POSEBNA MAGIJA OVOG GRADA

- Bio je to poslednji dan januara prethodne godine kada me je pozvao moj menadžer Tomaž Ojteršek i rekao da ima klub, za mene, uz pitanje kada bih mogla doći u Beograd. Pitala sam koji je klub. a on rekao šabački “Medicinar” i dodao: “Ideš da osvojiš titulu” – priseća se na početku priče Slađana Prelević.
U tom trenutku je reprezentativka Crne Gore trenirala individualno u rodnoj Podgorici. Možda bi neko zatražio nekoliko dana da razmisli, ali je ona osoba koja voli da posebne prilike “ugrabi” odmah.
- Znala sam da tamo igra Ana Radović, devojka koja mi je bila idol kada sam je kao dete gledala u Budućnosti. Osećala sam se počastvovano što mogu uživo da je gledam, a sada mi se pruža prilika da igram sa njom. Neke mogućnosti se ukažu samo jednom. Trening sam završavala u 18 časova, a prvi autobus za Beograd polazio je u 23. Samo sam Tomažu rekla “Vidimo se ujutru”. Tomaž je menadžer i pravi prijatelj, da sam htela nekoliko dana da se pozdravim sa najbližima, sigurno bih dobila, ali nisam želela da čekam.
Već prvog dana februara je bila u Šapcu, dogovorila sve uslove i zvanično postala deo šabačke šampionske priče.
- Iako sam prilagodljiva osoba doček, prijem, atmosfera, sve, učinili su da se brže nego što sam mogla zamisliti prilagodim i zavolim Šabac. Odavno se ovde osećam kao da sam kući i svaki dolazak ovde je dolazak kući, ne na neko trenutno prebivalište. Volim da istaknem kako je ovo prvi grad gde nisam po dolasku htela da zaplačem, već sam osetila radost, uzbuđenje.
Stasavala je kraj svog uzora, a svaki trening je novi nivo samopouzdanja.
- Uvek treba vremena za prilagođavanje, ali u Šapcu je to sve išlo brzo baš zbog posebnog odnosa. Obično se susrećete sa situacijom da mlađe rukometašice imaju strah od šuta zbog reakcije iskusnijih, nejednakost se gotovo podrazumeva, a ovde mi kapiten Ana kaže da slobodno šutiram kada god osetim da je to pravo rešenje. Ne može se opisati osećaj sigurnosti kakav daje samo ta rečenica idola.
“Medicinar” nije prvi klub čiji dres je dužila u Srbiji, ali je svakako predstavljao novi početak i poseban deo karijere.
- Posle “Budućnosti” sam otišla u Jagodinu. Ugovor sam potpisala najiskrenijih namera, spremna da ostavim srce na parketu, da pomognom ekipi u postizanju uspeha. Iako je sve počelo dobro, kasnije su nastali problemi sa rukovodstvom kluba. Ne bi to prošlo bez posledica ni za mnogo iskusnije igračice. Ipak, sve to je Šabac nadoknadio, ovde sam se regenerisala fizički i psihički.
Srce Slađino je “plavo-belo” od detinjstva. Zavolela je rukomet gledajući “Budućnost”, vrhunsku ekipu sa vrhunskim rezultatima, vredno trenirala, došla do prvog tima, zaslužila državni dres, no u matičnom klubu nisu imali dugoročni plan sa “svojom decom”.
- Deo sam dobre generacije koje se klub lako odrekao. Prvo smo dobijali malo prilike, a i kada smo to koristile, nije nam se vraćalo većim poverenjem. Na kraju nam je samo rečeno kako više ne računaju na nas. Nisu čak ponudili ni pomoć u nalaženju nove sredine. Neke devojke su napustile rukomet, a ja nisam dopustila da mi to poljulja samopouzdanje. Trenirala sam individualno, čekajući angažman.
Gorak ukus ostavlja odnos ljudi iz podgoričkog velikana.
- Trener Adžić je jednom prilikom došao dok sam trenirala i ispričao kako je klub pronašao igračicu na mojoj poziciji, kao da između redova poručuje da se ne nadam povratku, da džabe treniram. Vrhunski trener ne znači i vrhunski pedagog. Samo sam rekla: “Kako radili, tako Vam se vratilo”. Ponosno ističem da sam zabeležila više od 50 nastupa za reprezentaciju Crne Gore iako mi je tek 21 godina, a opet sam mnogo poštovanija u Srbiji nego u Crnoj Gori.
Jedan detalj iz reprezentativne karijere joj je ostao u posebnom sećanju, kao onaj kada je jedina iskazala svoje “ja”.
- Selektor je bila Maja Savić, ali trener golmana je pokušao nacionalnom pričom da nas motiviše, a to je po meni pogrešan pristup. Pitao je svaku igračicu da javno kaže da li bi pre igrala za neku reprezentaciju poput Tajlanda kada bi dobila veliku svotu novca ili za Crnu Goru besplatno. Sve su rekle da bi igrale za Crnu Goru, ja sam bila poslednja u nizu. Odgovor je glasio: “Kako znam da me nećete pozvati, ja bih uzela novac, raspodelila u porodici i igrala za Tajland”. Maja mi je čestitala na iskrenosti. Nisam ja terala nikakav inat, niti sam demonstrirala manjak rodoljublja, samo sam uverena da se tako ne dokazuje ničiji patriotizam i nisam želela pristati na tu “igru”.
Svaki trener je doneo nešto novo u karijeri Slađane Prelević, pomogao u izgradnji uspešnog krila, ali suštinu nadmetanja i pristupa donela je iz porodice.
- Mi smo složna, velika porodica. Zajedno i privređujemo. Oduvek sam vaspitavana da negujem zajedništvo, da se svi međusobno pomažemo, da se čuvamo. Kolektiv je uvek iznad pojedinca i to sam prenela i na parket. Bar jednako, ako ne i više, volim da asistiram za gol, koliko i da postignem pogodak.
Iz porodice je ponela i poštovanje autoriteta, nadređenog u hijerarhiji.
- Ja sam pre svega krilo, ali ako trener misli da mogu odigrati dobro na nekoj drugoj poziciji, prihvatam izazov i pristupam vrlo posvećeno. Rukomet ne volim, rukomet obožavam, kući imam tablu, flomaster i uveče analiziram svoje zadatke na utakmici i tražim najbolja rešenja.
Igranje u Srbiji jeste formalno pečalba, ali subjektivno nema mesta za osećaj inostranstva.
- Ovde su divni ljudi, priđu da se pozdrave, da mi čestitaju, da prozborimo koju o rukometu i ne mogu da se osećam kao neko ko je tu samo poslovnim okolnostima.
Čar Šapca nije samo u rukometnoj tradiciji, već u nečemu posebnom što čini život posebno bogatim.
- Mnogi rukometaši koji su došli u Šabac, ovde su upoznali ljubavi svog života i zauvek ostali. Nisam verovala da će se to dogoditi i meni, ali je baš lepota kada se desi neočekivano. Ovde sam upoznala srodnu dušu čija podrška mi daje neverovatnu snagu.
Još je u mladim igračkim godinama, ali gde god je karijera odvede iz Šapca, zna da će se gradu na Savi uvek vraćati.
- Ako odem, možda ponovo nekada zaigram za “Medicinar”, ali čak i da to ne bude slučaj, vraćaću se zbog ljudi koji su ušli u moje srce za ceo život. Dunja, Prija, Ana, svi ljudi iz kluba zauvek ostaju tu kao prijatelji. Trudim se da uvek budem otvorena, spontana, prva se šalim na svoj račun, pričam o svemu, a ovde sam našla iste takve ljude sa kojima se razumem u dve reči. Zato mi je drago što sam došla i ostala i onda kada je bilo drugih opcija.
Danas je i njen praznik, Dan žena, ali ona ima čestitku za “svoje žene”.
- Neke žene iz Šapca su zauzele posebno mesto u mom srcu i neće ih niko pomeriti odatle. Mojim damama, prijateljicama, saborkama, od srca želim srećan Osmi mart – uz osmeh poručuje Slađa.