Krivina u ogledalu
Zoran i gospodin Đinđić
Prošlo je 15 teških godina od kada je mučki ubijen prvi demokratski premijer Srbije. Od tog 12. marta 2003. godine do 12. marta 2018. proteklo je mnogo uzaludnih dana. Kako za nas, tako i za državu. Svi vladari u ovih 15 godina su pokazali da su nedostojni ideje za koju se zalagao Zoran Đinđić.
Najveći apsurd u celoj ovoj tragediji je ideja aktuelnog predsednika Srbije, izrečena još dok je sedeo u fotelji pokojnog Đinđića, da se Zoranu u čast podigne spomenik. Podsećamo da se taj naš predsednik hvalio time kako se pošteno napio kada je ubijen Đinđić. Možda da spomenemo i to da danas Đinđiću spomenik podiže isti onaj koji je prelepljivao table sa imenom Bulevara Zorana Đinđića nalepnicama sa imenom generala Ratka Mladića. Koliko je sve to moralno, procenite sami.
I Zoranovi „saborci“ ništa nisu bolji. Oni koji su bili na vlasti nisu iskoristili šansu da Srbiju učine zemljom kakvu ju je zamišljao Zoran. Nisu mu se ni odužili kako treba, sem što su ulicama davali njegovo ime. Potpuno su kompromitovali sve ono za šta se Đinđić zalagao, borio, i na kraju dao i život. Kako je koja žaba stizala, tako ju je gutao bez obzira na njenu veličinu i ukus. Ovi „njegovi“ nisu hteli, ili nisu mogli, ili nisu bili sposobni, pa su došli ovi što su slavili egzekuciju prvog srpskog demokratskog premijera od kraja Drugog svetskog rata.
Ovi drugi „saborci“ koji nisu po volji prvih „saboraca“ danas Zorana brane na Pinku i Hepiju gde o Đinđiću govore najteže uvrede neki treći sagovornici, iz redova onih koji su se napijali i slavili 12. marta 2003. godine. I još duvaju u leđa tom istom vođi pride. Eto šta je ostalo od Zoranovog zaveštanja.
Socijalisti koji su neprekidno na vlasti skoro 70 godina, uz kratku pauzu početkom 21. veka, brže-bolje su pohitali da i njihov lider dobije spomenik od iste Vlade koja je izdvojila 13 miliona dinara za spomenik Zoranu Đinđiću. Traže da se i Slobodanu Miloševiću podigne znamenje. Onom čoveku koji nas je bezuspešno vodio u četiri rata, i veoma uspešno do najviše inflacije i propasti društva u novijoj istoriji. Njihovo pravo, ali i naše da kažemo istinu.
Mnogi danas o Zoranu Đinđiću govore kao o Zoranu i Zokiju. Nisam baš siguran da su ga tako zvali za života. Danas kada treba ga svojataju kao najboljeg drugara, kao nekog ko je u njih imao najveće poverenje, zaboravljajući šta je i ko je sve govorio u ono vreme o čoveku kojeg više nema... Za sve njih, za sve nas, ali i za sve ove, Zoran je bio – Gospodin Đinđić.
Najveći apsurd u celoj ovoj tragediji je ideja aktuelnog predsednika Srbije, izrečena još dok je sedeo u fotelji pokojnog Đinđića, da se Zoranu u čast podigne spomenik. Podsećamo da se taj naš predsednik hvalio time kako se pošteno napio kada je ubijen Đinđić. Možda da spomenemo i to da danas Đinđiću spomenik podiže isti onaj koji je prelepljivao table sa imenom Bulevara Zorana Đinđića nalepnicama sa imenom generala Ratka Mladića. Koliko je sve to moralno, procenite sami.
I Zoranovi „saborci“ ništa nisu bolji. Oni koji su bili na vlasti nisu iskoristili šansu da Srbiju učine zemljom kakvu ju je zamišljao Zoran. Nisu mu se ni odužili kako treba, sem što su ulicama davali njegovo ime. Potpuno su kompromitovali sve ono za šta se Đinđić zalagao, borio, i na kraju dao i život. Kako je koja žaba stizala, tako ju je gutao bez obzira na njenu veličinu i ukus. Ovi „njegovi“ nisu hteli, ili nisu mogli, ili nisu bili sposobni, pa su došli ovi što su slavili egzekuciju prvog srpskog demokratskog premijera od kraja Drugog svetskog rata.
Ovi drugi „saborci“ koji nisu po volji prvih „saboraca“ danas Zorana brane na Pinku i Hepiju gde o Đinđiću govore najteže uvrede neki treći sagovornici, iz redova onih koji su se napijali i slavili 12. marta 2003. godine. I još duvaju u leđa tom istom vođi pride. Eto šta je ostalo od Zoranovog zaveštanja.
Socijalisti koji su neprekidno na vlasti skoro 70 godina, uz kratku pauzu početkom 21. veka, brže-bolje su pohitali da i njihov lider dobije spomenik od iste Vlade koja je izdvojila 13 miliona dinara za spomenik Zoranu Đinđiću. Traže da se i Slobodanu Miloševiću podigne znamenje. Onom čoveku koji nas je bezuspešno vodio u četiri rata, i veoma uspešno do najviše inflacije i propasti društva u novijoj istoriji. Njihovo pravo, ali i naše da kažemo istinu.
Mnogi danas o Zoranu Đinđiću govore kao o Zoranu i Zokiju. Nisam baš siguran da su ga tako zvali za života. Danas kada treba ga svojataju kao najboljeg drugara, kao nekog ko je u njih imao najveće poverenje, zaboravljajući šta je i ko je sve govorio u ono vreme o čoveku kojeg više nema... Za sve njih, za sve nas, ali i za sve ove, Zoran je bio – Gospodin Đinđić.
Nenad Kulačin
Najnoviji broj
25. april 2024.
