome koji ima daće se i preteći…” Jevanđeoska priča o talantima kao nijedna druga govori o odgovornosti umnoženja darova koje smo dobili. Đorđe Rašić, vrhunski sportista, otac dva sina i deda četvoro unučadi, druželjubiv i human, čovek je za koga komšije kažu da “poseduje umeće življenja”. Da li mu je preteklo ne znamo, ali da mu se dalo, jeste i te kako. Pored dara, imao je sreću da igra rukomet u vreme čuvene postavke Metaloplastike, čiji je bio neodvojivi deo, tačnije, levi bek. Baš kad bi, na ovom mestu, neko pomislio “lako je njemu”, dobro bi bilo da se seti da treba hodati u nečijim cipelama da bi znao kako mu je. A nije uvek bilo lako…
Rođen je 10.02.1958. godine u Krnulama, odrastao u ulici Vojvode Stepe, u porodici koja je jedva sastavljala kraj sa krajem. Kao dečak sa viškom energije, nije bio nesklon tuči, pa je, na ujakov predlog, počeo da trenira košarku u Mačvi.
- Bio sam visok i primili su me, mada nisam ni znao tačno zašto sam tamo. Međutim, od prvog treninga sam zauvek zavoleo sport. Dolazio sam par sati pre i ostajao isto toliko posle treninga, pa sam već sledeće godine postao najbolji strelac u ekipi, što je prosto neverovatno.
Kada je bio sedmi osnovne, Crvena zvezda ga je pozvala da dođe na pripreme. U Beograd se preselio sa trinaest godina, ali ne zadugo. Imao je “fenomenalnu ruku”, ali mu košarka nije bila suđena.
- Nisam mogao da izdržim, nedelju dana sam plakao i zvao oca da dođe po mene. Vratio sam se za Šabac. Možda bih zažalio zbog te odluke da nisam postigao u rukometu sve što se moglo postići.
Dogodilo se da ga iz Jankove, zbog lošeg vladanja, “prebace” u Natinu školu, u kojoj je nastavnik fizičkog bio čuveni Đorđe Petrović. Tu, u školskom timu, zaigrao je sa Veselinom Vukovićem, Milanom Simonovićem i Draganom Tanasićem. Po završetku osnovne, ušao je u prvi tim Metaloplastike.
- To je bilo kad je Metaloplastika ušla u Prvu ligu, sedamdeset četvrte. Tada sam dobio stipendiju, koja je bila u visini prosečne plate i definitivno raskrstio sa košarkom.
U Ekonomskoj školi, matematiku mu je predavao profesor Laza Aleksić, sa kojim je igrao u Metaloplastici. Sa posebnim pijetetom govori o profesoru Stajčiću, koji mu je “gledao kroz prste” kada je izostajao sa časova zbog treninga. Nije bilo loše ni to što mu je omogućeno da predmete polaže pismeno, pa je “radila resavska škola”. Na takmičenju srednjih škola u Kruševcu Ekonomska je bila prva u Srbiji, što je “bilo presudno” za Rašića koji je tada dao šesnaest golova u finalu.
Po ulasku u prvi tim Metaloplastike, postao je najpre kadetski, pa juniorski i, naposletku, seniorski reprezentativac. Svestan je (kako ne bi bio?) da je rođeni sportista, ali su ga povrede zaustavljale. Kada je slomio vilicu, kao srednjoškolac, nije mogao da se odazove pozivu selektora ni za jednu selekciju. Danas nema nacionalnu penziju.
Juniori Metaloplastike bili su prvaci Srbije i vicešampioni Jugoslavije. Tri Šapčanina su u njoj stasavala. Pored Rašića, Vuković i Isaković. Njih trojica su bili u juniorskoj reprezentaciji koja je postala vicešampion sveta u Danskoj.
- Onda smo doveli Vujovića, Mrkonju, Bašica i Portnera, koji su dopunili naš kvalitet. Bila je to vrhunska postava. Rasli smo zajedno, u tome je štos. Osamdeset prve smo osvojili prvi trofej, a posle njega još jedanaest. Svih dvanaest na nivou Jugoslavije.
Jugo kao avion
Svi smo, osamdesetih, išli na rukometne utakmice, bez obzira da li se razumemo u sport i da li išta znamo o rukometu. Znali smo da se dešava nešto važno i da gledamo ljude koji su rođeni pobednici.
- Bilo bi pogrešno misliti da smo bili samo sportu posvećeni. Posle treninga smo išli u kafanu, iz kafane na trening, bili smo boemi, igrali se rukometa... Kao prvaci Evrope, imali smo tri prosečne plate mesečno. Sećam se kako smo Vuja i ja bili presrećni kada smo kupili juga na kredit. Kad je seo u kola, kao u avion da je seo (smeh), a samo godinu dana kasnije, potpisao je ugovor na 500.000.
Prvi je ušao i u seniorsku reprezentaciju, ali je ponovo imao povredu, kada je u kontri stao na loptu i uganuo zglob. Zbog duge pauze, samo je trideset pet puta obukao dres državne reprezentacije. Međutim, sa klubom je ostvario sve što je želeo.
- Nismo gledali kako da zaradimo novac, nego kako da što bolje igramo rukomet. Tek kad smo otišli, postali smo svesni činjenice da smo prvaci Evrope, da nas ljudi prepoznaju, a ovde nismo to shvatali, svi smo bili drugari, deca sa asfalta…
Posle dvanaest godina, razišli su se “kud koji mili moji”. Prvo je Isaković otišao u Nemačku, a ubrzo potom, Rašić u Španiju, u kojoj je igrao četiri godine. Živeo je u primorskim gradovima, gde je “spojio lepo i korisno”, pošto je imao samo jedan trening dnevno. U Francuskoj je igrao polusezonu, a onda se vratio u Španiju, gde je, prilično rano, u trideset trećoj godini, završio karijeru igrača. Tada je počelo drugo poluvreme, karijera trenera. Vodio je Metaloplastiku, pa žensku ekipu Medicinara, Budućnost, sa Libanom ligu šampiona Azije, Slovački Tatran, juniorsku mušku na Evropskom u Austriji. Poslednji put “preko” vodio je Gruziju, a ove godine je završio karijeru trenera sa mlađim selekcijama Metaloplastike.
Naporedo sa sportskim uspesima, negovao je zdravu porodicu. Iako je povremeno bio sklon boemskom životu, kaže da mu je porodica uvek bila na prvom mestu, a za činjenicu da je sačuvana i zdrava, najzaslužnija je supruga Snežana.
- Moja Sneža je imala veliko razumevanje i veliko srce. Ona je stub naše porodice.
Šta je to, Snežana
Zanimljivo je kako su se Rašići upoznali. Oboje su išli u Ekonomsku školu, on uspešan sportista, ona lepa i “nekako nedodirljiva”.
- Opkladio sam se sa drugarima da će mi biti devojka. Moj drug Šormaz mi je rekao da nemam šanse kod nje, da su mnogi pokušali, ali bez uspeha. Kad je, jednom prilikom, neko zadirkivao, ja sam se posvađao sa njim i zaštitio je, doduše, malo sam iscenirao, ali sam uspeo da joj izmamim obećanje za prvi sastanak. Međutim, ona se nije pojavila te večeri na korzou.
- Jesi li video negde Snežanu Tešić, pitao sam drugara.
- Jesam, ode sa Kikijem u Veliki park.
Ja se sav naježio. Otišao sam u park, hodao kao manijak dok je nisam video sa Kikijem na jednoj klupi. Priđem im i kažem:
- Šta je to, Snežana?
Oni ćute. Ja ponovo pitam, a Kiki kaže – Đole, nije to Snežana, samo liči na nju. Ispostavilo se da je ta devojka stvarno ličila na Snežanu, a ja nisam dobro video od besa… (smeh) Sav sam bio srećan kad sam je kasnije sreo na korzou. Od tada smo nerazdvojni.
Očevim stopama
Rašići su u braku trideset pet godina. Imaju dva sina. Obojica su profesionalni sportisti. Stariji, Aleksandar, karijeru košarkaša započeo je u OK Šabac, igrao u Željezniku, Partizanu, profesionalno boravio u Turskoj, Italiji, Litvaniji, a sada je kapiten ekipe Kluza u Rumuniji. Mlađi sin, David opredelio se za rukomet. U Šapcu je bio najbolji strelac, igrao u Zvezdi, Kolubari, Turskoj, Izraelu...
- Kažu mi da sam imao sreću sa sinovima, ali ne radi se o sreći, nego o pažnji koju sam im posvetio. U stanu sam pravio golove i koševe, umeo sam da zakupim salu i vežbam sa njima, jedan na jedan, ponekad do bola. Jednom je, kao dečak, Saša plakao od besa. Nisam ga pustio da pobedi, nego sam ga naučio da izgubi, sa malom razlikom. Tako se stvaraju veliki igrači.
Đorđu je ponekad žao što je sinove usmerio ka sportu, zbog povreda i velikih odricanja. David trenutno pravi pauzu zbog povrede diskusa. Kupili su zemlju i maštaju da jednog dana gaje organsko voće i povrće. Obojica su oženjeni. Aleksandar ima dvoje dece, Juliju i Davida (ime je dobio po stricu), a David Lauru i Viktora.
- Oni se fenomenalno slažu, a ja sam ponosan deda četvoro unučadi. Sad nas je desetoro. Volim kad smo svi na okupu, mada se to retko dešava u poslednje vreme.
Rašića Šapčani poznaju po širokom osmehu i druželjubivosti. Voli da kupi roštilj, ili prase, jer u Srbiji “nema lepše tice od prasice” i pozove brojne prijatelje na ručak, u vikendicu na Savi. U poslednje vreme posvećen je humanitarnom radu.
- To je ispalo slučajno. Drugarica Matijine majke poslala je poruku svim prijateljima na fejsbuku, a ja sam se zainteresovao i svratio na Dumaču da ga posetim. Prvo sam napravio turnir u tenisu, pošto sam član Upravnog odbora TK Stari grad. To veče smo prikupili 160.000. dinara Posle sam organizovao još nekoliko akcija, poslednju u Kulturnom centru. Njima je mnogo potrebno za terapije, oko 260.000 dinara mesečno. Raduje me što je, bez obzira na situaciju u kojoj se nalazimo, mnogo ljudi spremno da pomogne, u skladu sa svojim mogućnostima. Kada sam video dečicu u Kulturnom centru kako ubacuju dvadeset dinara u kutiju, puno mi je srce bilo.
Kao veliki ljubitelj životinja, mnoge je udomio. Iako se (ko nije?) razočarao mnogo puta u ljude, živi onako kako ga je otac učio - važno je sačuvati obraz.
- To što su mi deca dobri i pošteni ljudi, nema cenu. Svima možemo u oči da pogledamo.

M.Filipović

Najnoviji broj

15. avgust 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa