Инфо

Берза

  • aero 1.689 ▼ -0,06%
  • alfa 33.600 ▲ 0,28%
  • dinnpb 3.406 ▼ -2,41%
  • enhl 690 ⚫ 0,00%
  • hmbg 510 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.001 ▲ 0,02%
  • lsta 399 ▼ -0,25%
  • niis 679 ⚫ 0,00%
  • svrl 600 ⚫ 0,00%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
  • vzas 80 ⚫ 0,00%
(22. март 2018.)
ПРИЧЕ МОГА ГРАДА

ЛАЗАРИЦЕ…

Ближио се Ускрс. Пролеће је те године стигло раније у наш град, па једва дочекасмо да из, тек озеленелих дворишта, изађемо на уличну калдрму и оживимо наше дечје игре... Мама кречи танка јабукова стабла иза којих су леје са тек изниклом салатом. Гране мајске руже на углу наше куће отежале од распуклих цветова надвиле се над утабаном стазом. Зује пчеле, мирише селен. Дани одужали, све мање сам у кући.
Коначно, дође субота - Лазаревдан, којем се сва деца из улице посебно радујемо.
Обучени смо у најлепше што смо имали. Брижљиво почешљани и са шналицом закаченом у коси; Изузев Дане, једино она има машницу, белу ограндинску. Сви ми, тако упарађени, окупљамо се на дну улице, па крећемо према тетка-Сејиној кући, одакле треба да се појаве Лазарице... Док чекамо, са дивљењем гледам Данину машну и чипкасте доколенице са по две кићанке које јој немирно одскачу при ходу. Ја сам обучена у бели ангорски џемперчић чије окрачале рукаве непрестано повлачим на доле. Преко руба, цинквајсом намазаних ципела, (чудом преживеле зиму!) извирује руб преврнутих фусеклица са веженом ружичастом бордуром.
Сви поскочисмо кад се иза кривине зачу песма и свирка. „Ево их!“, узвикну неко и ми радосно трчимо назад, према својим кућама, да их дочекамо.
Музика је све ближа и ближа. Најзад, уз моје силно узбуђење и радост, Лазарице улазе и у наше двориште. На кућном прагу их дочекујемо мама, сестра и ја.
Тамнопути човек развуче хармонику и представа започе:
„Овааа кууућа бооогатааа, триии стотииине дууукатааа…“, певају танкоструке лепотице, као трска витког тела извијајући се у ритму музике.Имају дуге прозирне сукње које једном руком подижу и врте се око себе, откривају испод њих - друге, још лепше и шареније... свака има даире у руци, подигнутој високо изнад забачених глава, при чему им бујна, тек расплетена коса, пада низ леђа:
„Ја играм за јаје, за паре, за мало ракије, да се Цига напијее..“, певају и босоноге играју по стази;
Песми се придружују оба мушкарца својски свирајући на својим малим хармоникама...
Кратко траје та њихова лепа песма и игра после које узимају своје кошарице и прилазе степеницама; мама силази и у сваку корпу ставља, већ припремљене дарове.”Фала домаћине, здравље и срећа нек’ буде у ову кућу”, говорили су и захваљивали све до капије. После наше, одлазили су у кућу преко пута, па ону до ње, док бисмо ми трчећи стизали тамо пре њих и да још неколико пута чујемо песму и уживамо у игри Лазарица. Ни данас не знам шта је мајка стављала у њихове корпе, нити примећивала било шта - већ опчињена изгледом танкоструких играчица, усхићено сам посматрала безброј ситних стаклених перлица разних боја које су красиле њихов врат и руке, док су посебно дивљење изазивале њихове широке и набране сукње бледозелених боја чијих се шара и данас јасно сећам. Те године сам ја и сва деца из Камењака, Камичка, а сигурно и они из Доњег и Преког шора - последњи пут видели Лазарице. Следеће године смо их чекали, али се нису појавиле.
Нестале су заувек, баш као и Вертепи уочи Божића моји недељни одласци у цркву са деда Илијом, раскошна црквена крштења, неке крсне славе…

М. Старчевић

Најновији број

20. септембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa