ODBRANA SINDIKATA OD NAPADA VANZEMALjACA

Sijale su osamdesete punim sjajem, grejale srca uspesima, avanturama, događajima od kojih smo sazdali skloništa u nama gde odlazimo kada je teško, kada nam nedostaje toplina prošlih vremena. Veličanstvena decenija je tekla kao da je i sama osećala kako je suton pred mrak. Iako “rođen” samo deceniju ranije, Koš klub, zahvaljujući basketašima iz Šapca, postao je jedan od najpoznatijih sportskih objekata bivše Jugoslavije. Gosti onih koji su sate i sate provodili na komadu betona, njima bogatijem od rajske bašte, dolazili su da vide Klub, da osete atmosferu, da pogledaju i odigraju koju partiju.
- U najslavnija vremena “Metaloplastike”, na utakmice, u Šabac, dolazila je rodbina naših rukometaša. Posebno su basket preferirali rođaci Veselina Vujovića, brat Rajko, Nino Adžić, Joco Martinović, te je “vikend aranžman” obuhvatao rukometnu utakmicu u subotu i basket u nedelju. Menjali smo ekipe, no ma gde ko bio intenzitet tih mečeva bio je na nivou subotnjih. Neko je morao pobediti, a niko nije voleo da izgubi. Vuju svi pamtimo kao jednog od najboljih rukometaša svih vremena, no ko je gledao kako igra basket, zna da je mogao i ovde dostići vrh – priseća se Ivan Vanja Mitrović.
Karijere su rukometne vanzemaljce odvele iz Šapca, ali su Koš klub poneli u srcu, kako bi ih inspirisao i u dalekim predelima, motivisao koliko i već slavne šabačke basketaše. Već su godine obukle odore devedesetih, ali sa šmekom osamdesetih. Vanja, Njoki, Vlajko dominirali su na turniru u Šapcu, no trofej je trebalo odbraniti i to kada se nisu nadali.
-Bila je to 1990. godina ili neka od prvih u toj deceniji. U gradu su se sreli Njoki i Vuja. Uz ćaskanje o basketu, Vuja je rekao da smo turnir osvojili jer oni nisu učestvovali. Najveći izazov je izazov prijatelja. Njokac me je pozvao i rekao: “Danas u pet igramo basket, izazivaju nas Rašić, Mile i Vuja. Znao sam karaktere, basket nam je svima bio mnogo više od igre i plašio sam se incidenta, ali povlačenja nema. Za taj meč se pročulo u gradu, ne znam kako, ali su nas u Sindikatu dočekale pune tribine, ne igrača, već gledalaca, došli su da gledaju duel izazivača i izazvanih, utakmicu dve iste škole igre života.
Na jednoj strani “vanzemaljci”: Vuja, Raške, Mile, a na drugoj: Njoki, Vanja i Vlajko Milutinović. Dogovor da se igra na dve dobijene. Sudar pobednika, okršaj drugara koji jedino mrze poraze. Počinje partija koja je namenjena stranicama istorije.
- Prvu su nas pobedili 21:18, zasluženo. Drugu smo ih uverljivo savladali, a onda je došla majstorica, zar je moglo da se dogodi drugačije? Oni su izgubili u inostranstvu kontinuitet igre, a mi na vrhuncu uspeha. To je došlo do izražaja u trećem meču. Vlajko nas je maestralno razigravao, a Njoki i ja nismo promašivali, bukvalno. Vodili smo više nego ubedljivo, kraj je bio na vidiku kada su oni zatražili faul u napadu pri izvođenju auta. Krenule su teške reči i odlučio sam se za radikalan potez, skinuo sam majicu i rekao da je za mene basket završen, da je nerešeno. Publika je u neverici posmatrala, ali je razumela da sam hteo da sprečim konflikt među prijateljima. Kada je neko pitao: “Šta sada?”, rukometaš Mašić je rekao: “Šabački basketaši odbranili sindikat od vanzemaljaca”. Mislim da je to bio najbolji basket koji smo igrali, poseban i po tome što smo imali tribine na našoj strani, suprotno turnirima gde smo dominacijom publiku svrstavali na stranu rivala.
