Инфо

Берза

  • aero 1.692 ▲ 0,18%
  • agbc 500 ⚫ 0,00%
  • alfa 34.434 ▲ 2,48%
  • amsopb 545 ⚫ 0,00%
  • dinnpb 3.490 ▲ 2,47%
  • enhl 690 ⚫ 0,00%
  • hmbg 510 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.105 ▲ 2,08%
  • kmbn 1.905 ▲ 0,26%
  • niis 684 ▲ 0,74%
  • rso1488 127,40 ⚫ 0,00%
  • svrl 600 ⚫ 0,00%
(29. март 2018.)
ПРИЧА ИЗ ХРАНИТЕЉСКЕ ПОРОДИЦЕ

Људи великог срца

Некада је много већа одговорност усмерена напуштеној него биолошкој деци. Доста је енергије потребно, али када видите осмех, осетите загрљај, чујете реч “мама”, заборавите све борбе, патње и непроспаване ноћи
Људи великог срца
Удружење Хранитеља Београд, са подружницом Шабац, Ваљево и Лозница основано је 2015. године. Подружнице имају 60 учлањених породица и стотинак деце, а један од главних циљева Удружења је промовисање хранитељства, “посла” предодређеног за оне стрпљиве, упорне и људе великог срца. Нешто више о томе, испричаће нам за “Глас Подриња” Бранислава Матић, председница Подружнице Шабац, један од оснивача Удружења, која се за хранитељство одлучила након трагедије у породици.
- Године 1999. изгубила сам рођеног брата, а годину дана касније, брата од стрица. Можете да замислите какав је то био шок за моју породицу. Као самохрана мајка 2,5-годишње девојчице, осећала сам да имам превише љубави да пружим, а немам коме. Нажалост, у том периоду нисам могла да имам децу, те сам почела да размишљам о усвајању. Многи људи постају хранитељи из разних побуда, али сви остају то зато што заволе – истиче Бранислава која сада осим ћерке, гаји још једно биолошко и два детета на хранитељству.
-Да љубав на први поглед постоји, доказ је најмлађи “члан наше породице” Сара, са којом смо четири године. Њена мајка је, нажалост, у затвору, а отац ју је оставио. Био је свестан да не може да води рачуна о њој, те је препустио Центру, што је било много боље решење него да је са собом “вуче” на дно. На обукама, које као хранитељи посећујемо, учимо да не осуђујемо родитеље, нити имамо на то право. Не знамо каква је мука неког натерала да се одрекне детета – објашњава Бранислава.
Када је дете млађе, много је лакше прилагодити га хранитељској породици, него уколико је старије. Са осмогодишњим Алексом, Бранислава је, како наводи, имала огромне тешкоће при адаптацији.
-Алекса је када је дошао код нас имао седам година. Био је прилично емотивно запуштен. И дан-данас кад му се пружи љубав, не уме да је прими. За њега је прихватање нових животних услова било толико тешко да смо у почетку из немоћи плакали данима. Одустајање је у тој ситуацији било најлакше решење, али желела сам да му помогнем по цену свега. Бити хранитељ, тежак је задатак. Некада је много већа одговорност усмерена напуштеној него биолошкој деци. Доста је енергије потребно, али када видите осмех, осетите загрљај, чујете реч “мама”, заборавите све борбе, патње и непроспаване ноћи. Да се труд са Алексом исплатио, доказ је недавна ситуација код психолога, где је дечаку, карактерно сличном Алекси, рекао - је л’ видиш како је Алекса добар? Такав ћеш и ти бити. Када то чујете схватите колико се ваш труд исплати – истиче Бранислава.
Премештај из једне у другу породицу, на децу оставља забрињавајући траг. У зависности од година, реакције су другачије. Сва “та” деца имају осећај одбачености и неприхватања, па је проблем када се за неког вежу, јер се брину да ће поново бити напуштени.
-Сара ме је када је дошла код нас звала “тета”. Убрзо јој је “парало” уши то што ме биолошка деца зову мама, те је уз њих почела и она. Говорим јој да је нисам родила него је гајим и волим, што јој је чудно јер није видела своју мајку. За њу је она имагинарни лик. Када је напунила 4 године, у Центру су ми рекли да треба о томе да причам са њом. Први пут кад сам јој рекла, плакала је и проблеми у виду револта су нам се вратили. У Центру су сматрали да је довољно велика за разумевање тако нечег. Мислим да су погрешили. И дан-данас, када треба негде да одем, увек ме пита да ли ћу се вратити по њу – наводи Бранислава.
Неретко се дешава и да родитељи услед мноштва проблема одлуче да пошаљу дете у хранитељску породицу, а када се стабилизују врате се по њега. Као и деца, и хранитељи се емотивно вежу за њих те им њихов одлазак тешко пада.
