Инфо

Берза

  • aero 1.700 ▲ 0,30%
  • akdm 350 ⚫ 0,00%
  • alfa 34.000 ▲ 0,03%
  • dinnpb 3.425 ⚫ 0,00%
  • epen 13.000 ▼ -2,26%
  • fito 2.800 ⚫ 0,00%
  • impl 3.002 ▼ -4,73%
  • infm 800 ▲ 6,67%
  • jesv 5.052 ▲ 0,04%
  • mtlc 2.041 ▲ 0,05%
  • niis 687 ⚫ 0,00%
  • nssj 500 ⚫ 0,00%
  • sjpt 154 ▲ 2,67%
  • svrl 622 ⚫ 0,00%
  • tgas 10.802 ▼ -1,80%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
  • vitl 900 ▼ -0,11%
  • ztpk 418 ▼ -0,48%
(15. март 2018.)
ФЕЉТОН: УСПЕШНИ ШАПЧАНИ

ЗАХВАЛНА САМ ШТО САМ ОДАБРАНА

ЗАХВАЛНА САМ ШТО САМ ОДАБРАНА
Шта да причам о себи, питањем је започела наш разговор Шапчанка на коју је град поносан. Иако је њена прича о другима, ово је наша прича о њој. Да се не заборави и када „променимо свет“. Представљамо вам Ружу Поповић, жену која је жива хуманост на делу, „црква која хода“, инспирација многима да буду од себе бољи.
Рођена је 1950. године у Босни, у околини Сребренице. У Мајур се са породицом преселила шездесет четврте, где је завршила осми разред. Отац Војислав, ратни војни инвалид, желео је да се његова деца школују и живе у бољим условима. Као да је знао да ће са овог света отићи пре времена. Троје деце остало је са мајком Надом, домаћицом која је себе посветила бризи о њима. Одрастајући у немаштини, али и топлини родитељске љубави, Ружа је као девојчица, када друге маштају да постану славне певачице, или глумице, сањарила да помаже другима.
- Будући да потичем из сиромашне породице, знам колико немаштина боли и понижава човека. Моје другарице су прикупљале средства да бих могла да идем на екскурзију, или да купим књиге. Ту солидарност никада нисам заборавила.
Када је завршила Медицинску школу, запослила се у болници, на Дечјем одељењу, где је провела цео свој радни век. Када би се поново родила, каже да би опет била медицинска сестра и радила са децом. У осамнаестој се удала за Момчила Поповића, који је био „јако леп, а оно што је лепо, пожелиш да буде твоје“. Заволела га је и зато што је био добар човек, домаћин и отац.
- Све смо заједно стекли. Момчило је био возач у Седмом јулу, а потом трговац. Били смо први међу приватницима. Имамо троје деце, Зорицу, Славицу и Станка, седморо унучади и двоје праунучади, које, нажалост, није дочекао. Радујем се успесима своје деце, али више од тога, њиховој слози.
Предузеће, које је његов отац регистровао, Станко је активирао по повратку из војске. Данас је „Еликсир“ успешна породична фирма, у којој раде Ружина деца и унуци, „редом, како ко стасава“. Пре десет година, кад је отишла у пензију, окупила је своју децу и рекла: „Ја сам свој посао у животу завршила, одгајила сам вас, подигла вашу децу, завршила радни век. Има још енергије у мени, желим да помажем људима“.
- Јако ми је важно што су стали иза мене, а највећу подршку добила сам од свог сина и његових пословних партнера. У међувремену смо остварили изузетну сарадњу са локалном самоуправом, СПЦ, привредним субјектима, јавним предузећима, поједицима. Показали да смо хумано друштво, свесни да невоља може закуцати на било чија врата, јер Бог ником није дао занавек ни снагу, ни моћ, ни богатство, ни слабост. Све је привремено. А ни време нам није баш неки савезник, никад не знамо за кога и како ради.
Прва хуманитарна акција коју је предузела била је реновирање куће у Штитару, где је изгорело комплетно домаћинство. Потом је је отворила Дневни боравак за децу са сметњама у развоју, уз помоћ локалне самоуправе, Центра за социјални рад и сина Станка. Деца су четири године боравила код мајка Руже, све док није отворена Кућа добре воље у Богосавцу.
- У сваком детету гледала сам своје дете, свакодневно била укључена у њихове проблеме, обилазила их. Тешко сам поднела њихов одлазак, али се нити нису прекинуле, јер су то деца која не калкулишу, него вам дају срце на длану. Много се обрадујем кад год одем да их посетим.
Када је обновљено домаћинство у Криваји, где се живело без воде, струје и било каквих средстава за живот, било је јасно да је сазрело време за организоване акције. Пре девет година, 2. фебруара, основана је Фондација Хумано срце Шапца. Данас је то институција са кредибилитетом, без мрље у свом раду, са оправданим поверењем својих сарадника.
- Донације су у материјалу, новцу, намештају, целокупном покућству, храни, одећи, обући... Постоје људи који немају ништа, што је тешко поверовати док се не уверите. Иза сваких отворених врата чека нас огромна патња, али и нада. Увек је могуће помоћи. Морамо имати у виду да живот није свима поделио исте карте и да никад неће постојати свет једнаких.
Као ретко ко, Ружа се сусреће са екстремним ситуацијама. Кад помисли да нема горе, живот је, ипак, изненади. Свака прича је прича за себе, има много горких судбина, али, она „зна свој пут и ходаће све док има снаге да корача“. То је њена мисија, животна сврха, смисао. Жена са вулканском енергијом, кажу њени најближи сарадници.
- Живот је књига чије странице исписујемо, а Бог окреће листове. Зато би требало да пазимо шта пишемо. Чинећи добра дела остављамо неизбирисив траг за собом. Немојмо се бранити изговором да су лоша времена, јер две ствари се раздвајају од лажи – велика обећања и велика правдања. Ако не можемо све, или много, не значи да не можемо ништа.
Захваљујући Хуманом срцу Шапца, нико није гладан, нико није у хладном, у мраку, ником кров не прокишњава. Приоритет су деца, стари и немоћни. Фондација чини тамо где држава и закон затаје, јер „једини прави закон је закон човечности“.
- Деца су нам на првом месту. Она су наше цвеће, а знамо да су цветови будућности у семену садашњости. Ако сачувамо цветове, имаћемо и плодове. Улагање у децу је улагање у будућност. Имамо много деце без мајки. Ко ће њима да умеси колаче, да им опере веш, помази их по глави?
Ружа има способност, неки би рекли шесто чуло, да осети када и где треба деловати. Одједном јој се „упали лампица“. Тако је било и недавно, када је рекла запосленима у Фондацији: „Децо, идемо да посетимо Џодиће“. Кад су дошли, имали су шта да виде - нема воде, струје, огрева, деца навлаче рукаве, дрхте од зиме... Ружа је одмах реаговала, јер „кад постоји воља, постоји и начин да се проблем реши“. Донела им је дрва, платила рачуне, прикључила воду, све окречила, орибала, опрала...
- Када сам се обратила директорки Водовода, Даниели Ловрин да имам двоје деце сирочади, без мајке, који живе са болесним оцем без струје, воде и огрева, није размишљала да ли ће довести свој положај у питање и прекршити Закон. Одмах је прикључила сирочићима воду.
Све што је Фондација урадила у протеклих девет година не би се могло набројати. Уосталом, статистика је једно, а живот нешто друго. Питали смо је која су јој искуства најтеже пала.
- У Липолисту је живела једна слепа бака, заборављена од свих, па и од рођеног сина. Нико јој врата није отварао. Живела је са пацовима који су ходнике направили. Ми смо јој односили храну, али би јој пацови појели. Руке су јој изгореле од ложења ватре, а имала је један конопац помоћу кога је ишла до пољског тоалета. Кад сам се обратила њеном сину са жељом да јој упристојимо простор, рекао је да њега то не интересује. Ако мајку заборавимо, шта нам је свето у животу? Она је јадна причала сама са собом и много се радовала кад дођемо да је посетимо, све нас је распознавала по гласу. Обезбедили смо јој кућну негу и помоћ, на коју је имала право као слепо лице. На крају је умрла у Дому. То ми је било најстрашније од свега што сам видела.
Живот је, у својим обртима, одувек надилазио литературу. Шта више, она најбоља, написана је на основу прича из живота. Недавно се стари брачни пар из Криваје преселио у Шабац. Унуци су им остали без мајке, а они без ћерке, после сина ког су изгубили. Живе у изнајмљеној кући, са минималном породичном пензијом.
- Обезбедили смо им шпорет, машину, огрев... Сад радимо на томе да буду старатељи својим унучићима, да би расли у природном окружењу.
У свакодневном сусрету са суровошћу, највеће разочарање су људи који оставе децу, или старе родитеље. Они су „посебног менталног склопа, али су ретки“. Понекад се деси да, кад уђе у нечију кућу, пита: „Славите ли ви славу?“ Када одговоре потврдно, онда их пита ком се Богу моле. Немају одговор. Како би?
- Захвална сам Богу што је баш мене одабрао. Често ме људи питају шта ми то треба, али мене хуманитарни рад испуњава. Не могу да трошим и расипам новац кад знам да има људи који много пате. Срећна сам кад могу да помогнем. Ако је Бог дао неком више него другима, онда му је дао и обавезу да помогне онима који немају. Новац јесте крупна ствар и ствара привид моћи, али не смемо дозволити да нас учини ситним. Нико не може спавати у два кревета, живети у две куће или се возити у два аутомобила.
Своју дечицу (кориснике) води на море, срећна је кад је слушају и друже се међусобно. Храну добија као донацију и тамо им спрема. Прошле године је њих двадесеторо водила у Сутоморе. Старијим корисницима обезбеђује бањско лечење. Константно ослушкује.
- Пре неки дан сам обишла ромску децу на Летњиковцу која редовно иду у школу. Нисам могла да верујем колико је хладно, све је почадило... Њих петоро, троје деце и родитељи спавају на једном кревету. Оскудно у намештају, простору, свему... То ми је прва следећа акција, да им окречим и средим кућу и набавим намештај.
Родитељима деце са сметњама у развоју највећу бригу представља питање шта ће бити са њима када они остаре и не буду више могли да брину о њима. Ружа и на то мисли. Почела је да размишља о „становању уз подршку“. У одабраном простору малих кућних заједница, у почетку би то био повремени, а касније, уз радно-окупациону терапију и стручну подршку, стални боравак. А како већ бива када се снажно фокусирамо на нешто, врата се отварају.
- Изашла нам је у сусрет Шабачка епархија. Добили смо 50 ари плаца, на ком ћемо направити кућу за одрасле са посебним потребама. Биће то предах смештај док се они не адаптирају и док су им родитељи у снази, али намеравамо да прерасте у становање уз подршку. Надам се да ћемо тај пројекат реализовати у току овог лета. Имаћемо подршку града који ће определити средства за стручно особље.
Кад је ишла да посети имање за пројекат Бодгај у Богосавцу, није јој промакло шипражје које би могла да искористи као огрев за своје кориснике.
- Чинећи добра дела, остварујемо ближу везу са Богом. Он ме просто води за руку. Сви хоризонти ми се отварају и свакодневно рађају нове идеје.
Иако је добитница многих награда и признања, међу којима је Златна медаља, награда за личност године, априлска награда града Шапца, као и бројних захвалница, каже да су јој постигнути резултати и подршка суграђана највеће награде - Шабац је ризница хуманих људи.
„Да постоје речи којима би се могло описати оно што Ружа ради и оно што јесте, то би значило да смо Добру и Љубави „узели меру“, а нисмо. Међу ретким речима којима, бар донекле, могу да обухватим њено велико срце, бирам једну - неупоредива са било ким кога знам. Један од људи којима је много помогла каже да је „мајка сиромашнима“, а ја дубоко верујем да је она уистину мајка и сестра, и родитељ и кћерка многима. Отвара врата своје куће за оне без крова над главом, сама спрема храну за гладне, пере, пегла, шије за оне који никог немају. У времену у ком је свако себи центар света, права је реткост особа којој су други на првом месту, која не зна за одмор, празник, викенд... Кажу да „вода увек пронађе пут“, а ја верујем да пут увек пронађе и Ружа – за њу нема препрека, ни одустајања. Најлакше је пронаћи разлог због којег неко не заслужује помоћ, а она успева у најтежем – да пронађе разлог због којег свако заслужује и пажњу и подршку. Често каже да „треба волети људе“, а она је у томе мајстор. Треба је само видети на терену, у тим убогим „кућама“, кад засуче рукаве и крене у акцију... Верујем да део ње остаје да живи у свакој од кућа на којима је отворила врата и у које је вратила живот и да она живи у молитвама и мислима свих тих људи, па да се услише, обезбедила је вечност. Њено се срце не умара и не посустаје. Част је и велика срећа од Руже се учити Добру, јер ретки нас данас чине бољим, као што то чини она, што заслужује искрено дивљење и дубоко поштовање.“
(Маргарета Мусић, члан и сарадница Фонда ХСШ)

БОГАТСТВО ДУШЕ ЈЕ НЕПОТРОШИВО
Фондација Хумано срце Шапца обележила је девет година постојања и рада. У ресторану Стари мост, протеклог петка, окупили су се бројни пријатељи и сарадници, поштоватељи Руже Поповић, председнице и жиле куцавице Фондације.
Девет година без празника и викенда на местима која су екипе Фонда посетиле и акције које је предузела, у покушају да сабере бројеве, извештај је поднела секретар Фондације, Ана Перовић.
Хумано срце Шапца има дванаест запослених радника, канцеларију, магацински простор и осам возила које користи за превоз донација и оброка из Народне кухиње, као и за обилазак породица. Фонд решава све виталне проблеме суграђана, као што су храна, смештај, огрев, одећа и обућа. У досадашњем раду издвојила је средства за куповину седам кућа које су социјално најугроженијим породицама уступљене на бесплатно коришћење, изградила 27 кућа, 80 реконструисала, изградила 58 купатила за социјално најугроженије породице. Свакодневно се развози 520 оброка Народне кухиње до најудаљенијих места у нашој општини. Донира пакете хране, одећу, обућу, намештај, купује лекове, обезбеђује огрев, плаћа рачуне, стипендира сиромашну децу, води их на море, планину, а одрасле у опоравак на бањска лечилишта. Помаже корисницима да прикупе сва документа неопходна за остваривање законских права.
- За шест година, колико сам у Фондацији, нисам чула да Ружа каже да је нешто боли, или да нешто не може. Она је упорна и неустрашива и све што смо постигли, постигли смо захваљујући њој, истакла је секретар Фондације, Ана Перовић.
Оно што се није могло сабрати, сузе и осмехе оних којима је Фондација уселила Сунце у кућу која им је постала дом, посетиоци су, као и сваке године, имали прилику да виде у получасовном видео запису.
- Започела сам овај посао са извесном скепсом, али ви сте ми дали ветар у леђа и показали да смо хумано друштво. Увек кад куцам на ваша врата, имам одређену нелагоду, а знамо да се ниједна врата неће отворити сама. Чинећи хумана дела, ми остварујемо огромно богатство, које нам не може нико одузети, нити га можемо потрошити. Богатство душе је једино богатство које је непотрошиво сва остала богатства су подложна великим губицима. Знамо да је живот оно што јесте, а не оно што би требало да буде и да је често нагазна мина. Зато, помозимо онима према којима је живот био суров и неправедан. Будимо оно што јесмо, градимо љубав, поштујмо једни друге, пре и изнад свега, будимо људи, рекла је Ружа Поповић.
Фондација има изузетну сарадњу са локалном самоуправом, СПЦ, КПЗ у Шапцу, свим јавним установама, привредним субјектима и појединцима. Градоначелник Шапца Небојша Зеленовић захвалио је Фондацији на свему што ради, њеним пријатељима и пријатељима Шапца, што је раритетно у времену у ком живимо.
- Част ми је што је једно овакво друштво потекло из нашег града и то није случајно. Ми смо као град дужни да помажемо, али и да уведемо ред, који је тешко увести у област социјалне заштите. Све што ће донети добро нашој заједници и помоћи да људи живе пристојно, да никог не заборавимо, град ће подржати и увек бити ту за вас, истакао је Зеленовић.
М. Филиповић

Најновији број

8. новембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa