Svet je nekad bio veseo i prijateljski

95. godinu. Život je nije mazio, ali je to bilo drugačije vreme kada su “svi stremili radosti i ponašali se prijateljski”, te su se i nevolje lakše podnosile. Bez majke je ostala u drugom razredu osnovne, tada je, kako kaže, “umrla” i njena škola. Sveto pismo je više puta pročitala i naizust znala. Danas tvrdi da može da priča ko šta hoće, ali ona zna da Bog postoji i da joj je on pomogao da odgaji i na pravi put izvede Radovana i Živanu, decu za ponos. Muž joj je umro pre nešto više od trideset godina, potomci otišli svojim stazama, a ona ostala da uspravno prkosi godinama i odano čuva sve što su decenijama “svojim rukama stvarali”.
Neka drugačija deca
Rođena je u Belotiću 1923. godine. Deca su tad imala drugačije obaveze, pogotovo ako ih, kao Maru, zadesi nesreća da rano ostanu bez nekog od roditelja. Smrt majke je značio i kraj škole koju je neizmerno volela. To joj nije slomilo duh, samo ju je ojačalo i naučilo da nađe način da se izbori sa svim nedaćama.
-U školu sam išla godinu i po. Dve knjige sam na dar dobila. U prvom razredu na kraju i na polugodištu. Samo još jedan dečkić iz susednog sela i ja. Zbog uljudnosti, jer nam tablica nigde nije bila ogrebana- priča ponosno Mara, i sa glasom koji odaje tugu dodaje:
- Kada mi je majka umrla brat mi je bio u vojsci, kući su ostali sna’a, moja dve godine mlađa sestra i otac. Sa dvanaest godina sam postala i vodonoša i ručkonoša, i mesila ’lebac, i ugrevala furunu. Sve sam radila. Plug znam popustiti, zabrazditi, izbrazditi. Sve sam naučila. Nema ništa što oči moje vide, da ne može mozak moj shvatiti i uraditi.
Neko drugo vreme
Baka Mara, kako je danas poznanici i komšije zovu, pamti neko drugo vreme. Vreme kada su dečaci nosili šajkače, a devojčice keceljice. Kada su postojala jasna pravila i znalo za red.
-Bilo je to bolje vreme, dete moje- kaže baka Mara.
Najstarija žiteljka sela Gornja Vranjska Marija Mitrović uveliko gazi
-Bilo je siromašnih ljudi kao uvek, ali je bilo bolje, življe. Bio je svet radostan, veseo, prijateljski, a ne kao ovaj danas. Često sam voće delila deci. Malim čobanima dok čuvaju stado. Kod nas je skoro u svakoj trećoj gradini posađena voćka. Kalemili ljudi za decu da se nađe kad doteraju stoku. Dečaci odu i naberu, neki u šajkaču, neki u nedra. Kada dođu sa voćem, mi ženskinje, poskidamo kecelje, posedamo po travi, a oni izruče trešnje, višnje, jabuke, kruške, zavisi od sezone, “da im majka Mara razgodi”. I ja sednem, i svima isto. Ne sme biti ni jednom više. Ako pretekne voćka ili dve, ja to “fuć” u obalu, da niknu divljake, pa nek nakaleme roditelji- seća se Mara.
Neke zaboravljene vrednosti
Udala se u Vranjsku sa dvadeset godina. Rodila je dvoje dece, koje su ona i muž sa dva i po hektara zemlje i deset prstiju odgajili i iškolovali.
-Svi su se čudili kako uspevamo, a nijednu trunku nismo dobili “džabice”. Sa decom se ponosim. Bili su odlični đaci, radni i vredni. Često smo, kada vozimo robu na pijacu morali da ostavimo jedno kod kuće, da pričuva krave. Ono koje ostaje plače, jer neće nijedno iz škole da izostane, kaže baka Mara i sažima svoje iskustvo:
-Uvek sam se uzdala u pravdu i poštenje, i istinu sam volela. Nikoga nisam mrzela, čak ni one za koje sam znala da mi nisu prijatelji. Bog mi je dao sve što sam ga molila. On postoji. Nek kaže svako šta hoće, svima je otvoren put, ali ja znam da postoji Bog i da je duša sveta.