-Пар пута су нам у Центру рекли да не треба много да волимо децу, нити да се превише за њих везујемо. Како неко може да дозира љубав? Или можеш да је даш или не. Деци која су напуштена настојимо да све пропуштено надокнадимо кроз љубав. Подстичемо их да се осећају вољено и прихваћено. Док то не осети, дете има проблем неприлагођавања и несоцијализације. Нас четворо функционишемо тако да нико ко не зна не би помислио да су Сара и Алекса на хранитељству. Алекса ће се, када буде време за то, вероватно вратити у своју породицу, а Сару желим да усвојим. Наравно да бих волела да се врати својим родитељима, али када би они били у стању да јој пруже макар део онога што смо јој ми пружили – објашњава Бранислава и додаје да су и остали чланови породице истог става.
-Ђорђе, мој биолошки син, сазнавши да постоји могућност да нас Сара једног дана напусти, почео је да плаче и рекао - ако она изађе идем и ја. Прилично су везани једно за друго. Алекса му није толико занимљив јер је од њега старији, али се на делу види колико се воле. Десила се ситуација у школи где је Алексу неко завитлавао, а Ђоле притрчао у помоћ изговоривши “још једном га пипни, готов си “. То је довољан показатељ да функционишу као права породица – истиче Бранислава.
Свако дете које је издвојено из породице је или злостављено или занемарено, и са собом носи велике терете. Едукација хранитеља је из тих разлога од велике важности. Бранислава, како би лакше разумела дечје поступке и ране, посећује разне семинаре, организује радионице за децу и проналази психологе.
-Едукације су битне јер су та деца заиста проблематична. Некада су као темпиране бомбе. Када га први пут видите, не знате са чиме се све сусретало и шта је доживело. Родитељима се дешава да биолошка деца којој су све пружили, ураде нешто због чега се запитају зашто је то урадило. Замислите онда колико је тешко “дешифровати” понашање детета од 7 година које је до тада било у неадекватној породици. То су велики изазови. Дешавало се да деца од 9 и 10 година не знају да држе виљушку и оловку као ни за шта служе њц и сапун. Да не причам шта су све у стању из револта да ураде. Због великих проблема са којима се суочавамо потребно нам је више стручњака и психолога за чије услуге немамо довољно финансијских средстава– истиче Бранислава и додаје да им је осим особља потребан и простор.
- Тренутно користим просторије које сам добила од Месне заједнице Јевремовац. Трећу годину заредом пишем пројекат граду како би нам их обезбедио али узалуд. У Шапцу, како кажу, немају просторије које би могли да издвоје за нас. Једна од ретких особа која нам кад год и колико год може, пружа помоћ је Божидар Катић. Без њега не бисмо могли разне активности да спроведемо у дело – истиче Бранислава.
Ретко које дете се из хранитељске породице врати код биолошких родитеља. Ако не остану у хранитељским породицама, заврше на улици, а Центар за породични смештај и Удружење хранитеља покушавају да им нађу посао.
-Деца док су на хранитељству су заштићена, али шта после? Држава за њихово издржавање плаћа до 18. године, а ако се редовно школују до 26. Нико не размишља о томе шта ће са њима бити након тога. Када смо потписали повељу са невладином организацијом Асоцијацијом “Дуга”, идеја ми је била да напишемо пројекат за европске фондове, како бисмо добили новац за њихов смештај. То нам је приоритет. Александар Прица, председник невладине организације Асоцијација “Дуга”, препознао је моју борбу и надам се да ћемо заједно успети у томе – истиче Бранислава.
Проблеми и неразумевања
Осим мањка просторија и психолога, присутни су и стигма и дискриминација. Хранитељи се сусрећу са разним непријатностима у друштву.
-Кад год дете на хранитељству има проблем у вртићу, иако можда биолошке природе, одмах ће Вам рећи – Ви ово радите само због новца. За двоје деце које гајим имам 18.000 плату. Да ли мислите да је то за двадесетчетворочасовну борбу довољно? Кад кажем “борба” мислим то буквално. Оно што је битно такође, а што људи бркају, је да ми нисмо ти који одузимају децу, нити одлучујемо које ће дете изаћи из породице и ко ће код нас бити смештен. То одлучује Центар за социјални рад и Центар за породични смештај. Такође, постоје разне предрасуде да деца на хранитељству немају добре услове за живот. Једном приликом ми је професорка у уметничкој школи рекла – У нашу школу иде дете које је на хранитељству. Знате ли како је чист, уредан и пун самопоуздања? Ја сам јој рекла – а зашто Ви мислите да дете на хранитељству не треба да буде такво? Онда је схватила шта је урадила, те се извинила – објашњава Бранислава.
К. Јекић

Најновији број

20. септембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa