GDE PORANI BABA MARTA

Zima, koja je dobrano odmakla, priredila je spisak iznenađenja, neko bi rekao prazne druge strane liste iznenađenja. A mudri su zborili da sneg ne može negde gore ostati već pasti gde je rečeno. Ali na lepo se brzo navikne. Izmami u njive da seje što ide ranoga proleća u zemlju, zagrne, i pre stigne do tezge i najslađeg prvog novca. Zaštićeno najlonom što bi struka rekla, mada ima u suprotnih mišljenja, tek hektari krompira i takozvanog jesenjeg sada se našlo u plodnoj zemlji. Voće zimski orezano, kao momački ošišano, neki bi rekli vojnički i tako redom. Brojni poslovi i uz mišljenje već rečene struke. Vapilo se za snegom, a kao da ču, pojavi se u zavidnim nadevima, istina od kraja do kraja. Gle, radosti.
Ledeni dani koji uslediše slediše i misli i delo, što bi rekli vremešni. Neko dodade, gde porani Baba Marta. Gde urani predanje o bani i jarićima. Nimalo primereni komentar o zimi i njenoj nemoći da se morala vratiti i pozajmiti dane od narednog meseca. Tek da ne bude apri li li li. Ovo je nešto ranije, ali dovoljno da opomene i stavi do znanja da koliko god gledali na kratke prognoze, iznenađenje stigne i ranije. Brzo se zaboravilo predanje da zelen Božić po pravilu znači beo Uskrs. Da li će tako i biti, videćemo, ali sledi promena od proleća do jače zime navodi na takve misli.
Brojne su priče o tome koliko su jake zime donosile i lepote u zimskim druženjima i svakojake svečarije do one prastare da sneg ne pada da pokrije breg već...
I tu dolaze na red stari pripovedači. Podno Cera, u dugim noćima, teče priča uz vruću rakiju, da se uz brojna predanja ističu ona o ljubavima u ramu beline koja opet na mesečini nasluti studenim prstima i teške krajeve romansi. Ali ima i onih drugih. Voleli se momak iz bogate kuće i sirota devojka. On imao sanke i besne belce, ona rumene obraze i pretesan jelek. Sretali se u dalekom šumarku, u dane kada se prostranstvo šuma merilo satima hoda do prvog proplanka. I tako iz noći u noć. Primetiše očevi i majke da čeljadi noću nema i pođoše u pretragu. Bogati da se bruka ne pročuje, a sirome da ukaljan obraz ne pokvari i onako retke prilike za udaju. I tako, iz noći u noć, dok studen beše sve veća. A nedaleko od zaljubljenog para jelen i košuta tražili koje skrovito zrno ili sasuhlu travu da se sa studeni izbore. Para im izbijala iz nosa, pa u potrazi već vremešni roditelji pomisliše da su svoje našli. Gnevni gazda sa jedne strane zapuca u pravcu toplog oblačka iz nozdrva divljači što upozori ljubavlju opijene, pa strugnuše u noć vihorno iza uhranjenih belaca i sanki okovanih mrazom. Došavši na mesto koje je besni kulak gađao nađoše tragove sanki i ustreljenog jelena, obasjanog pogledom uplašene srne, koja se nije micala od svog ranjenog sapatnika u ošroj zimi. Stigoše i otac i majka lepote devojke. Zagledaše se jedni u druge, pa opet gazda poteže kuburu. Ispreči se mati i reče samo Dosta ... Ostalo pređe u pravu legendu u kojoj su dugo zborili o lepoti mladosti i sve pretočili u svadbu o Uskrsu uz vasceli svet brojnih sela u kojima se ova priča u sećanju vremešnih krije.
Sad da li sneg i dalje pada iz istih razloga, i da li studen znači samo hlad za ruke ili mnogo veći za srce, sudite sami. I ova dobro odmakla zima možda krije slične priče gde su ram za umaći progoniteljima, makar i zavidnih očiju, mobilni telefoni, merdevine i brz auto, tek ljubav odoleva studeni. Neko će reći zašto beži kad je sve ređi primer da se viteški bori za ruku lepote, nego da taj danak plaćamo svi sve manjim brojem nejači, koja mašta o životu i od zime preko proleća, leta i jeseni o svemu što u priči poput ove čuju.
A da li je Baba Marta uranila ili samo poput uteklih sanki iz predanja poslala prethodnicu, sudiće vreme. Bilo bi lepo da bude zima kada joj je vreme. Složiće se svi. I da se sve radi kad je Bog rekao kako kažu stari. Ili da se uklopimo u ram tekuće pojašnjenje stigne sa društvenih mreža. Što bi baka Milija rekla: Neka, more, neka se deca druže...