ZAHVALNA SAM ŠTO SAM ODABRANA

Šta da pričam o sebi, pitanjem je započela naš razgovor Šapčanka na koju je grad ponosan. Iako je njena priča o drugima, ovo je naša priča o njoj. Da se ne zaboravi i kada „promenimo svet“. Predstavljamo vam Ružu Popović, ženu koja je živa humanost na delu, „crkva koja hoda“, inspiracija mnogima da budu od sebe bolji.
Rođena je 1950. godine u Bosni, u okolini Srebrenice. U Majur se sa porodicom preselila šezdeset četvrte, gde je završila osmi razred. Otac Vojislav, ratni vojni invalid, želeo je da se njegova deca školuju i žive u boljim uslovima. Kao da je znao da će sa ovog sveta otići pre vremena. Troje dece ostalo je sa majkom Nadom, domaćicom koja je sebe posvetila brizi o njima. Odrastajući u nemaštini, ali i toplini roditeljske ljubavi, Ruža je kao devojčica, kada druge maštaju da postanu slavne pevačice, ili glumice, sanjarila da pomaže drugima.
- Budući da potičem iz siromašne porodice, znam koliko nemaština boli i ponižava čoveka. Moje drugarice su prikupljale sredstva da bih mogla da idem na ekskurziju, ili da kupim knjige. Tu solidarnost nikada nisam zaboravila.
Kada je završila Medicinsku školu, zaposlila se u bolnici, na Dečjem odeljenju, gde je provela ceo svoj radni vek. Kada bi se ponovo rodila, kaže da bi opet bila medicinska sestra i radila sa decom. U osamnaestoj se udala za Momčila Popovića, koji je bio „jako lep, a ono što je lepo, poželiš da bude tvoje“. Zavolela ga je i zato što je bio dobar čovek, domaćin i otac.
- Sve smo zajedno stekli. Momčilo je bio vozač u Sedmom julu, a potom trgovac. Bili smo prvi među privatnicima. Imamo troje dece, Zoricu, Slavicu i Stanka, sedmoro unučadi i dvoje praunučadi, koje, nažalost, nije dočekao. Radujem se uspesima svoje dece, ali više od toga, njihovoj slozi.
Preduzeće, koje je njegov otac registrovao, Stanko je aktivirao po povratku iz vojske. Danas je „Eliksir“ uspešna porodična firma, u kojoj rade Ružina deca i unuci, „redom, kako ko stasava“. Pre deset godina, kad je otišla u penziju, okupila je svoju decu i rekla: „Ja sam svoj posao u životu završila, odgajila sam vas, podigla vašu decu, završila radni vek. Ima još energije u meni, želim da pomažem ljudima“.
- Jako mi je važno što su stali iza mene, a najveću podršku dobila sam od svog sina i njegovih poslovnih partnera. U međuvremenu smo ostvarili izuzetnu saradnju sa lokalnom samoupravom, SPC, privrednim subjektima, javnim preduzećima, pojedicima. Pokazali da smo humano društvo, svesni da nevolja može zakucati na bilo čija vrata, jer Bog nikom nije dao zanavek ni snagu, ni moć, ni bogatstvo, ni slabost. Sve je privremeno. A ni vreme nam nije baš neki saveznik, nikad ne znamo za koga i kako radi.
Prva humanitarna akcija koju je preduzela bila je renoviranje kuće u Štitaru, gde je izgorelo kompletno domaćinstvo. Potom je je otvorila Dnevni boravak za decu sa smetnjama u razvoju, uz pomoć lokalne samouprave, Centra za socijalni rad i sina Stanka. Deca su četiri godine boravila kod majka Ruže, sve dok nije otvorena Kuća dobre volje u Bogosavcu.
- U svakom detetu gledala sam svoje dete, svakodnevno bila uključena u njihove probleme, obilazila ih. Teško sam podnela njihov odlazak, ali se niti nisu prekinule, jer su to deca koja ne kalkulišu, nego vam daju srce na dlanu. Mnogo se obradujem kad god odem da ih posetim.
Kada je obnovljeno domaćinstvo u Krivaji, gde se živelo bez vode, struje i bilo kakvih sredstava za život, bilo je jasno da je sazrelo vreme za organizovane akcije. Pre devet godina, 2. februara, osnovana je Fondacija Humano srce Šapca. Danas je to institucija sa kredibilitetom, bez mrlje u svom radu, sa opravdanim poverenjem svojih saradnika.
- Donacije su u materijalu, novcu, nameštaju, celokupnom pokućstvu, hrani, odeći, obući... Postoje ljudi koji nemaju ništa, što je teško poverovati dok se ne uverite. Iza svakih otvorenih vrata čeka nas ogromna patnja, ali i nada. Uvek je moguće pomoći. Moramo imati u vidu da život nije svima podelio iste karte i da nikad neće postojati svet jednakih.
Kao retko ko, Ruža se susreće sa ekstremnim situacijama. Kad pomisli da nema gore, život je, ipak, iznenadi. Svaka priča je priča za sebe, ima mnogo gorkih sudbina, ali, ona „zna svoj put i hodaće sve dok ima snage da korača“. To je njena misija, životna svrha, smisao. Žena sa vulkanskom energijom, kažu njeni najbliži saradnici.
- Život je knjiga čije stranice ispisujemo, a Bog okreće listove. Zato bi trebalo da pazimo šta pišemo. Čineći dobra dela ostavljamo neizbirisiv trag za sobom. Nemojmo se braniti izgovorom da su loša vremena, jer dve stvari se razdvajaju od laži – velika obećanja i velika pravdanja. Ako ne možemo sve, ili mnogo, ne znači da ne možemo ništa.
Zahvaljujući Humanom srcu Šapca, niko nije gladan, niko nije u hladnom, u mraku, nikom krov ne prokišnjava. Prioritet su deca, stari i nemoćni. Fondacija čini tamo gde država i zakon zataje, jer „jedini pravi zakon je zakon čovečnosti“.
- Deca su nam na prvom mestu. Ona su naše cveće, a znamo da su cvetovi budućnosti u semenu sadašnjosti. Ako sačuvamo cvetove, imaćemo i plodove. Ulaganje u decu je ulaganje u budućnost. Imamo mnogo dece bez majki. Ko će njima da umesi kolače, da im opere veš, pomazi ih po glavi?
Ruža ima sposobnost, neki bi rekli šesto čulo, da oseti kada i gde treba delovati. Odjednom joj se „upali lampica“. Tako je bilo i nedavno, kada je rekla zaposlenima u Fondaciji: „Deco, idemo da posetimo Džodiće“. Kad su došli, imali su šta da vide - nema vode, struje, ogreva, deca navlače rukave, drhte od zime... Ruža je odmah reagovala, jer „kad postoji volja, postoji i način da se problem reši“. Donela im je drva, platila račune, priključila vodu, sve okrečila, oribala, oprala...
- Kada sam se obratila direktorki Vodovoda, Danieli Lovrin da imam dvoje dece siročadi, bez majke, koji žive sa bolesnim ocem bez struje, vode i ogreva, nije razmišljala da li će dovesti svoj položaj u pitanje i prekršiti Zakon. Odmah je priključila siročićima vodu.
Sve što je Fondacija uradila u proteklih devet godina ne bi se moglo nabrojati. Uostalom, statistika je jedno, a život nešto drugo. Pitali smo je koja su joj iskustva najteže pala.
- U Lipolistu je živela jedna slepa baka, zaboravljena od svih, pa i od rođenog sina. Niko joj vrata nije otvarao. Živela je sa pacovima koji su hodnike napravili. Mi smo joj odnosili hranu, ali bi joj pacovi pojeli. Ruke su joj izgorele od loženja vatre, a imala je jedan konopac pomoću koga je išla do poljskog toaleta. Kad sam se obratila njenom sinu sa željom da joj upristojimo prostor, rekao je da njega to ne interesuje. Ako majku zaboravimo, šta nam je sveto u životu? Ona je jadna pričala sama sa sobom i mnogo se radovala kad dođemo da je posetimo, sve nas je raspoznavala po glasu. Obezbedili smo joj kućnu negu i pomoć, na koju je imala pravo kao slepo lice. Na kraju je umrla u Domu. To mi je bilo najstrašnije od svega što sam videla.
Život je, u svojim obrtima, oduvek nadilazio literaturu. Šta više, ona najbolja, napisana je na osnovu priča iz života. Nedavno se stari bračni par iz Krivaje preselio u Šabac. Unuci su im ostali bez majke, a oni bez ćerke, posle sina kog su izgubili. Žive u iznajmljenoj kući, sa minimalnom porodičnom penzijom.
- Obezbedili smo im šporet, mašinu, ogrev... Sad radimo na tome da budu staratelji svojim unučićima, da bi rasli u prirodnom okruženju.
U svakodnevnom susretu sa surovošću, najveće razočaranje su ljudi koji ostave decu, ili stare roditelje. Oni su „posebnog mentalnog sklopa, ali su retki“. Ponekad se desi da, kad uđe u nečiju kuću, pita: „Slavite li vi slavu?“ Kada odgovore potvrdno, onda ih pita kom se Bogu mole. Nemaju odgovor. Kako bi?
- Zahvalna sam Bogu što je baš mene odabrao. Često me ljudi pitaju šta mi to treba, ali mene humanitarni rad ispunjava. Ne mogu da trošim i rasipam novac kad znam da ima ljudi koji mnogo pate. Srećna sam kad mogu da pomognem. Ako je Bog dao nekom više nego drugima, onda mu je dao i obavezu da pomogne onima koji nemaju. Novac jeste krupna stvar i stvara privid moći, ali ne smemo dozvoliti da nas učini sitnim. Niko ne može spavati u dva kreveta, živeti u dve kuće ili se voziti u dva automobila.
Svoju dečicu (korisnike) vodi na more, srećna je kad je slušaju i druže se međusobno. Hranu dobija kao donaciju i tamo im sprema. Prošle godine je njih dvadesetoro vodila u Sutomore. Starijim korisnicima obezbeđuje banjsko lečenje. Konstantno osluškuje.
- Pre neki dan sam obišla romsku decu na Letnjikovcu koja redovno idu u školu. Nisam mogla da verujem koliko je hladno, sve je počadilo... Njih petoro, troje dece i roditelji spavaju na jednom krevetu. Oskudno u nameštaju, prostoru, svemu... To mi je prva sledeća akcija, da im okrečim i sredim kuću i nabavim nameštaj.
Roditeljima dece sa smetnjama u razvoju najveću brigu predstavlja pitanje šta će biti sa njima kada oni ostare i ne budu više mogli da brinu o njima. Ruža i na to misli. Počela je da razmišlja o „stanovanju uz podršku“. U odabranom prostoru malih kućnih zajednica, u početku bi to bio povremeni, a kasnije, uz radno-okupacionu terapiju i stručnu podršku, stalni boravak. A kako već biva kada se snažno fokusiramo na nešto, vrata se otvaraju.
- Izašla nam je u susret Šabačka eparhija. Dobili smo 50 ari placa, na kom ćemo napraviti kuću za odrasle sa posebnim potrebama. Biće to predah smeštaj dok se oni ne adaptiraju i dok su im roditelji u snazi, ali nameravamo da preraste u stanovanje uz podršku. Nadam se da ćemo taj projekat realizovati u toku ovog leta. Imaćemo podršku grada koji će opredeliti sredstva za stručno osoblje.
Kad je išla da poseti imanje za projekat Bodgaj u Bogosavcu, nije joj promaklo šipražje koje bi mogla da iskoristi kao ogrev za svoje korisnike.
- Čineći dobra dela, ostvarujemo bližu vezu sa Bogom. On me prosto vodi za ruku. Svi horizonti mi se otvaraju i svakodnevno rađaju nove ideje.
Iako je dobitnica mnogih nagrada i priznanja, među kojima je Zlatna medalja, nagrada za ličnost godine, aprilska nagrada grada Šapca, kao i brojnih zahvalnica, kaže da su joj postignuti rezultati i podrška sugrađana najveće nagrade - Šabac je riznica humanih ljudi.

„Da postoje reči kojima bi se moglo opisati ono što Ruža radi i ono što jeste, to bi značilo da smo Dobru i Ljubavi „uzeli meru“, a nismo. Među retkim rečima kojima, bar donekle, mogu da obuhvatim njeno veliko srce, biram jednu - neuporediva sa bilo kim koga znam. Jedan od ljudi kojima je mnogo pomogla kaže da je „majka siromašnima“, a ja duboko verujem da je ona uistinu majka i sestra, i roditelj i kćerka mnogima. Otvara vrata svoje kuće za one bez krova nad glavom, sama sprema hranu za gladne, pere, pegla, šije za one koji nikog nemaju. U vremenu u kom je svako sebi centar sveta, prava je retkost osoba kojoj su drugi na prvom mestu, koja ne zna za odmor, praznik, vikend... Kažu da „voda uvek pronađe put“, a ja verujem da put uvek pronađe i Ruža – za nju nema prepreka, ni odustajanja. Najlakše je pronaći razlog zbog kojeg neko ne zaslužuje pomoć, a ona uspeva u najtežem – da pronađe razlog zbog kojeg svako zaslužuje i pažnju i podršku. Često kaže da „treba voleti ljude“, a ona je u tome majstor. Treba je samo videti na terenu, u tim ubogim „kućama“, kad zasuče rukave i krene u akciju... Verujem da deo nje ostaje da živi u svakoj od kuća na kojima je otvorila vrata i u koje je vratila život i da ona živi u molitvama i mislima svih tih ljudi, pa da se usliše, obezbedila je večnost. Njeno se srce ne umara i ne posustaje. Čast je i velika sreća od Ruže se učiti Dobru, jer retki nas danas čine boljim, kao što to čini ona, što zaslužuje iskreno divljenje i duboko poštovanje.“
(Margareta Musić, član i saradnica Fonda HSŠ)

BOGATSTVO DUŠE JE NEPOTROŠIVO
Fondacija Humano srce Šapca obeležila je devet godina postojanja i rada. U restoranu Stari most, proteklog petka, okupili su se brojni prijatelji i saradnici, poštovatelji Ruže Popović, predsednice i žile kucavice Fondacije.
Devet godina bez praznika i vikenda na mestima koja su ekipe Fonda posetile i akcije koje je preduzela, u pokušaju da sabere brojeve, izveštaj je podnela sekretar Fondacije, Ana Perović.
Humano srce Šapca ima dvanaest zaposlenih radnika, kancelariju, magacinski prostor i osam vozila koje koristi za prevoz donacija i obroka iz Narodne kuhinje, kao i za obilazak porodica. Fond rešava sve vitalne probleme sugrađana, kao što su hrana, smeštaj, ogrev, odeća i obuća. U dosadašnjem radu izdvojila je sredstva za kupovinu sedam kuća koje su socijalno najugroženijim porodicama ustupljene na besplatno korišćenje, izgradila 27 kuća, 80 rekonstruisala, izgradila 58 kupatila za socijalno najugroženije porodice. Svakodnevno se razvozi 520 obroka Narodne kuhinje do najudaljenijih mesta u našoj opštini. Donira pakete hrane, odeću, obuću, nameštaj, kupuje lekove, obezbeđuje ogrev, plaća račune, stipendira siromašnu decu, vodi ih na more, planinu, a odrasle u oporavak na banjska lečilišta. Pomaže korisnicima da prikupe sva dokumenta neophodna za ostvarivanje zakonskih prava.
- Za šest godina, koliko sam u Fondaciji, nisam čula da Ruža kaže da je nešto boli, ili da nešto ne može. Ona je uporna i neustrašiva i sve što smo postigli, postigli smo zahvaljujući njoj, istakla je sekretar Fondacije, Ana Perović.
Ono što se nije moglo sabrati, suze i osmehe onih kojima je Fondacija uselila Sunce u kuću koja im je postala dom, posetioci su, kao i svake godine, imali priliku da vide u polučasovnom video zapisu.
- Započela sam ovaj posao sa izvesnom skepsom, ali vi ste mi dali vetar u leđa i pokazali da smo humano društvo. Uvek kad kucam na vaša vrata, imam određenu nelagodu, a znamo da se nijedna vrata neće otvoriti sama. Čineći humana dela, mi ostvarujemo ogromno bogatstvo, koje nam ne može niko oduzeti, niti ga možemo potrošiti. Bogatstvo duše je jedino bogatstvo koje je nepotrošivo sva ostala bogatstva su podložna velikim gubicima. Znamo da je život ono što jeste, a ne ono što bi trebalo da bude i da je često nagazna mina. Zato, pomozimo onima prema kojima je život bio surov i nepravedan. Budimo ono što jesmo, gradimo ljubav, poštujmo jedni druge, pre i iznad svega, budimo ljudi, rekla je Ruža Popović.
Fondacija ima izuzetnu saradnju sa lokalnom samoupravom, SPC, KPZ u Šapcu, svim javnim ustanovama, privrednim subjektima i pojedincima. Gradonačelnik Šapca Nebojša Zelenović zahvalio je Fondaciji na svemu što radi, njenim prijateljima i prijateljima Šapca, što je raritetno u vremenu u kom živimo.
- Čast mi je što je jedno ovakvo društvo poteklo iz našeg grada i to nije slučajno. Mi smo kao grad dužni da pomažemo, ali i da uvedemo red, koji je teško uvesti u oblast socijalne zaštite. Sve što će doneti dobro našoj zajednici i pomoći da ljudi žive pristojno, da nikog ne zaboravimo, grad će podržati i uvek biti tu za vas, istakao je Zelenović.