“GLAS PODRINjA” U POSETI PORODICI IVANOVIĆ U TABANOVIĆU, UZGAJIVAČIMA TOVNIH JUNADI
Težak posao, a para nikakva
Da bi se neko bavio uzgojem tovnih junadi potrebni su i određeni preduslovi: pre svega adekvatni boksevi za grla, ali i objekti za skladištenje hrane. Velike količine nafte. Dosta mehanizacije i materijalnog i ličnog ulaganja, a premalo sigurnosti
Gazdinstvo Ivanovića u Tabanoviću se prostire na 50 hektara plodnih oranica. Osnovna delatnost im je uzgoj tovnih junadi. Trenutno je u staji 90 grla. Vrste posejanih ratarskih kultura time su uslovljene, te je najveći deo zemljišta pod kukuruzom. Kao i većinu srpskih stočara najveću muku muče sa neuređenim tržištem, niskom otkupnom cenom mesa i “prevrtljivim” vremenom. Za sada odolevaju svim nedaćama, ali od prošlog jula imaju i “rezervnu varijantu” u zasadu jagode na 63 ara.
Nestabilna
računica
-Volim stočarstvo. Znao sam da ujutro prodam bikove, a već uveče tražim i kupujem novu telad. Međutim, danas ozbiljno razmišljam da prekinem proizvodnju. Jednostavno se ne isplati - počinje priču Milan Ivanović koji sa suprugom Radom obavlja najveći deo posla na imanju.
Po njegovoj računici, pre tri godine za tele od 200 kilograma bilo je potrebno izdvojiti 600 evra, dok danas za taj iznos možete da kupite tele od 150 kilograma. Dakle, cena teleta je 4 evra po kilogramu, dok se prilikom otkupa za bika po istoj mernoj jedinici dobija od 2 do 2,20 evra. Doduše, ima i onih koji nude 2,25 evra po kilogramu ali isplata se čeka, nekad i po mesec dana. Retki su oni koji na to pristanu, kaže Milan, jer danas, jednostavno, više niko nikom ne veruje.
-Da bi se ovaj posao isplatio, po meni bi cena, sa subvencijama od 80 evra, trebalo po kilogramu bikovskog mesa da iznosi 2,40 ili 2,50 evra. Odnosno, da odnos bude kilogram teletine za kilogram i po bikovskog mesa - objašnjava Ivanović.
Hrane nestalo oko Božića
Da nevolja bude veća, suša je prošle godine desetkovala kukuruz pa ni hrane nema dovoljno. Prošlogodišnji prinosi su trajali do Božića, silaže je ostalo za još koji dan, a treba prehraniti 90 grla.
-Obično držimo junad do 10/11 meseci, ali sada moramo da ih prodamo već sa osam jer nedostaje hrane. Nova grla nećemo kupovati do jeseni, dok ne vidimo kakva će godina biti. Prošla je bila katastrofalna. Od prinosa od 8 tona suvog zrna po hektaru, koji smo beležili u rodnim godinama, prošle smo imali jedva 3,5 tona. Primorani smo da kupujemo gotovu hranu, a jedan bik pojede evro i po takve hrane dnevno - priča Milan.
Zahtevna
proizvodnja
Da bi se neko uopšte bavio uzgojem tovnih junadi potrebni su i određeni preduslovi. Pre svega adekvatni boksevi za grla, ali i objekti za skladištenje hrane. Velike količine nafte. Dosta mehanizacije i ulaganja, a premalo sigurnosti da bi se izdvojio neki veći novac u inoviranje.
-Pored parcela gde mogu da zasadim kukuruz jer je on osnova govedarstva, moram da imam grablje, rolo presu, magacinski prostor za lagerovanje kabaste hrane, silo jame za pravljenje silaže, silo kombajn, jedan traktor koji je uvek u funkciji odgrtanja đubreta, prikolicu za đubre... Sa druge strane prošle godine nisam bio u stanju da kupim nijednu mašinu jer ne smem da reskiram. Subvencije se ne isplaćuju redovno, jednostavno ne smeš da se upuštaš u nikakvu veću investiciju jer nema sigurnosti - tvrdi Milan.
Kada smo kod sigurnosti, svaki ozbiljan uzgajivač junadi mora da računa na razboljevanje ili smrt nekog teleta. Lečenje je skupo, a gubitak osetan. Zbog toga Ivanovići koriste prednosti osiguranja. Kažu da osiguravajuće kuće imaju razumevanja, pa nekad i čekaju sa naplatom istog.
Šansa u jagodama
Svakodnevica srpskog proizvođača, bez obzira na primarnu delatnost je svaštarenje. Tako mora da bi se preživelo ovo nesigurno vreme. Ni Ivanovići se po ovom pitanju ne razlikuju od drugih. Zbog neizvesnosti u uzgoju junadi, od prošle godine su rešili da na parceli od 63 ara zasnuju zasad jagoda. Kažu da je ovde kraće vreme obrta novca, po iskustvima drugih, zarada dobra, ali posao nikako lakši.
-Bika moram da hranim 11 meseci. Jagodu sam zasadio u julu, a u maju treba da donese prvi novac. Na 63 ara koliko smo zasadili očekujemo 10 tona prinosa, pa nek bude i 100 dinara po kilogramu bićemo zadovoljni- kaže Milan, i dodaje da kada na jednom polju “pukneš” sa drugim moraš da se “vadiš”, a mi se usuđujemo da se zapitamo do kada će se poljoprivredna proizvodnja u nas razvijati na ovom postulatu.
Dobra stara vremena
Na pitanje kada se od ovog posla moglo najbolje živeti Milan Ivanović spremno odgovara:
-Kada sam došao iz vojske ‘86/87. moj tata je prodao šest bikova i tri krave, a za te pare sam mogao da kupim dva Jugo Amerika koji su koštali ukupno 20.000 dolara. Onda, pred sam rat, u vreme Ante Markovića, tri bika i dve junice, oko 500 kilograma, vredeli su kao nova Tojota korola, odnosno 20.000 maraka... To vreme smo zaboravili...
Nestabilna
računica
-Volim stočarstvo. Znao sam da ujutro prodam bikove, a već uveče tražim i kupujem novu telad. Međutim, danas ozbiljno razmišljam da prekinem proizvodnju. Jednostavno se ne isplati - počinje priču Milan Ivanović koji sa suprugom Radom obavlja najveći deo posla na imanju.
Po njegovoj računici, pre tri godine za tele od 200 kilograma bilo je potrebno izdvojiti 600 evra, dok danas za taj iznos možete da kupite tele od 150 kilograma. Dakle, cena teleta je 4 evra po kilogramu, dok se prilikom otkupa za bika po istoj mernoj jedinici dobija od 2 do 2,20 evra. Doduše, ima i onih koji nude 2,25 evra po kilogramu ali isplata se čeka, nekad i po mesec dana. Retki su oni koji na to pristanu, kaže Milan, jer danas, jednostavno, više niko nikom ne veruje.
-Da bi se ovaj posao isplatio, po meni bi cena, sa subvencijama od 80 evra, trebalo po kilogramu bikovskog mesa da iznosi 2,40 ili 2,50 evra. Odnosno, da odnos bude kilogram teletine za kilogram i po bikovskog mesa - objašnjava Ivanović.
Hrane nestalo oko Božića
Da nevolja bude veća, suša je prošle godine desetkovala kukuruz pa ni hrane nema dovoljno. Prošlogodišnji prinosi su trajali do Božića, silaže je ostalo za još koji dan, a treba prehraniti 90 grla.
-Obično držimo junad do 10/11 meseci, ali sada moramo da ih prodamo već sa osam jer nedostaje hrane. Nova grla nećemo kupovati do jeseni, dok ne vidimo kakva će godina biti. Prošla je bila katastrofalna. Od prinosa od 8 tona suvog zrna po hektaru, koji smo beležili u rodnim godinama, prošle smo imali jedva 3,5 tona. Primorani smo da kupujemo gotovu hranu, a jedan bik pojede evro i po takve hrane dnevno - priča Milan.
Zahtevna
proizvodnja
Da bi se neko uopšte bavio uzgojem tovnih junadi potrebni su i određeni preduslovi. Pre svega adekvatni boksevi za grla, ali i objekti za skladištenje hrane. Velike količine nafte. Dosta mehanizacije i ulaganja, a premalo sigurnosti da bi se izdvojio neki veći novac u inoviranje.
-Pored parcela gde mogu da zasadim kukuruz jer je on osnova govedarstva, moram da imam grablje, rolo presu, magacinski prostor za lagerovanje kabaste hrane, silo jame za pravljenje silaže, silo kombajn, jedan traktor koji je uvek u funkciji odgrtanja đubreta, prikolicu za đubre... Sa druge strane prošle godine nisam bio u stanju da kupim nijednu mašinu jer ne smem da reskiram. Subvencije se ne isplaćuju redovno, jednostavno ne smeš da se upuštaš u nikakvu veću investiciju jer nema sigurnosti - tvrdi Milan.
Kada smo kod sigurnosti, svaki ozbiljan uzgajivač junadi mora da računa na razboljevanje ili smrt nekog teleta. Lečenje je skupo, a gubitak osetan. Zbog toga Ivanovići koriste prednosti osiguranja. Kažu da osiguravajuće kuće imaju razumevanja, pa nekad i čekaju sa naplatom istog.
Šansa u jagodama
Svakodnevica srpskog proizvođača, bez obzira na primarnu delatnost je svaštarenje. Tako mora da bi se preživelo ovo nesigurno vreme. Ni Ivanovići se po ovom pitanju ne razlikuju od drugih. Zbog neizvesnosti u uzgoju junadi, od prošle godine su rešili da na parceli od 63 ara zasnuju zasad jagoda. Kažu da je ovde kraće vreme obrta novca, po iskustvima drugih, zarada dobra, ali posao nikako lakši.
-Bika moram da hranim 11 meseci. Jagodu sam zasadio u julu, a u maju treba da donese prvi novac. Na 63 ara koliko smo zasadili očekujemo 10 tona prinosa, pa nek bude i 100 dinara po kilogramu bićemo zadovoljni- kaže Milan, i dodaje da kada na jednom polju “pukneš” sa drugim moraš da se “vadiš”, a mi se usuđujemo da se zapitamo do kada će se poljoprivredna proizvodnja u nas razvijati na ovom postulatu.
Na pitanje kada se od ovog posla moglo najbolje živeti Milan Ivanović spremno odgovara:
-Kada sam došao iz vojske ‘86/87. moj tata je prodao šest bikova i tri krave, a za te pare sam mogao da kupim dva Jugo Amerika koji su koštali ukupno 20.000 dolara. Onda, pred sam rat, u vreme Ante Markovića, tri bika i dve junice, oko 500 kilograma, vredeli su kao nova Tojota korola, odnosno 20.000 maraka... To vreme smo zaboravili...
N. Kulačin/T.Trifković
Najnoviji broj
18. april 2024.
