Инфо

Берза

  • aero 1.702 ▲ 0,12%
  • dinnpb 3.480 ▲ 1,61%
  • dnos 1.220 ▼ -2,94%
  • enhl 650 ▼ -4,41%
  • fito 2.800 ⚫ 0,00%
  • gfom 230 ▲ 4,55%
  • infm 800 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.150 ▲ 1,94%
  • kmbn 2.198 ▲ 2,66%
  • niis 688 ▲ 0,15%
  • nssj 500 ⚫ 0,00%
  • pdcl 10.360 ⚫ 0,00%
  • svrl 622 ⚫ 0,00%
  • tgas 10.750 ▼ -0,48%
  • ztpk 418 ⚫ 0,00%
(22. март 2018.)
БАСКЕТАШКА СЕЋАЊА ИВАНА ВАЊЕ МИТРОВИЋА – 2. ДЕО

ОДБРАНА СИНДИКАТА ОД НАПАДА ВАНЗЕМАЉАЦА

Спортисти из “друге галаксије” желели су да “освоје” Кош клуб, али је офанзива заустављена. Клуб превазишао град, постао вредност јача од граница. Затварање нанело несагледиву штету свима. Шабац може имати европске шампионе
ОДБРАНА СИНДИКАТА ОД НАПАДА ВАНЗЕМАЉАЦА
Сијале су осамдесете пуним сјајем, грејале срца успесима, авантурама, догађајима од којих смо саздали склоништа у нама где одлазимо када је тешко, када нам недостаје топлина прошлих времена. Величанствена деценија је текла као да је и сама осећала како је сутон пред мрак. Иако “рођен” само деценију раније, Кош клуб, захваљујући баскеташима из Шапца, постао је један од најпознатијих спортских објеката бивше Југославије. Гости оних који су сате и сате проводили на комаду бетона, њима богатијем од рајске баште, долазили су да виде Клуб, да осете атмосферу, да погледају и одиграју коју партију.
- У најславнија времена “Металопластике”, на утакмице, у Шабац, долазила је родбина наших рукометаша. Посебно су баскет преферирали рођаци Веселина Вујовића, брат Рајко, Нино Аџић, Јоцо Мартиновић, те је “викенд аранжман” обухватао рукометну утакмицу у суботу и баскет у недељу. Мењали смо екипе, но ма где ко био интензитет тих мечева био је на нивоу суботњих. Неко је морао победити, а нико није волео да изгуби. Вују сви памтимо као једног од најбољих рукометаша свих времена, но ко је гледао како игра баскет, зна да је могао и овде достићи врх – присећа се Иван Вања Митровић.
Каријере су рукометне ванземаљце одвеле из Шапца, али су Кош клуб понели у срцу, како би их инспирисао и у далеким пределима, мотивисао колико и већ славне шабачке баскеташе. Већ су године обукле одоре деведесетих, али са шмеком осамдесетих. Вања, Њоки, Влајко доминирали су на турниру у Шапцу, но трофеј је требало одбранити и то када се нису надали.
-Била је то 1990. година или нека од првих у тој деценији. У граду су се срели Њоки и Вуја. Уз ћаскање о баскету, Вуја је рекао да смо турнир освојили јер они нису учествовали. Највећи изазов је изазов пријатеља. Њокац ме је позвао и рекао: “Данас у пет играмо баскет, изазивају нас Рашић, Миле и Вуја. Знао сам карактере, баскет нам је свима био много више од игре и плашио сам се инцидента, али повлачења нема. За тај меч се прочуло у граду, не знам како, али су нас у Синдикату дочекале пуне трибине, не играча, већ гледалаца, дошли су да гледају дуел изазивача и изазваних, утакмицу две исте школе игре живота.
На једној страни “ванземаљци”: Вуја, Рашке, Миле, а на другој: Њоки, Вања и Влајко Милутиновић. Договор да се игра на две добијене. Судар победника, окршај другара који једино мрзе поразе. Почиње партија која је намењена страницама историје.
- Прву су нас победили 21:18, заслужено. Другу смо их уверљиво савладали, а онда је дошла мајсторица, зар је могло да се догоди другачије? Они су изгубили у иностранству континуитет игре, а ми на врхунцу успеха. То је дошло до изражаја у трећем мечу. Влајко нас је маестрално разигравао, а Њоки и ја нисмо промашивали, буквално. Водили смо више него убедљиво, крај је био на видику када су они затражили фаул у нападу при извођењу аута. Кренуле су тешке речи и одлучио сам се за радикалан потез, скинуо сам мајицу и рекао да је за мене баскет завршен, да је нерешено. Публика је у неверици посматрала, али је разумела да сам хтео да спречим конфликт међу пријатељима. Када је неко питао: “Шта сада?”, рукометаш Машић је рекао: “Шабачки баскеташи одбранили синдикат од ванземаљаца”. Мислим да је то био најбољи баскет који смо играли, посебан и по томе што смо имали трибине на нашој страни, супротно турнирима где смо доминацијом публику сврставали на страну ривала.
Насупрот многим другим сегментима живота, а спорт јесте живот, 90-те нису прекинуле кошаркашку моћ ових простора, насупрот. Клупска и репрезентативна кошарка знале су само за успехе. У Шапцу је одржано Армијско првенство, да гледају и играју окупила су се имена попут Саше Ђорђевића, Небојше Илића, Добраша, Стојковића. Наравно, по завршетку мечева у Гимназији кренули смо у Кош клуб. Допирао је жамор суграђана који су сатима шутирали, међу њима је био и Зека. Имао је неку прилично издувану лопту и када се Ђорђевић појавио на улазу, он је преузео “шоу”.
- Викнуо је “Салееее, ова је за тебе”, шутнуо са 9 метара и погодио “без коске”. Узео другу лопту и рекао: “Ово је за Паспаља” и поново погодио, а потом узео трећу лопту, одмакао се још метар, гласно прозборио “А ова је за Дивца”, уз његов крик “Уђи мала!!!” шутнуо и наравно погодио. Саша, још под утиском питао, је да ли ми сви овако добро шутирамо?, наравно да смо потврдили, а то што Зека по десет сати дневно вежба је остала наша тајна.
Још се сећања Вање Митровића натапају горчином када се присети затварања Кош клуба.
- Протерани смо из нашег раја, а нико то није слутио. Осећао сам се покрадено, преварено, похарано. Годинама сам сањао тај простор, те баскете, колико пута сам био на ивици суза када бих прошао туда и видео ништавило. Још и данас у баскету видим симулацију живота. Ово је игра која открива карактере, учи колико тешко је доћи до победе, изискује љубав и посвећеност, научи да се не понесеш у победи и не понизиш у поразу, да истрпиш и превазиђеш неправду. А шта друго живот тражи?
На терену Дома синдиката стасавале су генерације, играли: Миша Гојкић, Кисик, Ђокица, Степи, касније Столе, Тањир, Мишел Лазаревић, Срђан Ђурић, а са најбољим баскеташима, у свет чаролије “три на три” ушли су, онда још дечаци: Никола Васић, Саша Рашић, Аца Ивановић.
- После турнира у Чачку, оног на коме смо се ми опростили од професионалног баскета, говорио сам за ТВ Шабац. Било је већ онда јасно да је баскет сувише атрактиван и комплексан да би остао само разонода, знало се да иде пут професионалне игре. Рекао сам да можемо имати шампионе света, мислећи на Николу, Сашу и Ацу. Ипак, они су отишли у кошарку, а знам да нису ништа мање квалитетни од Новосађана шампиона света. Недостаје им само техничко – тактичка припрема, више тренинга и то је то. Доказ потенцијала је и титула Којића у “један на један” баскету. Верујем и сада да они, њих четворица, уз Дрекића, Пају Бољковца и још неке могу много.
Баскеташки пламен је постао вечна ватра у Вањи, некада се разбукти, повремено тиња, али никада не престаје.
- Наше ветеранске партије и данас жестином не одударају од младих дана. У игри под кошем и трошимо и црпимо енергију. Посебно уживам у баскету са сином Пеђом. Само ћу вам рећи да увек заједно одемо на баскет, али се често не вратимо кући заједно, зависи од резултата.
Пловећи у сећања, ходећи пространствима прошлих деценија Вања склапа слику идеалног играча, антрополошки мозаик од играчких карактеристика оних који су оставили године у Кош клубу.
- Иделан има технику Чонгета, преглед игре Моке, Њокијев или Рашкетов шут, да разуме игру као Влајко или Дамбо, поседује универзалност Вује, Арсенову или Дејанову снагу, Солову луцидност, игру на резултат попут Ивице или Гаје, чува позитивност Боре Лукића, баца Алекове ролинге, негује чврстину Нела Јованића, самоувереност Миће Станчеле, продорност Саше Цокиног, Радову упорност, Којину 1 на 1 игру, Бумбарову дрскост, Ноцину брзину, Симин скок и Мрчијев “пицк анд ролл”, Савићеву брзу тројку и Рокијев “шестар”, а баскет воли као ја. Једно је свима заједничко. Сви су они играли баскет у Шапцу, сазревали кроз победе и поразе и сви су постали коректни људи. То је био наш баскет, наш живот – враћајући се мислима у садашњост, казује Вања.

Д. Благојевић

Најновији број

8. новембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa