SELO NEKAD I SAD
ŠAPAT VODENICE STARE
I nekad i sad starine su budile i pažnju i poštovanje. Pažnju kada su bile od velike koristi, a poštovanje što preostale plene poštovanjem iznad svega. U Pocerini i Posavotamnavi ušli smo u trag vodenica, vremešnih starica. Jedne vitalne i jedne u korovu vremena sa tek kamenim žrvnjevima za projino i belo brašno.
A uz njih idu i priče iz predanja. Okupljala sa mladež o vodicama, ali pamti se i vilino kolo u narodu i vilinsko, od kraja do kraja. I priča svevremena o dobru i bahatosti. Sin kulaka u neobuzdanom besu od dobra života prelepim vilama pokupi odežda i one zadaše u tugu. Zalutali kulučar je sve video i o vrbovu granu vratio sve. I tako osta trag besrama i dobrote vazda prisutne i nekad i sad. Tek, bilo kako bilo, sin kulaka se u pozne momačke godine propi i udavi u viru nedaleko vodenice. Siroma koji je odenuo skrivenu lepotu izrodi veliku familiju koja požive duboku starost. Predanje veli, pouka ili nešto više sudite sami.
Pamte stare vodenice i velike ljubavi i brojne pomeljarke koje su kulacima igrale i pevale do prvih petlova. Najčešće za sitne novce ili groševe, a i za projino brašno. Tek ponegde postoji priča o ljubavima koje su se iz toga izrodile, pa i porodica oformila. Retko, ali i toga beše.
U novije vreme vodenice iliti jedinu koju videsmo posećuju lovci i to kada ih u zabavi omete nevreme, ali ostave i trag koji nije za hvalu. Nekad i gore od toga. U ponekom etno naselju niču one sa motorima i dekorom vodenog toča, tek, vele šereti, da se Vlasi ne sete. Silni posetioci posećuju starine, ali i uživaju, vidno zadovoljni maštajući da je možda neka od njih bila u vlasništvu predaka.
I tako i veštim rukama pripovedača koji su se latili i da zapišu priča ide i dalje. Zanoći momak koji je od malena imao nepokretnu nogu, pa kradom od podsmeha noću pohodio vodenicu. I dok je rizam potoka brašna jednolično brujao u staro zdanje navrati lepota devojka. Za njom i postarija žena koja reče da ko se napije vode kada se prvi petli jave ozdraviće, a devojka videti lik suđenog. Tek u neko vreme kada se retki kretali u noć začuše se prvi petli. Momak odhrama do vode i umi se i poli telo vodom, a devojka samo oči. Sudbina htede da on prohoda a ona u njegovom liku vide suđenog pred oltarom. Beše i svadbe i kud bi put vodio nego pored vodenice...
Ima i onih o prokletstvu. Ubiše braća momka zbog sumnje, pa se kriše u vodenici. Naiđe pred zoru starina sede duge brade i uz uzdah reče sebi u bradu da kako seješ i žetva teče. Prođoše leta a pripovedač zasta kod vršaja gde parnjača proguta tri momka iz ko zna koje generacije .
Bezbroj svakakvih prisećanja starina na tasu naspram kog su okupljanja uz knjige i prigodne svečarije uz poneku preostalu vodenicu. Gde naviru sećanja ali i teraju na pomisao na zavičaj i potok podno kuće. Gde o velikim praznicima traže utehu, ali i spas od vreve teškoga koja vreba na koraku svakom.
Vodeničko kolo i šapat rečica i potoka nadahnjuju i na stvaranje slika, ali i onih koji bi da nađu uhlebljenje u poslu koji bi počeli poput svojih predaka. Nije malo onih koji su i uspeli, pa i imetak stekli, a i svoje mlade. Zbori vodenica stara i o tome i o sijaset drugih želja koje kolo bez kraja neguje za buduća pokolenja. Za neko novo predanje koje će imati slike starina generacijama koje dolaze. Da samo izdrži želja onih koji bi mnogo voleli da nikne njihova potočara. Put do potoka je zarastao, ali želja je nešto što korov vremena ne može pokriti. Nadamo se na mnogaja ljeta.
