Krpenjača

Bez najlepše sporedne stvari na svetu, selo generacijama ne bi bilo to što jeste. Poligon viteštva i raščišćavanja računa je ponekad čudna igra. Ali krenimo redom. Kada se od popularne krpenjače i livada uz reke ili zaravni koja se dala ukrasti od brazdi i krtičnjaka, do prvih lopti koje su u sela Pocerine i Posavotamnave donosili gimnazijalci i poneki student ili trgovac zaljubljen u igru nogama.
Sad da je i igra glavom trebalo je proći vremena kao i da zažive regularna takmičenja. Englezi jesu posejali seme fudbala, ali uz viteštvo i ljubav, te predani odnos igri među odeljanim stativama i prečkom mi smo ih u selima nadvisili. Seljani tvrde da smo njima dali fore. Nije da mislimo da je tako, ali neka se zamisle. Sredinom prošlog veka par generacija ispisalo je pravila koja važe i dan-danas. Sada se polu ili šereti vele četvrt profesionalci plaćaju da popune prazninu mladih u selu, tek bubamara se kotrlja.
Predanja i tu idu od, verovali ili ne, do spektakla koje samo ovaj prostor može da iznedri, baš kao i internacionalce širom planete. U Pocerini Gojko koji je igrao do šeste decenije života i u Posavotamnavi Peka, koji je i za Ginisove stranice, tvrde sve ređi svedoci velike ljubavi ka prvoj lopti u selu. A ona beše od kože, naslednik krpenjače, ali i daleko bolnija kada se napuni vodom. Tvrdi se u pričama da su kršni momci padali u nesvest od susreta sa loptom koja je stigla iz Pešte. Bar tako vele.
Peka je trbuhom za kruhom krenuo u Novi Sad, ali za nedeljni praznik fudbala je morao biti tu. Verovali ili ne dolazio je na samu utakmicu biciklom i odmah po završetku se vraćao. Bez dinara nadoknade, zar i reći? Usput na livadi stizao pred meč i da se porve i odmeri snagu, ali sa drugarima do nogu potuče ljutog rivala. I tako iz generacije u generaciju i prvih liga kada se prešlo i na polje obračuna na račun gostoprimstva.
Gojko je ostao legenda za vremena po druženju posle meča gde je zarađeno rasipao na čašćavanja pa je tako punio nazovi kasu da se kupe dresovi, prve kopačke i tako redom. Gol umeo dati govorili ko rukom, ali i izuti igrača da pamti od sezone do sezone. Igrao je sa vršnjacima, ali uistinu sa sinom u timu i po običaju bio najbolji.
Sada je jelda, drugo vreme. Novac je ušao i u zeleni pravougaonik, a lopte postale brze kao munja. Znalci dodaju da su lopte brže, ali da je fudbal debelo usporio. Bez da ikome dajemo za pravo reka fudbalska teče krivudavim tokom i sve više presušuje. Krpenjača ostaje i dalje orijentir i svedočenje da stari nisu imali sluha za novu igru. Moralo se stado čuvati. Od dva čobana utakmicu je igrao ko pobedi u rvanju, ali viteštvo je nalagalo da ipak bolji ode na megdan fudbalski.
Tako nekad beše, a sada broj onih koji pikaju bubamaru je sve manji. Prvo se pita za novac i mašta o nekim velikim parama. Sve se, pa i kod vajnih Engleza pretvorilo u biznis. Pobeda je samo ulaznica u nove priče o novcu i tako u nedogled. Ni selo sad ne kasni mnogo. Talenata ima, ali dublja kasa vodi pulena u redove kluba koji opet nudi sanjani klub van granice zemlje. Vrzino kolo rekao bi neko. Sve je veći broj i onih koji su spremni da upute mlade na prisećanje na viteška vremena, ali prve nedelje već, klupa je kratka. Neko je imao preča posla, čitajte isplativija, a storije o igranju iz ljubavi i ratu između krtičnjaka pripisuju se imaginarnom prizvuku.
A i ko da pamti krpenjaču kada su oni koji su izmislili najlepšu sporednu stvar na svetu imaju ponekog svoga u timu i reku stranaca. Duhoviti su izračunali kao poređenje da se u svakoj zemlji igra najmanje domaća liga.
I koga to briga? Bitno je da se lopta okreće. A da li je krpenjača ili supsonična svevideća kao rekoše nedavno u pitanju manje je bitno. Svugde u svetu. Zar da u našem selu bude drugačije. Peka i Gojko su spomenici nepovratnom.
Živela krpenjača makar bila i zvučne marke. Fudbalu u selu samo Svevišnji može pomoći. Poneki dinar ili evro bi i te kako pomogao.