DUŠAN MILOŠEVIĆ

Mada je jedina izvesna činjenica u životu – smrt, ta neumitna konačnost našeg bivstva u ovom svetu, uvek iznenadi. Posebno iznenadi kad se život završi neprirodnim, tragičnim, nesrećnim slučajem.
Upravo takva smrt zadesila je profesora Dušana Miloševića, čoveka koji je životom zaslužio na samo saosećanje sa bolom njegove porodice, već, pre svega, duboko poštovanje i pamćenje. A koliko je to poštovanje njegovih sugrađana istinski veliko, najbolje potvrđuje sam čin sahrane: na Veliki Petak, najtužniji dan za sve hrišćane, dok su njegovi posmrtni ostaci spuštani u raku na Donjošorskom groblju u Šapcu, nepregledna kolona ljudi u mukloj tišini hodala je od kapele na ulazu u groblje do same grobnice.
Svaka smrt izazove nečiji bol i svakog neko isprati na večni počinak. Ali su samo oni koji su svojim životom potvrdili trag u vremenu, a ljudskošću ovaj svet činili boljim i lepšim mestom za život, samo su oni zaslužili da ih u mukloj tišini isprati toliki broj njegovih sugrađana. Takvu zaslugu dobio je, na čast njegove porodice i prijatelja i Dušan Milošević.
Podaci o životu Dušana Miloševića, kako se u ovakvim prilikama obično radi, mogu se navesti u nekoliko opštih, stereotipnih fraza: rođen i odrastao u vrednoj i domaćinskoj kući Miloševića u Gornjoj Vranjskoj, školovao se u rodnom selu, u Šapcu i u Beogradu, gde je kao briljantan student diplomirao na Fakultetu političkih nauka Beogradskog univerziteta. Od diplomiranja, pa do tragične smrti prošle nedelje, radio je kao profesor u Poljoprivrednoj školi u Šapcu, sa pauzom od nekoliko godina kada je biran na funkciju Načelnika Mačvanskog Upravnog Okruga. U braku sa suprugom Verom, dobio je sina Nikolu.
Svi ovi podaci, koji čine opštu sliku Dušanovog života, (dopunjeni i podacima da je bio istaknuti društveni i javni radnik, predsednik Gradskog odbora SPS u Šapcu, predsednik FK Mačva, komandant Okružnog štaba CZ u vreme NATO agresije na našu zemlju i dr.) onima koji su imali čast da poznaju Dušana Miloševića, ili privilegiju da sa njim rade ili da budu prijatelji, njima gore navedena fakta ne znače gotovo ništa.
Ono zbog čega će ga oni pamtiti je nešto mnogo važnije – to je neponovljiva korektnost u ophođenju sa ljudima, znanim i neznanim, podređenim i nadređenim, ubogim i akademcima. Ta osobina kojom je plenio i pridobijao ljude, možda je trag porodičnog vaspitanja, a možda i dar sa kojim je rođen. Kako god bilo, Dušan Milošević ostaće upamćen kao čovek koji je u svim radnim, poslovnim, društvenim, vaspitnim, političkim i drugim kontaktima sa ljudima uvek i na prvo mesto stavljao čoveka i korektan odnos prema njemu. I kada je u najtežim vremenima po našu zemlju morao da radi odgovorne poslove i da donosi teške odluke, nikada nije povredio čoveka i nikada nije koristio moć nad ljudima. To da i podređene i nadređene gleda samo kao ljude, od kojih svako radi svoj posao i svako od njih zaslužuje jednako ljudsko poštovanje, činilo ga je ne samo poštovanim, već i dragim, može se slobodno reći, omiljenim čovekom. Prijatelji su ga voleli, protivnici su ga izrazito poštovali, a snaga argumenata koje je nepokolebljivo branio sa osmehom na licu bila je golema i nepobediva.
Po tome će u sećanjima ostati Dušan Milošević, kao što će ga pamtiti po nesvakidašnjoj erudiciji, po enciklopedijskom poznavanju mnogih oblasti, koje na našu žalost nije zabeležio i ostavio pokolenjima koja dolaze kao dragocen putokaz.
Uteha je, ipak, što je on to svoje znanje sejao svuda oko sebe – u neposrednim razgovorima ili za školskom katedrom. To znanje delio je nesebično i nenametljivo, kao da je želeo da ne umre sa njim.
I neće umreti dok ga se sećamo! A sećaćemo ga se jer je to čestitim i plemenitim životom zaslužio.
Počivaj u miru, dobri čoveče. Neka tvoj iskreni osmeh razbistri nebo nad nama.