ZAVIČAJ

Selo iz predanja i leta gospodnjeg koje teče povezuje u umilno platno lepote samo jedna reč, Zavičaj. A opet samo o praznicima selo nekad i sad skoro, narod voli reći, pata karte. Možda i ne baš tako, ali slika je idilična i toliko liči jedna drugoj .
Beše puno čeljadi nekada u zadrugama i o Vaskrsu se tiskalo za gostinski sto i uz jagnje i prase na ražnju, najčešće i jedno i drugo umiveni toplinom kao ona oko srca. I sada podno Vlašića starina na iskraju naselja ugostio nekoliko generacija. Milina jedna. Nekada uz tamburicu i frulu, sada uz tehniku iz luksuznih limuzina tek veselo na dan radosti.
Išlo se i na obližnju reku te na vodenicu da se deca poigraju nekada čobanskih igara, a sada tek da prošeta uglavnom dobrano opustošenim zavičajem koji će taj bat koraka snevati do naredne godine. Bilo je i igranki, pa i begenisanja, a ubrzo i gledanja kuće te svadbe. Sve po redu i kako je Bog reko, besedili stari.
Sada reda uglavnom nema, tek sve je ređe videti i ovcu, dve, a o čobanicama ni govora, pojašnjavaju vremešni razliku.
Pod starom šljivom đed kojem se bližila stota besedio o ratovima i precima koji ostaše kod dugih njiva i tako redom. Gladio brke i sladio, prisećaju se sve ređi svedoci vremena koje minu. Posle dugog posta oživeli bi svi, pa se uz pesmu i kolo begenisanje skoro podrazumevalo. Devojke behu ko rumene jabuke, a momci ko od brega odvaljeni. Mnoge je i rat poveo, a kući po povratku dečak ili devojčica od par godina. Takva vremena behu.
I sada Vaskršnja sedeljka ima pesmu i brojne potomke iz nekoliko generacija. Taman koliko ih je bilo za jednim stolom u osrednjem domaćinstvu. Starina samo punog srca gleda, a pesma ispod stare lipe teče kao vino koje, eto, nema ko da pije, pa je prepreka za kolo i ako ga neko zametne. Kada se ručak privede kraju i vino okuje korake krene se put domova na sve četiri strane.
Sada, a nekada i po tri dana se jelo i pilo i slavio najradosniji praznik. Stiglo se i dogovoriti gledanje kuće one Spasenije koje je imala sedam sestara i svoj red jedva dočekala i Obrada koji kao jedinac obradova sve, a bogami i Spaseniju. Potomci njih petnaestak, teško se glava zadruge mogla i imena setiti, svedočili dugo o priči koja je tekla od igranki do posela. Stolećima.
I sada se pričalo o samo jednoj kući u par sela gde beše petoro braće, veka za nama. I neko se presabra da potomaka sa fakultetskom diplomom ima trinaest ili petnaest, u svakom brojanju stizala nova diploma. Dika i ponos đeda Pavla koji kako u pesmi kažu, ore nebeske njive.
I tu dolazimo do podatka koji brine i starinama oči puni suzama. Njihovih potomaka nema ni upola koliko diploma. Sad da se nagađa razlog prošlo bi vremena, a njega za mnoge ostalo tek malo do plača koji život znači. Igra brojki je čudo jedno, kažu šereti iz tog sela jer neoženjenih momaka u selima po tri puta više od diploma koje eto pomenusmo. Zaboravi se uz iće i piće šta poručuju brojke, a naredno viđenje oko praseta imaće i koji broj umanjen. Ostaje samo jedno nepromenjeno i sve starijim ramom sećanja. Zelenilo i plavetnilo nekada u očima potomaka, a sada samo na platnu koje se tako prepoznatljivo zove.
Pogodili ste, Zavičaj, koji hteli ne hteli moramo pisati velikim slovom.