A uz njih idu i priče iz predanja. Okupljala sa mladež o vodicama, ali pamti se i vilino kolo u narodu i vilinsko, od kraja do kraja. I priča svevremena o dobru i bahatosti. Sin kulaka u neobuzdanom besu od dobra života prelepim vilama pokupi odežda i one zadaše u tugu. Zalutali kulučar je sve video i o vrbovu granu vratio sve. I tako osta trag besrama i dobrote vazda prisutne i nekad i sad. Tek, bilo kako bilo, sin kulaka se u pozne momačke godine propi i udavi u viru nedaleko vodenice. Siroma koji je odenuo skrivenu lepotu izrodi veliku familiju koja požive duboku starost. Predanje veli, pouka ili nešto više sudite sami.
Pamte stare vodenice i velike ljubavi i brojne pomeljarke koje su kulacima igrale i pevale do prvih petlova. Najčešće za sitne novce ili groševe, a i za projino brašno. Tek ponegde postoji priča o ljubavima koje su se iz toga izrodile, pa i porodica oformila. Retko, ali i toga beše.
U novije vreme vodenice iliti jedinu koju videsmo posećuju lovci i to kada ih u zabavi omete nevreme, ali ostave i trag koji nije za hvalu. Nekad i gore od toga. U ponekom etno naselju niču one sa motorima i dekorom vodenog toča, tek, vele šereti, da se Vlasi ne sete. Silni posetioci posećuju starine, ali i uživaju, vidno zadovoljni maštajući da je možda neka od njih bila u vlasništvu predaka.
I tako i veštim rukama pripovedača koji su se latili i da zapišu priča ide i dalje. Zanoći momak koji je od malena imao nepokretnu nogu, pa kradom od podsmeha noću pohodio vodenicu. I dok je rizam potoka brašna jednolično brujao u staro zdanje navrati lepota devojka. Za njom i postarija žena koja reče da ko se napije vode kada se prvi petli jave ozdraviće, a devojka videti lik suđenog. Tek u neko vreme kada se retki kretali u noć začuše se prvi petli. Momak odhrama do vode i umi se i poli telo vodom, a devojka samo oči. Sudbina htede da on prohoda a ona u njegovom liku vide suđenog pred oltarom. Beše i svadbe i kud bi put vodio nego pored vodenice...
Ima i onih o prokletstvu. Ubiše braća momka zbog sumnje, pa se kriše u vodenici. Naiđe pred zoru starina sede duge brade i uz uzdah reče sebi u bradu da kako seješ i žetva teče. Prođoše leta a pripovedač zasta kod vršaja gde parnjača proguta tri momka iz ko zna koje generacije .
Bezbroj svakakvih prisećanja starina na tasu naspram kog su okupljanja uz knjige i prigodne svečarije uz poneku preostalu vodenicu. Gde naviru sećanja ali i teraju na pomisao na zavičaj i potok podno kuće. Gde o velikim praznicima traže utehu, ali i spas od vreve teškoga koja vreba na koraku svakom.
Vodeničko kolo i šapat rečica i potoka nadahnjuju i na stvaranje slika, ali i onih koji bi da nađu uhlebljenje u poslu koji bi počeli poput svojih predaka. Nije malo onih koji su i uspeli, pa i imetak stekli, a i svoje mlade. Zbori vodenica stara i o tome i o sijaset drugih želja koje kolo bez kraja neguje za buduća pokolenja. Za neko novo predanje koje će imati slike starina generacijama koje dolaze. Da samo izdrži želja onih koji bi mnogo voleli da nikne njihova potočara. Put do potoka je zarastao, ali želja je nešto što korov vremena ne može pokriti. Nadamo se na mnogaja ljeta.
Sreten Kosanić
Najnoviji broj
18. april 2024.
