foto: J. Radojević
MAČVA I CRVENA ZVEZDA ODIGRALI DVA DUELA
PAMTIĆE SE DUGO JEDNA SREDA I JEDNA NEDELjA
Gotovo pola veka su Šapčani čekali da gledaju zvaničnu utakmicu Mačve i Crvene Zvezde u svom gradu. Kada se slegnu utisci, može se reći kako se čekanje isplatilo. Kvantitativno, dva meča odigrana su u samo četiri dana, a kvalitativno, Mačva u svojoj istoriji ima eliminaciju Zvezde u Kupu Srbije.
Svaki trijumf vredi tri boda, utakmice protiv direktnih rivala u ostvarivanju zacrtanih ambicija svakako su mnogo važnije od mečeva koje obično podvodimo pod izraz „David protiv Golijata“, no bez laži i prevare, od ulaska „Provincijskog Urugvaja“ u Super ligu prethodnog maja, svima je postalo jasno da će se posebno čekati utakmice sa večitim rivalima. U osvit novembra Šabac je „posetio“ Partizan, prvi put od marta 1989. godine, a sredinom marta došlo je vreme da doputuje i aktuelni lider, prvi favorit za titulu i najtrofejniji klub Crvena Zvezda, posle Kup duela 1969. godine. Žreb, kalendar, možda sudbina, jednom rečju, hteli su da rivali igraju dva puta u četiri dana.
ČETVRTFINALE
KUPA SRBIJE
Prvo je na red došao Kup, četvrtfinale, utakmica koja će se dugo pamtiti, prepričavati, a možda i prenositi sa generacije na generaciju. Stadion gotovo pun, ali još bolja od posete bila je igra Mačve. Osim na samom početku, gosti nisu, uopšte bili bolji i opravdali ulogu favorita, šta više, Mačva ih je nadigrala, kontorlisala meč. U finišu prvog dela La Talek je sprečio loptu da uđe u mrežu Borjana posle udarca Obrovca gotovo sa polovine terena, poništen je Mačvi gol zbog sumnjive ofsajd pozicije sredinom drugog poluvremena, a bilo je još pokušaja za gol.
Zaslužili su Šapčani da pobede u regularnom delu, ali je sreća znala čiji saveznik treba da bude kada je došlo vreme za jedanaesterce. Nisu promašivali ni jedni, ni drugi do poslednje serije. Radonjić baš tu seriju otvara lošim udarcem preko gola, a kapiten Pejović, dete Mačve od prvog dana do danas, vara Borjana i donosi nezapamćeno slavlje igrača, ali stadiona, većinskog dela kome je srce lupalo ubrzano u nadi da će se dogoditi senzacija. San se ostvario, Mačva je u polufinalu, prvi put od 1989. Godine, izbačen je najveći mogući rival. Pre Pejovića, sigurni sa bele tačke bili su, redom: Matić, Gavrić, Milinković, Obrovac.
Istoriju su igrom zapisali, na početku: Dušan Puletić, Filip Pejović (kapiten), Igor Ristivojević, Nenad Jovanović, Nemanja Tošić, Miloš Adamović, Ivan Obrovac, Predrag Jeremić, Nenad Gavrić, Lazar Ivić i Bojan Matić, a nastupali su još: Nikola Milinković, Miodrag Gemović. Trener: Dragan Aničić.
28. KOLO SUPER LIGE
Nije bilo realno ostvariti još jednu senzaciju protiv bolje ekipe, ali identičan sastav Mačve i protiv izmenjenog sastava gostiju pokazao je u prvom delu veliku borbenost, a utisak je kvario arbitar Piper iz Čačka neujednačenim kriterijumom, na štetu domaćih. Ko zna šta bi bilo u nastavku da je Gavrić iskoristio veliku priliku u nadokandi vremena i doveo Mačvu u vođstvo. Drugo poluvreme je donelo inicijativu Zvezde, a prelomio je meč Adžić golom iz slobodnog udarca. Doza samopouzdanja za goste rezultirala je još jednim golom, u samom finišu kada je Ben iskoristio lošu odbranu kornera domaćih i postavio konačnih 2:0.
Ipak, drugi okršaj će se pamtiti po poseti. U Kupu se još mogla uočiti koja slobodna stolica, a u nedelju, ne samo da je nije bilo, već je popunjen i svaki međuprostor na tribinama, stajali su ljudi u redovima do ograde. Ne treba govoriti o ispunjenosti balkona i krova susednih zgrada iako je temperatura bila oko nule. Sjajna atmosfera, nostalgična za starije, šteta samo što ishod nije bio povoljniji za domaće.
Jedan povoljan i jedan nepovoljan ishod, realno dobar učinak. Ostaje pitanje da li je bolje to što je Mačva na dva koraka od trofeja, što je u igri na dva fronta i na proleće ili bi ipak bilo bolje da je stala u četvrtfinalu, a u Super ligi uzela bod? Odgovor je nemoguć, stvar je ukusa.
Svaki trijumf vredi tri boda, utakmice protiv direktnih rivala u ostvarivanju zacrtanih ambicija svakako su mnogo važnije od mečeva koje obično podvodimo pod izraz „David protiv Golijata“, no bez laži i prevare, od ulaska „Provincijskog Urugvaja“ u Super ligu prethodnog maja, svima je postalo jasno da će se posebno čekati utakmice sa večitim rivalima. U osvit novembra Šabac je „posetio“ Partizan, prvi put od marta 1989. godine, a sredinom marta došlo je vreme da doputuje i aktuelni lider, prvi favorit za titulu i najtrofejniji klub Crvena Zvezda, posle Kup duela 1969. godine. Žreb, kalendar, možda sudbina, jednom rečju, hteli su da rivali igraju dva puta u četiri dana.
ČETVRTFINALE
KUPA SRBIJE
Prvo je na red došao Kup, četvrtfinale, utakmica koja će se dugo pamtiti, prepričavati, a možda i prenositi sa generacije na generaciju. Stadion gotovo pun, ali još bolja od posete bila je igra Mačve. Osim na samom početku, gosti nisu, uopšte bili bolji i opravdali ulogu favorita, šta više, Mačva ih je nadigrala, kontorlisala meč. U finišu prvog dela La Talek je sprečio loptu da uđe u mrežu Borjana posle udarca Obrovca gotovo sa polovine terena, poništen je Mačvi gol zbog sumnjive ofsajd pozicije sredinom drugog poluvremena, a bilo je još pokušaja za gol.
Zaslužili su Šapčani da pobede u regularnom delu, ali je sreća znala čiji saveznik treba da bude kada je došlo vreme za jedanaesterce. Nisu promašivali ni jedni, ni drugi do poslednje serije. Radonjić baš tu seriju otvara lošim udarcem preko gola, a kapiten Pejović, dete Mačve od prvog dana do danas, vara Borjana i donosi nezapamćeno slavlje igrača, ali stadiona, većinskog dela kome je srce lupalo ubrzano u nadi da će se dogoditi senzacija. San se ostvario, Mačva je u polufinalu, prvi put od 1989. Godine, izbačen je najveći mogući rival. Pre Pejovića, sigurni sa bele tačke bili su, redom: Matić, Gavrić, Milinković, Obrovac.
Istoriju su igrom zapisali, na početku: Dušan Puletić, Filip Pejović (kapiten), Igor Ristivojević, Nenad Jovanović, Nemanja Tošić, Miloš Adamović, Ivan Obrovac, Predrag Jeremić, Nenad Gavrić, Lazar Ivić i Bojan Matić, a nastupali su još: Nikola Milinković, Miodrag Gemović. Trener: Dragan Aničić.
28. KOLO SUPER LIGE
Nije bilo realno ostvariti još jednu senzaciju protiv bolje ekipe, ali identičan sastav Mačve i protiv izmenjenog sastava gostiju pokazao je u prvom delu veliku borbenost, a utisak je kvario arbitar Piper iz Čačka neujednačenim kriterijumom, na štetu domaćih. Ko zna šta bi bilo u nastavku da je Gavrić iskoristio veliku priliku u nadokandi vremena i doveo Mačvu u vođstvo. Drugo poluvreme je donelo inicijativu Zvezde, a prelomio je meč Adžić golom iz slobodnog udarca. Doza samopouzdanja za goste rezultirala je još jednim golom, u samom finišu kada je Ben iskoristio lošu odbranu kornera domaćih i postavio konačnih 2:0.
Ipak, drugi okršaj će se pamtiti po poseti. U Kupu se još mogla uočiti koja slobodna stolica, a u nedelju, ne samo da je nije bilo, već je popunjen i svaki međuprostor na tribinama, stajali su ljudi u redovima do ograde. Ne treba govoriti o ispunjenosti balkona i krova susednih zgrada iako je temperatura bila oko nule. Sjajna atmosfera, nostalgična za starije, šteta samo što ishod nije bio povoljniji za domaće.
Jedan povoljan i jedan nepovoljan ishod, realno dobar učinak. Ostaje pitanje da li je bolje to što je Mačva na dva koraka od trofeja, što je u igri na dva fronta i na proleće ili bi ipak bilo bolje da je stala u četvrtfinalu, a u Super ligi uzela bod? Odgovor je nemoguć, stvar je ukusa.
D. Blagojević
Najnoviji broj
18. april 2024.
