Инфо

Берза

  • aero 1.695 ▼ -0,24%
  • alfa 33.990 ▼ -0,03%
  • crfs 6.000 ▼ -29,41%
  • enhl 680 ▼ -7,48%
  • glos 181 ▼ -8,59%
  • impl 3.151 ▲ 5,00%
  • jesv 5.050 ⚫ 0,00%
  • kmbn 2.141 ▲ 4,08%
  • niis 687 ▲ 0,15%
  • rmks 2.000 ▲ 8,28%
  • rso1488 119,68 ▼ -6,06%
  • rso18171 107,65 ▲ 0,50%
  • sjpt 150 ⚫ 0,00%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
  • ztpk 420 ⚫ 0,00%
(12. април 2018.)
СЕЛО НЕКАД И САД

ЗАВИЧАЈ

Село из предања и лета господњег које тече повезује у умилно платно лепоте само једна реч, Завичај. А опет само о празницима село некад и сад скоро, народ воли рећи, пата карте. Можда и не баш тако, али слика је идилична и толико личи једна другој .
Беше пуно чељади некада у задругама и о Васкрсу се тискало за гостински сто и уз јагње и прасе на ражњу, најчешће и једно и друго умивени топлином као она око срца. И сада подно Влашића старина на искрају насеља угостио неколико генерација. Милина једна. Некада уз тамбурицу и фрулу, сада уз технику из луксузних лимузина тек весело на дан радости.
Ишло се и на оближњу реку те на воденицу да се деца поиграју некада чобанских игара, а сада тек да прошета углавном добрано опустошеним завичајем који ће тај бат корака сневати до наредне године. Било је и игранки, па и бегенисања, а убрзо и гледања куће те свадбе. Све по реду и како је Бог реко, беседили стари.
Сада реда углавном нема, тек све је ређе видети и овцу, две, а о чобаницама ни говора, појашњавају времешни разлику.
Под старом шљивом ђед којем се ближила стота беседио о ратовима и прецима који осташе код дугих њива и тако редом. Гладио брке и сладио, присећају се све ређи сведоци времена које мину. После дугог поста оживели би сви, па се уз песму и коло бегенисање скоро подразумевало. Девојке беху ко румене јабуке, а момци ко од брега одваљени. Многе је и рат повео, а кући по повратку дечак или девојчица од пар година. Таква времена беху.
И сада Васкршња седељка има песму и бројне потомке из неколико генерација. Таман колико их је било за једним столом у осредњем домаћинству. Старина само пуног срца гледа, а песма испод старе липе тече као вино које, ето, нема ко да пије, па је препрека за коло и ако га неко заметне. Када се ручак приведе крају и вино окује кораке крене се пут домова на све четири стране.
Сада, а некада и по три дана се јело и пило и славио најрадоснији празник. Стигло се и договорити гледање куће оне Спасеније које је имала седам сестара и свој ред једва дочекала и Обрада који као јединац обрадова све, а богами и Спасенију. Потомци њих петнаестак, тешко се глава задруге могла и имена сетити, сведочили дуго о причи која је текла од игранки до посела. Столећима.
И сада се причало о само једној кући у пар села где беше петоро браће, века за нама. И неко се пресабра да потомака са факултетском дипломом има тринаест или петнаест, у сваком бројању стизала нова диплома. Дика и понос ђеда Павла који како у песми кажу, оре небеске њиве.
И ту долазимо до податка који брине и старинама очи пуни сузама. Њихових потомака нема ни упола колико диплома. Сад да се нагађа разлог прошло би времена, а њега за многе остало тек мало до плача који живот значи. Игра бројки је чудо једно, кажу шерети из тог села јер неожењених момака у селима по три пута више од диплома које ето поменусмо. Заборави се уз иће и пиће шта поручују бројке, а наредно виђење око прасета имаће и који број умањен. Остаје само једно непромењено и све старијим рамом сећања. Зеленило и плаветнило некада у очима потомака, а сада само на платну које се тако препознатљиво зове.
Погодили сте, Завичај, који хтели не хтели морамо писати великим словом.

Сретен Косанић

Најновији број

8. новембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa