ŠESTOSTRUKI UZASTOPNI PRVAK SRBIJE – SEMIZ ALIČIĆ
OLIMPIJSKI SNOVI, ŠAMPIONSKA REALNOST
Godine donose promene kategorija, no bilo da je pionir, junior, školarac Semiz Aličić već ima naviku penjanja na najviši stepenik pobedičkog postolja. Medalje su pogled u prošlost, misli su usmerene ka narednim izazovima, a u snovima se javljaju olimpijski krugovi
Još u vreme okupacije 40-ih godina “čivijaši” su uživali u borbama, a vole ih i osam decenija kasnije. Osnov trajanja su mlade snage, a puno pravo da se nazove njihovim predvodnikom ima as Mačve i reprezentativac Semiz Pinja Aličić.
- Počeo sam sa osam godina da treniram, od devete sam u “Mačvi” od kada me veštini obučava Slobodan Sloja Mitrović. Malo sam trenirao fudbal pre boksa, ali sam od starta bio nesiguran da je to pravi izbor i posle jedne utakmice uvideo sam da želim nešto drugo. Sa dugom porodičnom tradicijom u boksu, znao sam gde želim da se okušam – priseća se juniorski reprezentativac Srbije.
Čari boksa pronašao je u individualnosti kao šansi da bude sam “krojač” uspeha ili neuspeha.
- U kolektivnim sportovima možete da budete izvrsni, a opet da se dogodi poraz, suviše zavisite od drugih, u boksu ste sami, sve od vas zavisi, sve su oči uprte ka vama i na to gledam kao motivaciju. Pobeđujem, gubim, ali znam da sam zaslužan ili krivac samo ja.
Jedno od nepisanih pravila boksa je da se najvažnije stvari nauče u prvih mesec dana, a sve ostalo je nadgradnja i usavršavanje. Od prvog treninga do prvog meča Aličića (ukoliko se izuzmu uvodne borbe) proteklo je šest meseci. Ubrzo su talenat i rad doneli titule. Četiri puta je bio šampion Vojvodine, šest puta uzastopno prvak Srbije, prvo kao pionir, potom školarac i sada kao junior. Do sada je boksovao 50 borbi, u 42 je slavio, osam puta je sportski čestitao rivalu.
- Pamtim većinu svojih mečeva, ali uvek izdvajam jednu pobedu, onu protiv Radua (Kikinda) koji me je nekoliko nedelja ranije pobedio, ali i poraz u polufinalu Prvenstva Vojvodine 2014. od Nermina Ajetovića, danas mog dobrog druga i cimera na pripremama reprezentacije.
Naravno, uspehe su primetili i reprezentativni treneri, te je ubrzo Aličić postao reprezentativac sa iskustvom jednog Evropskog prvenstva, dva međunarodna takmičenja u Rusiji i Svetskog kupa nacija u Vrbasu.
- Prve godine srebro, naredne zlato u Rusiji, bio sam drugi u Vrbasu, svaki turnir je uključivao nekoliko borbi i to mi je dragoceno iskustvo. Zagreb i Evropsko za školarce mi nisu ostali u lepom sećanju. Poražen sam u osmini finala, ali sam imao problema sa patikama koje su “letele” po ringu, praktično nisam mogao stati u gard, dva, tri puta sam padao klizajući se, zato sam dobio i opomenu. U oktobru učestvujem na Evropskom juniorskom u Rusiji i zaista verujem da mogu do medalje.
Kroz celu karijeru radi sa Slobodanom Mitrovićem, povremeno sarađuje sa Ljubomirom Marjanovićem, kao i trenerima reprezentacije. Do sada nije imao problem da se privikne na česte promene u nacionalnom timu.
- Priviknem se posle nekoliko dana, jedino je pred EP u Zagrebu bio sistem od tri treninga dnevno gde se nisam dobro osećao. Imam svoj cilj, znam koliko je trening važan. Svi radije sparingujemo, ali i džak je jako važan, trčanje jeste manje zanimljivo, no kondicija može biti ključna za uspeh. Iscrpljujuće je skidanje kilograma, no sve je to deo uspeha, svaki savet je dragocen i sve se trudim da prihvatim i uključim u svoj rad.
Aličić se već profilisao kao defanzivni bokser koji inicijativu prepušta rivalu, a uzvraća ubitačnom kontrom. Vasil Lomačenko i Mejveder su borci kojima se divi, no nema dilemu koji boks mu je draži.
- Amaterski pre profesionalnog, to je definitivno. Mnogo je čistiji, više dolazi do izražaja taktika, tehnika, razmišljanje. Kod profesionalaca je mnogo više udaraca, “prljavih” postupaka.
Boks je više od sporta za Semiza, ljubav, strast, no nikada ne zaboravlja obrazovanje. Odličan je đak u Ekonomskoj školi, pre toga isti opšti uspeh čuvao je i u “osmoletki”.
- Nema primarnog, trudim se da se posvetim i školi i sportu. Ujutru trčanje, posle učenje, škola, potom trening, kasnije učenje i to je već navika kod mene. Bude vremena i za igru i za druženje. Imam veliku podršku porodice u svemu i to me nosi. Želeo bih da posle srednje upišem i fakultet.
Sportski snovi se svode na jedno.
- Sanjam nastup na Olimpijskim igrama, to bi bio vrhunac i ispunjenje sna, dostizanje podsvesnog cilja još od prvog treninga.
- Počeo sam sa osam godina da treniram, od devete sam u “Mačvi” od kada me veštini obučava Slobodan Sloja Mitrović. Malo sam trenirao fudbal pre boksa, ali sam od starta bio nesiguran da je to pravi izbor i posle jedne utakmice uvideo sam da želim nešto drugo. Sa dugom porodičnom tradicijom u boksu, znao sam gde želim da se okušam – priseća se juniorski reprezentativac Srbije.
Čari boksa pronašao je u individualnosti kao šansi da bude sam “krojač” uspeha ili neuspeha.
- U kolektivnim sportovima možete da budete izvrsni, a opet da se dogodi poraz, suviše zavisite od drugih, u boksu ste sami, sve od vas zavisi, sve su oči uprte ka vama i na to gledam kao motivaciju. Pobeđujem, gubim, ali znam da sam zaslužan ili krivac samo ja.
Jedno od nepisanih pravila boksa je da se najvažnije stvari nauče u prvih mesec dana, a sve ostalo je nadgradnja i usavršavanje. Od prvog treninga do prvog meča Aličića (ukoliko se izuzmu uvodne borbe) proteklo je šest meseci. Ubrzo su talenat i rad doneli titule. Četiri puta je bio šampion Vojvodine, šest puta uzastopno prvak Srbije, prvo kao pionir, potom školarac i sada kao junior. Do sada je boksovao 50 borbi, u 42 je slavio, osam puta je sportski čestitao rivalu.
- Pamtim većinu svojih mečeva, ali uvek izdvajam jednu pobedu, onu protiv Radua (Kikinda) koji me je nekoliko nedelja ranije pobedio, ali i poraz u polufinalu Prvenstva Vojvodine 2014. od Nermina Ajetovića, danas mog dobrog druga i cimera na pripremama reprezentacije.
Naravno, uspehe su primetili i reprezentativni treneri, te je ubrzo Aličić postao reprezentativac sa iskustvom jednog Evropskog prvenstva, dva međunarodna takmičenja u Rusiji i Svetskog kupa nacija u Vrbasu.
- Prve godine srebro, naredne zlato u Rusiji, bio sam drugi u Vrbasu, svaki turnir je uključivao nekoliko borbi i to mi je dragoceno iskustvo. Zagreb i Evropsko za školarce mi nisu ostali u lepom sećanju. Poražen sam u osmini finala, ali sam imao problema sa patikama koje su “letele” po ringu, praktično nisam mogao stati u gard, dva, tri puta sam padao klizajući se, zato sam dobio i opomenu. U oktobru učestvujem na Evropskom juniorskom u Rusiji i zaista verujem da mogu do medalje.
Kroz celu karijeru radi sa Slobodanom Mitrovićem, povremeno sarađuje sa Ljubomirom Marjanovićem, kao i trenerima reprezentacije. Do sada nije imao problem da se privikne na česte promene u nacionalnom timu.
- Priviknem se posle nekoliko dana, jedino je pred EP u Zagrebu bio sistem od tri treninga dnevno gde se nisam dobro osećao. Imam svoj cilj, znam koliko je trening važan. Svi radije sparingujemo, ali i džak je jako važan, trčanje jeste manje zanimljivo, no kondicija može biti ključna za uspeh. Iscrpljujuće je skidanje kilograma, no sve je to deo uspeha, svaki savet je dragocen i sve se trudim da prihvatim i uključim u svoj rad.
Aličić se već profilisao kao defanzivni bokser koji inicijativu prepušta rivalu, a uzvraća ubitačnom kontrom. Vasil Lomačenko i Mejveder su borci kojima se divi, no nema dilemu koji boks mu je draži.
- Amaterski pre profesionalnog, to je definitivno. Mnogo je čistiji, više dolazi do izražaja taktika, tehnika, razmišljanje. Kod profesionalaca je mnogo više udaraca, “prljavih” postupaka.
Boks je više od sporta za Semiza, ljubav, strast, no nikada ne zaboravlja obrazovanje. Odličan je đak u Ekonomskoj školi, pre toga isti opšti uspeh čuvao je i u “osmoletki”.
- Nema primarnog, trudim se da se posvetim i školi i sportu. Ujutru trčanje, posle učenje, škola, potom trening, kasnije učenje i to je već navika kod mene. Bude vremena i za igru i za druženje. Imam veliku podršku porodice u svemu i to me nosi. Želeo bih da posle srednje upišem i fakultet.
Sportski snovi se svode na jedno.
- Sanjam nastup na Olimpijskim igrama, to bi bio vrhunac i ispunjenje sna, dostizanje podsvesnog cilja još od prvog treninga.
D. Blagojević
Najnoviji broj
25. april 2024.