Nasuprot mnogim drugim segmentima života, a sport jeste život, 90-te nisu prekinule košarkašku moć ovih prostora, nasuprot. Klupska i reprezentativna košarka znale su samo za uspehe. U Šapcu je održano Armijsko prvenstvo, da gledaju i igraju okupila su se imena poput Saše Đorđevića, Nebojše Ilića, Dobraša, Stojkovića. Naravno, po završetku mečeva u Gimnaziji krenuli smo u Koš klub. Dopirao je žamor sugrađana koji su satima šutirali, među njima je bio i Zeka. Imao je neku prilično izduvanu loptu i kada se Đorđević pojavio na ulazu, on je preuzeo “šou”.
- Viknuo je “Saleeee, ova je za tebe”, šutnuo sa 9 metara i pogodio “bez koske”. Uzeo drugu loptu i rekao: “Ovo je za Paspalja” i ponovo pogodio, a potom uzeo treću loptu, odmakao se još metar, glasno prozborio “A ova je za Divca”, uz njegov krik “Uđi mala!!!” šutnuo i naravno pogodio. Saša, još pod utiskom pitao, je da li mi svi ovako dobro šutiramo?, naravno da smo potvrdili, a to što Zeka po deset sati dnevno vežba je ostala naša tajna.
Još se sećanja Vanje Mitrovića natapaju gorčinom kada se priseti zatvaranja Koš kluba.
- Proterani smo iz našeg raja, a niko to nije slutio. Osećao sam se pokradeno, prevareno, poharano. Godinama sam sanjao taj prostor, te baskete, koliko puta sam bio na ivici suza kada bih prošao tuda i video ništavilo. Još i danas u basketu vidim simulaciju života. Ovo je igra koja otkriva karaktere, uči koliko teško je doći do pobede, iziskuje ljubav i posvećenost, nauči da se ne poneseš u pobedi i ne poniziš u porazu, da istrpiš i prevaziđeš nepravdu. A šta drugo život traži?
Na terenu Doma sindikata stasavale su generacije, igrali: Miša Gojkić, Kisik, Đokica, Stepi, kasnije Stole, Tanjir, Mišel Lazarević, Srđan Đurić, a sa najboljim basketašima, u svet čarolije “tri na tri” ušli su, onda još dečaci: Nikola Vasić, Saša Rašić, Aca Ivanović.
- Posle turnira u Čačku, onog na kome smo se mi oprostili od profesionalnog basketa, govorio sam za TV Šabac. Bilo je već onda jasno da je basket suviše atraktivan i kompleksan da bi ostao samo razonoda, znalo se da ide put profesionalne igre. Rekao sam da možemo imati šampione sveta, misleći na Nikolu, Sašu i Acu. Ipak, oni su otišli u košarku, a znam da nisu ništa manje kvalitetni od Novosađana šampiona sveta. Nedostaje im samo tehničko – taktička priprema, više treninga i to je to. Dokaz potencijala je i titula Kojića u “jedan na jedan” basketu. Verujem i sada da oni, njih četvorica, uz Drekića, Paju Boljkovca i još neke mogu mnogo.
Basketaški plamen je postao večna vatra u Vanji, nekada se razbukti, povremeno tinja, ali nikada ne prestaje.
- Naše veteranske partije i danas žestinom ne odudaraju od mladih dana. U igri pod košem i trošimo i crpimo energiju. Posebno uživam u basketu sa sinom Peđom. Samo ću vam reći da uvek zajedno odemo na basket, ali se često ne vratimo kući zajedno, zavisi od rezultata.
Ploveći u sećanja, hodeći prostranstvima prošlih decenija Vanja sklapa sliku idealnog igrača, antropološki mozaik od igračkih karakteristika onih koji su ostavili godine u Koš klubu.
- Idelan ima tehniku Čongeta, pregled igre Moke, Njokijev ili Rašketov šut, da razume igru kao Vlajko ili Dambo, poseduje univerzalnost Vuje, Arsenovu ili Dejanovu snagu, Solovu lucidnost, igru na rezultat poput Ivice ili Gaje, čuva pozitivnost Bore Lukića, baca Alekove rolinge, neguje čvrstinu Nela Jovanića, samouverenost Miće Stančele, prodornost Saše Cokinog, Radovu upornost, Kojinu 1 na 1 igru, Bumbarovu drskost, Nocinu brzinu, Simin skok i Mrčijev “pick and roll”, Savićevu brzu trojku i Rokijev “šestar”, a basket voli kao ja. Jedno je svima zajedničko. Svi su oni igrali basket u Šapcu, sazrevali kroz pobede i poraze i svi su postali korektni ljudi. To je bio naš basket, naš život – vraćajući se mislima u sadašnjost, kazuje Vanja.