PRAZNIK
Duže vremena sam ležao budan u krevetu, očekujući jutro. U sobi je još bilo mračno. Pomalo me je nerviralo bratovljevo ravnomerno disanje. Majka je, povremeno, ne otvarajući oči, pipanjem rukama, proveravala da li smo pokriveni.
Juče smo sa učiteljem tri sata uvežbavali recitacije za Osmi mart. Savetovao nas je da govorimo glasno, da svaka reč bude jasno izgovorena, da gledamo u ćošak, kako se slučajno ne bismo zbunili i prestali sa recitovanjem. Više puta u krevetu sam ponovio meni dodeljenu pesmicu.
Majka je ustala rano, pogledala u našem pravcu, što sam kroz trepavice mogao da primetim, i kada je videla da je sve u redu, izašla je iz sobe. Čuo sam kako čisti šporet, a zatim se razleglo veselo pucketanje vatre. Počeo sam da se meškoljim od nestrpljenja i odjednom mi je postalo toplo u krevetu. Mnogo je zveckala nekim čašama i najzad sam čuo izlazna vrata, posle čega se sve utišalo.
Skočio sam iz kreveta i što sam brže mogao obukao ostavljenu odeću. Stao sam na sred kuhinje i još jednom odrecitovao onako kako je učitelj tražio. Nadohvat ruke sam stavio malu saksiju sa veštačkom belom ružom iz koje se širio snažni miris koji je štipao oči.
“Zašto si ustao ta...?” Nisam joj dozvolio da dovrši. Počeo sam glasno da govorim, gledajući je pravo u oči. Goreo sam u obrazima i osećao neprijatnu hladnoću niz leđa. Zastala je u ulazu, držeći dva hleba u rukama, a vrata je zaboravila da zatvori. Nisam se više plašio, pričao sam u jednom dahu o ljubičicama, proleću, radosti, ljubavi, a da nisam ni trepnuo.
Širila je oči, bleda, poluotvorenih usta, a zatim je rumenilo ukrasilo njeno lice. Pružio sam joj ružu. Užurbano i neprestano je spustila hlebove na sto i nežno, sa obe ruke, prihvatila poklon. Počela je da se trese celim telom, a bujica suza kvasila je obraze i priljubljeni cvet. A zatim je, naizmenično, ljubila čas ružu, čas mene u glavu. Hladnoća, koja je kroz širom otvorena vrata ulazila u kuhinju nikom nije smetala.
Doručak nam je svima mnogo prijao i trajao je neuobičajeno dugo.
Majka je, više puta u toku dana, plakala, pričajući komšijama šta se zbilo tog jutra.
Uveče smo, išli u bioskop.
Juče smo sa učiteljem tri sata uvežbavali recitacije za Osmi mart. Savetovao nas je da govorimo glasno, da svaka reč bude jasno izgovorena, da gledamo u ćošak, kako se slučajno ne bismo zbunili i prestali sa recitovanjem. Više puta u krevetu sam ponovio meni dodeljenu pesmicu.
Majka je ustala rano, pogledala u našem pravcu, što sam kroz trepavice mogao da primetim, i kada je videla da je sve u redu, izašla je iz sobe. Čuo sam kako čisti šporet, a zatim se razleglo veselo pucketanje vatre. Počeo sam da se meškoljim od nestrpljenja i odjednom mi je postalo toplo u krevetu. Mnogo je zveckala nekim čašama i najzad sam čuo izlazna vrata, posle čega se sve utišalo.
Skočio sam iz kreveta i što sam brže mogao obukao ostavljenu odeću. Stao sam na sred kuhinje i još jednom odrecitovao onako kako je učitelj tražio. Nadohvat ruke sam stavio malu saksiju sa veštačkom belom ružom iz koje se širio snažni miris koji je štipao oči.
“Zašto si ustao ta...?” Nisam joj dozvolio da dovrši. Počeo sam glasno da govorim, gledajući je pravo u oči. Goreo sam u obrazima i osećao neprijatnu hladnoću niz leđa. Zastala je u ulazu, držeći dva hleba u rukama, a vrata je zaboravila da zatvori. Nisam se više plašio, pričao sam u jednom dahu o ljubičicama, proleću, radosti, ljubavi, a da nisam ni trepnuo.
Širila je oči, bleda, poluotvorenih usta, a zatim je rumenilo ukrasilo njeno lice. Pružio sam joj ružu. Užurbano i neprestano je spustila hlebove na sto i nežno, sa obe ruke, prihvatila poklon. Počela je da se trese celim telom, a bujica suza kvasila je obraze i priljubljeni cvet. A zatim je, naizmenično, ljubila čas ružu, čas mene u glavu. Hladnoća, koja je kroz širom otvorena vrata ulazila u kuhinju nikom nije smetala.
Doručak nam je svima mnogo prijao i trajao je neuobičajeno dugo.
Majka je, više puta u toku dana, plakala, pričajući komšijama šta se zbilo tog jutra.
Uveče smo, išli u bioskop.
Bane Janković
Najnoviji broj
18. april 2024.
