TEMA „GLASA PODRINjA“ – ČIJE JE NAŠE KOSOVO
KAJANjE NAM NE GINE
Pregovori u Briselu su nastavljeni iako je rečeno da ih neće biti dok se ne otkriju ubice Olivera Ivanovića. Zbog hapšenja Marka Đurića Srpska lista napustila Vladu Ramuša Haradinaja. Na svom prvom pojavljivanju u oviru unutrašnjeg dijaloga o Kosovu predsednik Srbije je rekao da ima suprotan stav od većinskog mišljenja da konflikt treba zamrznuti protiv čega je upravo on
Nedelju, dve dana unazad, pitanje budućnosti Kosova je ponovo postalo najdominantnija tema u srpskoj svakodnevici. Nastavljeni su pregovori u Briselu, uhapšen je u Severnoj Mitrovici direktor Kancelarije za Kosovo Marko Đurić, održan je prvi okrugli sto u okviru unutrašnjeg dijaloga o Kosovu kojem je prisustvovao predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
Krenimo redom. Pregovori o Kosovu u Briselu su nastavljeni. Najpre su u administrativnom centru Evropske unije razgovarali na nižem državnom nivou, a onda su za astal seli predsednici Vučić i Hašim Tači pod budnim okom Federike Mogerini. Po prvi put je iz tog Brisela poslata poruka Prištini da Zajednica srpskih opština mora da bude formirana. Naš predsednik nije bio previše optimističan i dalje ne veruje da će ova stavka iz čuvenog Briselskog sporazuma biti realizovana. Na stranu to da nećemo da pregovaramo o Kosovu u Briselu dok se ne pronađu ubice Olivera Ivanovića. Rečeno, pogaženo.
Predsednika Srbije je mnogo iznervirala odluka Prištine da se ne dozvoli ulazak na Kosovo Đuriću i generalnom sekretaru Predsedništva Srbije Nikoli Selakoviću. Uputio je svojevrsni izazov kosovskim vlastima rečima da će njih dvojica ipak da idu na Kosovo i da jedva čeka da vidi šta će da urade tim povodom. I eto prvog znaka pitanja – Čije je naše Kosovo ako državnici Srbije na mogu slobodno da uđu i da se kreću no svetoj srpskoj zemlji. Ako je Priština prekršila tom zabranom Briselski sporazum zašto se ne kazni? Koliko god delovalo da nas niko ne razume i neće da sasluša, preko nekih stvari ne treba prelaziti bez obzira na našu spremnost za kompromis. U suprotno logičan zaključak nije nestvaran –da Kosovo više stvarno nije naše.
A, tog ponedeljka je u Severnoj Mitrovici trebalo da bude održana nova serija Okruglog stola o budućnosti Kosova. Đurić i Selaković su se pojavili u severnom delu Mitrovice. Učesnici okruglog stola su, takođe bili tu, kao i veliki broj medija. Zatim je usledio čuveni palac podignut na gore uz poruku – Tu su. Kosovski specijalci su uleteli u salu, uhapsili Đurića, a ostale učesnike sastanka su naterali da sednu na pod uz pomoć kundaka i puščanih cevi.
Slika za pamćenje, zveckanje oružjem, zapaljene nacionalne strasti sa obe strane Ibra. Osnovno pitanje je što je Prištini smetalo održavanje ovog sastanka, kao i što predsednik Vučić nije iskoristio priliku u Briselu da pred Mogerinijevom reši ovaj problem koji je svima bio nepotreban, ili možda, ipak, potreban.
Srpskoj strani kako bi se homogenizovali, kako bi Vučić to još jednom iskoristio sa sate i sate pojavljivanja u medijima, kako bi se Đurić napravio žrtvom, kako b i se sutra osnovana ZSO proglasila kao konačna pobeda Srbije nad svima. Kosovoskoj je ovaj događaj bio potreban kako bi usmerila pažnju javnosti sa jednog ogromnog problema u vidu isporučenja nekoliko Gulinista po izričitoj volji predsednika Turske Redžepa Tajipa Erdogana, kao i da se malo Tači distancira od Haradinaja pošto očigledno nisu u velikoj ljubavi.
Bilo kako bilo, Mogerinijeva je hitno sletela u Beograda, Srpska lista sa Kosova je izašla iz Haradinajeve Vlade, a Erdogan je ljut na Haradinaja što je smenio šefa obaveštajner službe Kosova i ministra unutrašnjih poslova. Očigledno je da je incident na Severu Kosova odgovarao svima sem običnom narodu koji je ponovo bio zabrinut i kome su ponovo zatrubile ratne trube. I da, Srpska lista zbog ubistva Olivera Ivanovića nije napustila Vladu Kosova, ali zbog hapšenja Đurića – jeste.
I usledio je krajem prošle sedmice Okrugli sto sa predstavnicima nervladinog, civilnog sektora. Po prvi put po pokratanju unutrašnjeg dijaloga, razgovorima je prisustvovao i predsednik Srbije. Zašto? Ko zna. Ispalo je da je civilni sektor važniji od akademika, pravne struke, ekonomista i sportista. Na kraju, kada se sve sabralo, predsednik je govorio oko sat vremena.
Rekao je da su se iskristalisala dva moguća rešenja. Prvi je, većinski, a to je da se zamrzne status konflikta između Beograd i Prištine i kada dođe povoljnije vreme da se onda rešava. Drugi predlog je da se ipak nešto uradi i da se pokuša da se stavi tačka na sukobe i nastavi dalje. Predsednik je protiv prvog, većinskog, isto kao i nevladin sektor. U međuvremenu, vreme teče, naroda na Kosovu je sve manje, mehanizmi Srbije su u južnoj srpskoj pokrajini sve slabiji. Utisak je da je i većinski stav da Srbija ne sme da prizna Kosovo i da se ovoj samozvanoj državi sa moćnim prijateljima na Zapadu ne omogući prijem u Ujedinjene nacije. Malo je onih koji bi da se ova ogromna žaba što pre proguta, odnosno da se prizna nezavisnot Kosova i kud koji mili moji. Kao najrealnije rešenje se spominje pravno-obavezujući dokument po kojem Srbija ne bi priznala Kosovo, a zauzvrat bi pristala da južna srpska pokrajina ima specijalan status u UN, sličan onome koji ima Palestina. O razmeni teritorija više se i ne razmišlja. Situacija sa Kosovom je slična onoj pred kojom se nalazi nesigurni mladoženja pred svadbu – ako se oženi kajaće se, a ako se ne oženi – kajaće se i tada. Prednost je odavno izgubljena, a sada je u rukama Albanaca i čini se da je nenadoknadiva.
Iz njegovog izlaganja je jasno da šta god Srbija da uradi kajaće se. Kako smo i zašto stigli tu gde jesmo, očigledno je. Pitanje koje se negde nameće je kako to danas kada u međunarodnim odnosima stojimo nikada bolje, kada se vlast hvali da se Srbija nikada u istoriji nije uvažavala kao što se danas uvažava. Izgleda da nam se ceo svet divi, da je naše rukovodstvo sa Vučićem na čelu uspelo da podigne ugled Srbije, a onda nijedan od tih prijateljanašeg predsednika, od Angele Merkel, preko Šredera, Kurca i Makrona, nije našao za shodno da osudi hapšenje i maltretiranje visokog službenika Vlade Srbije. Kakav mi to ugled uživamo kada evropske i svetske zvaničnike boli uvo za zavijene šake Marka Đurića?
Dijalog bez crkve
Zanimljivo je da crkva nije uključena u unutgrašnji dijalog o Kosovu. I to je jedna od enigmi. Isto kao i Skupština Srbije i političke stranke. Iz crkve je najavljeno da će uskoro izaći sa stavom o Kosovu, kao i o poslednjim događajima. Za SPC se govori da je, uz preostali narod, poslednji bastion srpstva na Kosovu i Metohiji sa brojnim hramovima i manastirima.
Jedni bi da ratuju, drugima je standard najbitniji
Jedan od tabloida koji bezrezervno podržava Aleksandra Vučića objavio je, verujemo, neproverenu i neistinitu tvrdnju da je za rat na Kosovu više od 60 odsto građana Srbije. Ovaj podatak deluje toliko provokativno i bezobzirno da to nije ni u kakvom skladu čak ni sa politikom tog tabloida. Jedno drugo istraživanje govori da čak 83 odsto građana Srbije veruje da je incident sa Markom Đurićem na Kosovu isceniran, a u te podatke odbija da poveruje predsednik Srbije. Treće istraživanje je možda i najrealnije i govori o tome da je građanima Srbije najvažnije pitanje njihovog životnog standarda, a ne budućnost Kosova.
Krenimo redom. Pregovori o Kosovu u Briselu su nastavljeni. Najpre su u administrativnom centru Evropske unije razgovarali na nižem državnom nivou, a onda su za astal seli predsednici Vučić i Hašim Tači pod budnim okom Federike Mogerini. Po prvi put je iz tog Brisela poslata poruka Prištini da Zajednica srpskih opština mora da bude formirana. Naš predsednik nije bio previše optimističan i dalje ne veruje da će ova stavka iz čuvenog Briselskog sporazuma biti realizovana. Na stranu to da nećemo da pregovaramo o Kosovu u Briselu dok se ne pronađu ubice Olivera Ivanovića. Rečeno, pogaženo.
Predsednika Srbije je mnogo iznervirala odluka Prištine da se ne dozvoli ulazak na Kosovo Đuriću i generalnom sekretaru Predsedništva Srbije Nikoli Selakoviću. Uputio je svojevrsni izazov kosovskim vlastima rečima da će njih dvojica ipak da idu na Kosovo i da jedva čeka da vidi šta će da urade tim povodom. I eto prvog znaka pitanja – Čije je naše Kosovo ako državnici Srbije na mogu slobodno da uđu i da se kreću no svetoj srpskoj zemlji. Ako je Priština prekršila tom zabranom Briselski sporazum zašto se ne kazni? Koliko god delovalo da nas niko ne razume i neće da sasluša, preko nekih stvari ne treba prelaziti bez obzira na našu spremnost za kompromis. U suprotno logičan zaključak nije nestvaran –da Kosovo više stvarno nije naše.
A, tog ponedeljka je u Severnoj Mitrovici trebalo da bude održana nova serija Okruglog stola o budućnosti Kosova. Đurić i Selaković su se pojavili u severnom delu Mitrovice. Učesnici okruglog stola su, takođe bili tu, kao i veliki broj medija. Zatim je usledio čuveni palac podignut na gore uz poruku – Tu su. Kosovski specijalci su uleteli u salu, uhapsili Đurića, a ostale učesnike sastanka su naterali da sednu na pod uz pomoć kundaka i puščanih cevi.
Slika za pamćenje, zveckanje oružjem, zapaljene nacionalne strasti sa obe strane Ibra. Osnovno pitanje je što je Prištini smetalo održavanje ovog sastanka, kao i što predsednik Vučić nije iskoristio priliku u Briselu da pred Mogerinijevom reši ovaj problem koji je svima bio nepotreban, ili možda, ipak, potreban.
Srpskoj strani kako bi se homogenizovali, kako bi Vučić to još jednom iskoristio sa sate i sate pojavljivanja u medijima, kako bi se Đurić napravio žrtvom, kako b i se sutra osnovana ZSO proglasila kao konačna pobeda Srbije nad svima. Kosovoskoj je ovaj događaj bio potreban kako bi usmerila pažnju javnosti sa jednog ogromnog problema u vidu isporučenja nekoliko Gulinista po izričitoj volji predsednika Turske Redžepa Tajipa Erdogana, kao i da se malo Tači distancira od Haradinaja pošto očigledno nisu u velikoj ljubavi.
Bilo kako bilo, Mogerinijeva je hitno sletela u Beograda, Srpska lista sa Kosova je izašla iz Haradinajeve Vlade, a Erdogan je ljut na Haradinaja što je smenio šefa obaveštajner službe Kosova i ministra unutrašnjih poslova. Očigledno je da je incident na Severu Kosova odgovarao svima sem običnom narodu koji je ponovo bio zabrinut i kome su ponovo zatrubile ratne trube. I da, Srpska lista zbog ubistva Olivera Ivanovića nije napustila Vladu Kosova, ali zbog hapšenja Đurića – jeste.
I usledio je krajem prošle sedmice Okrugli sto sa predstavnicima nervladinog, civilnog sektora. Po prvi put po pokratanju unutrašnjeg dijaloga, razgovorima je prisustvovao i predsednik Srbije. Zašto? Ko zna. Ispalo je da je civilni sektor važniji od akademika, pravne struke, ekonomista i sportista. Na kraju, kada se sve sabralo, predsednik je govorio oko sat vremena.
Rekao je da su se iskristalisala dva moguća rešenja. Prvi je, većinski, a to je da se zamrzne status konflikta između Beograd i Prištine i kada dođe povoljnije vreme da se onda rešava. Drugi predlog je da se ipak nešto uradi i da se pokuša da se stavi tačka na sukobe i nastavi dalje. Predsednik je protiv prvog, većinskog, isto kao i nevladin sektor. U međuvremenu, vreme teče, naroda na Kosovu je sve manje, mehanizmi Srbije su u južnoj srpskoj pokrajini sve slabiji. Utisak je da je i većinski stav da Srbija ne sme da prizna Kosovo i da se ovoj samozvanoj državi sa moćnim prijateljima na Zapadu ne omogući prijem u Ujedinjene nacije. Malo je onih koji bi da se ova ogromna žaba što pre proguta, odnosno da se prizna nezavisnot Kosova i kud koji mili moji. Kao najrealnije rešenje se spominje pravno-obavezujući dokument po kojem Srbija ne bi priznala Kosovo, a zauzvrat bi pristala da južna srpska pokrajina ima specijalan status u UN, sličan onome koji ima Palestina. O razmeni teritorija više se i ne razmišlja. Situacija sa Kosovom je slična onoj pred kojom se nalazi nesigurni mladoženja pred svadbu – ako se oženi kajaće se, a ako se ne oženi – kajaće se i tada. Prednost je odavno izgubljena, a sada je u rukama Albanaca i čini se da je nenadoknadiva.
Iz njegovog izlaganja je jasno da šta god Srbija da uradi kajaće se. Kako smo i zašto stigli tu gde jesmo, očigledno je. Pitanje koje se negde nameće je kako to danas kada u međunarodnim odnosima stojimo nikada bolje, kada se vlast hvali da se Srbija nikada u istoriji nije uvažavala kao što se danas uvažava. Izgleda da nam se ceo svet divi, da je naše rukovodstvo sa Vučićem na čelu uspelo da podigne ugled Srbije, a onda nijedan od tih prijateljanašeg predsednika, od Angele Merkel, preko Šredera, Kurca i Makrona, nije našao za shodno da osudi hapšenje i maltretiranje visokog službenika Vlade Srbije. Kakav mi to ugled uživamo kada evropske i svetske zvaničnike boli uvo za zavijene šake Marka Đurića?
Zanimljivo je da crkva nije uključena u unutgrašnji dijalog o Kosovu. I to je jedna od enigmi. Isto kao i Skupština Srbije i političke stranke. Iz crkve je najavljeno da će uskoro izaći sa stavom o Kosovu, kao i o poslednjim događajima. Za SPC se govori da je, uz preostali narod, poslednji bastion srpstva na Kosovu i Metohiji sa brojnim hramovima i manastirima.
Jedan od tabloida koji bezrezervno podržava Aleksandra Vučića objavio je, verujemo, neproverenu i neistinitu tvrdnju da je za rat na Kosovu više od 60 odsto građana Srbije. Ovaj podatak deluje toliko provokativno i bezobzirno da to nije ni u kakvom skladu čak ni sa politikom tog tabloida. Jedno drugo istraživanje govori da čak 83 odsto građana Srbije veruje da je incident sa Markom Đurićem na Kosovu isceniran, a u te podatke odbija da poveruje predsednik Srbije. Treće istraživanje je možda i najrealnije i govori o tome da je građanima Srbije najvažnije pitanje njihovog životnog standarda, a ne budućnost Kosova.
N. K.
Najnoviji broj
18. april 2024.
