LAZARICE…

Bližio se Uskrs. Proleće je te godine stiglo ranije u naš grad, pa jedva dočekasmo da iz, tek ozelenelih dvorišta, izađemo na uličnu kaldrmu i oživimo naše dečje igre... Mama kreči tanka jabukova stabla iza kojih su leje sa tek izniklom salatom. Grane majske ruže na uglu naše kuće otežale od raspuklih cvetova nadvile se nad utabanom stazom. Zuje pčele, miriše selen. Dani odužali, sve manje sam u kući.
Konačno, dođe subota - Lazarevdan, kojem se sva deca iz ulice posebno radujemo.
Obučeni smo u najlepše što smo imali. Brižljivo počešljani i sa šnalicom zakačenom u kosi; Izuzev Dane, jedino ona ima mašnicu, belu ograndinsku. Svi mi, tako uparađeni, okupljamo se na dnu ulice, pa krećemo prema tetka-Sejinoj kući, odakle treba da se pojave Lazarice... Dok čekamo, sa divljenjem gledam Daninu mašnu i čipkaste dokolenice sa po dve kićanke koje joj nemirno odskaču pri hodu. Ja sam obučena u beli angorski džemperčić čije okračale rukave neprestano povlačim na dole. Preko ruba, cinkvajsom namazanih cipela, (čudom preživele zimu!) izviruje rub prevrnutih fuseklica sa veženom ružičastom bordurom.
Svi poskočismo kad se iza krivine začu pesma i svirka. „Evo ih!“, uzviknu neko i mi radosno trčimo nazad, prema svojim kućama, da ih dočekamo.
Muzika je sve bliža i bliža. Najzad, uz moje silno uzbuđenje i radost, Lazarice ulaze i u naše dvorište. Na kućnom pragu ih dočekujemo mama, sestra i ja.
Tamnoputi čovek razvuče harmoniku i predstava započe:
„Ovaaa kuuuća booogataaa, triii stotiiine duuukataaa…“, pevaju tankostruke lepotice, kao trska vitkog tela izvijajući se u ritmu muzike.Imaju duge prozirne suknje koje jednom rukom podižu i vrte se oko sebe, otkrivaju ispod njih - druge, još lepše i šarenije... svaka ima daire u ruci, podignutoj visoko iznad zabačenih glava, pri čemu im bujna, tek raspletena kosa, pada niz leđa:
„Ja igram za jaje, za pare, za malo rakije, da se Ciga napijee..“, pevaju i bosonoge igraju po stazi;
Pesmi se pridružuju oba muškarca svojski svirajući na svojim malim harmonikama...
Kratko traje ta njihova lepa pesma i igra posle koje uzimaju svoje košarice i prilaze stepenicama; mama silazi i u svaku korpu stavlja, već pripremljene darove.”Fala domaćine, zdravlje i sreća nek’ bude u ovu kuću”, govorili su i zahvaljivali sve do kapije. Posle naše, odlazili su u kuću preko puta, pa onu do nje, dok bismo mi trčeći stizali tamo pre njih i da još nekoliko puta čujemo pesmu i uživamo u igri Lazarica. Ni danas ne znam šta je majka stavljala u njihove korpe, niti primećivala bilo šta - već opčinjena izgledom tankostrukih igračica, ushićeno sam posmatrala bezbroj sitnih staklenih perlica raznih boja koje su krasile njihov vrat i ruke, dok su posebno divljenje izazivale njihove široke i nabrane suknje bledozelenih boja čijih se šara i danas jasno sećam. Te godine sam ja i sva deca iz Kamenjaka, Kamička, a sigurno i oni iz Donjeg i Prekog šora - poslednji put videli Lazarice. Sledeće godine smo ih čekali, ali se nisu pojavile.
Nestale su zauvek, baš kao i Vertepi uoči Božića moji nedeljni odlasci u crkvu sa deda Ilijom, raskošna crkvena krštenja, neke krsne slave…