BIBLIJSKA VREMENA

Svima poznate i odavno bajate priče o novom potopu, o kataklizmama koje će razoriti svet u kome živimo, o Tarabićevim porukama da će „Srba, posle te velike pošasti ostati samo za pod šljivu“, deluju gotovo kao bajkovite uspavanke pred tragedijom koja je prošlog petka zadesila i još zadešava Japan. Ova kataklizma dosegla je biblijske razmere i epske visine po svim događajima i pojavama koje je čovečanstvo moglo da prati kao na filmskom platnu.
I dok su milijarde otuđenih i ravnodušnih ljudi, zavaljeni ispred svojih malih ekrana, posmatrali kako priroda bičem nekog razjarenog boga, šiba japanska ostrva i more oko njih, i u svom gnevu pomera čak i zemljinu osu i skraćuje dan, potpuno rušeći pred sobom sve što je čovek stvarao, ovaj neverovatni narod pokazao je još jednom ostatku čovečanstva da je veliki, da je nenadmašan. Japanci su tokom proteklih dana kataklizme kroz koju prolaze pokazali konkretnu lekciju o tome kakvi ljudi mogu da budu i kakvi treba da budu jedni prema drugima i u vreme najvećeg zla i nesreće.
A ta lekcija je krajnje jednostavna i mogli bi je, kad bi hteli, primeniti svi ljudi i svi narodi ovog sveta: u vremenu zla i haosa ljudi, da bi opstali i preživeli, moraju biti solidarni i odgovorni jedni prema drugima i prema zajednici u kojoj žive. U vremenu opšteg zla, pojedinačna ljudska nevolja lakše se podnosi ako se pojedinci solidarišu i ako svako uradi ono što može u tom trenutku.