STARI LjUDI U PROVU, NEDALEKO OD ŠAPCA, ČESTO ZABORAVLjENI OD PORODICE I DRUŠTVA
Komšije, najbliži saveznici
Od 2.000 žitelja jednog od najrazvijenijih sela vladimiračke opštine, preko 100 samaca o kojima malo ko brine. Oko 400 kuća prazno. Najstariji meštanin Prova Milivoj Popović (97) takoreći do juče vozio specijalni motor, koji mu je najviše služio za snabdevanje, kaže Marko Milosavljević, matičar i šef mesne kancelarije u ovom selu kraj Save, nekada nadaleko poznatom po proizvodnji crepa, cigle i čamaca
Stare ljude u Provu, blizu Save i Šapca, jednom od najrazvijenijih sela u opštini Vladimirci, jedino vitalnost spašava. Ali svejedno i ovde je starost teža od bolesti, a samoća dodatno usložnjava problem.
Najstariji žitelj Prova danas je Milivoj Popović (97).
- Do skoro je vozio specijalni motor koji mu je služio za snabdevanje. Krasi ga vitalnost i gotovo da je brinuo sam o sebi, što je u tim godinama retkost. Ne vidim ga ovih dana na motoru. Godine pritisle, a pomoći malo, kaže matičar i šef mesne kancelarije u Provu Marko Milosavljević. Starina Milivoj se najviše bavio trijerisanjem pšenice, dodaje Marko, uvek spreman da brzo pomogne svim meštanima sela u domenu njegovih mogućnosti ili da uputi na pravu adresu.
Nažalost, selo stari. Za oko 100 samaca u poodmaklim godinama nema ko da brine. Mnogi su zaboravljeni od porodice i društva, prinuđeni da traže milost komšija, rodbine, prijatelja da bi podmirili osnovne životne potrebe ili potražili pomoć lekara.
- Najveći deo radnog veka proveo sam na izgradnji Novog Beograda u preduzeću “Ivan Milutinović”. Sada, kao penzionera izbacuju me iz šabačke bolnice, kad sam nedavno zatražio pomoć, posle operacije i oporavka u Slankamenu. Na neljubaznost osoblja nailazio sam i u pošti Šabac, ali i na drugim mestima.
Imam dva sina i četiri unuka. Retko me posećuju, jer kažu zbog posla kod gazde, nemaju vremena. Društvo zaboravlja na nas stare i naša dela, kaže Dušan Matević (86) penzioner iz Prova.
Pominjani Marko Milosavljević se slaže u oceni da bez obzira na razne vrste humanitarne pomoći koju stari dobijaju, najčešće preko Crvenog krsta, ovi ljudi su zaboravljeni u celini.
- Samo u Provu imamo 820-830 aktivnih domaćinstava i oko 2.000 žitelja. Broj ljudi iz godine u godinu stalno opada. Oko 400 kuća je prazno. Samaca imamo najmanje 100. Mlađi su napustili selo (najčešće odlaze u Beograd). Dolaze na kratko, uglavnom o praznicima. Stariji roditelji, penzioneri, najviše se oslanjaju na komšije da im pomognu. Socijalna pomoć i penzije su male. Interesantno, ovde je “svako svakome rod”. To je dobro i pomaže, kaže Milosavljević, naglašavajući da najveći broj žitelja sela žive od poljoprivrede. To se, kaže, vidi i po broju poljoprivrednih penzija koje dobijaju redovno, bez obzira što su i one mizerne.
- Ranije su radili crep i ciglu, gradili čamce. Kraj Save je bilo mnogo ribljih restorana. Danas je sve drugačije. Tih, nazovi zanatlija, sve je manje. Imamo školu, vrtić (malo je dece), restoran, benzinsku pumpu, pet prodavnica... ali nas je u proseku za 40 svake godine manje, kaže naš sagovornik.
Poljoprivreda je i dalje osnovno zanimanje u Provu. U ataru Orlača imaju 1.870 hektara šume i obradivog zemljišta. Samci u proseku raspolažu sa po dva hektara obradive zemlje, koju daju u zakup i tako nastoje da “osveže” kućni budžet i pomognu sebi.
Najstariji žitelj Prova danas je Milivoj Popović (97).
- Do skoro je vozio specijalni motor koji mu je služio za snabdevanje. Krasi ga vitalnost i gotovo da je brinuo sam o sebi, što je u tim godinama retkost. Ne vidim ga ovih dana na motoru. Godine pritisle, a pomoći malo, kaže matičar i šef mesne kancelarije u Provu Marko Milosavljević. Starina Milivoj se najviše bavio trijerisanjem pšenice, dodaje Marko, uvek spreman da brzo pomogne svim meštanima sela u domenu njegovih mogućnosti ili da uputi na pravu adresu.
Nažalost, selo stari. Za oko 100 samaca u poodmaklim godinama nema ko da brine. Mnogi su zaboravljeni od porodice i društva, prinuđeni da traže milost komšija, rodbine, prijatelja da bi podmirili osnovne životne potrebe ili potražili pomoć lekara.
- Najveći deo radnog veka proveo sam na izgradnji Novog Beograda u preduzeću “Ivan Milutinović”. Sada, kao penzionera izbacuju me iz šabačke bolnice, kad sam nedavno zatražio pomoć, posle operacije i oporavka u Slankamenu. Na neljubaznost osoblja nailazio sam i u pošti Šabac, ali i na drugim mestima.
Imam dva sina i četiri unuka. Retko me posećuju, jer kažu zbog posla kod gazde, nemaju vremena. Društvo zaboravlja na nas stare i naša dela, kaže Dušan Matević (86) penzioner iz Prova.
Pominjani Marko Milosavljević se slaže u oceni da bez obzira na razne vrste humanitarne pomoći koju stari dobijaju, najčešće preko Crvenog krsta, ovi ljudi su zaboravljeni u celini.
- Samo u Provu imamo 820-830 aktivnih domaćinstava i oko 2.000 žitelja. Broj ljudi iz godine u godinu stalno opada. Oko 400 kuća je prazno. Samaca imamo najmanje 100. Mlađi su napustili selo (najčešće odlaze u Beograd). Dolaze na kratko, uglavnom o praznicima. Stariji roditelji, penzioneri, najviše se oslanjaju na komšije da im pomognu. Socijalna pomoć i penzije su male. Interesantno, ovde je “svako svakome rod”. To je dobro i pomaže, kaže Milosavljević, naglašavajući da najveći broj žitelja sela žive od poljoprivrede. To se, kaže, vidi i po broju poljoprivrednih penzija koje dobijaju redovno, bez obzira što su i one mizerne.
- Ranije su radili crep i ciglu, gradili čamce. Kraj Save je bilo mnogo ribljih restorana. Danas je sve drugačije. Tih, nazovi zanatlija, sve je manje. Imamo školu, vrtić (malo je dece), restoran, benzinsku pumpu, pet prodavnica... ali nas je u proseku za 40 svake godine manje, kaže naš sagovornik.
Poljoprivreda je i dalje osnovno zanimanje u Provu. U ataru Orlača imaju 1.870 hektara šume i obradivog zemljišta. Samci u proseku raspolažu sa po dva hektara obradive zemlje, koju daju u zakup i tako nastoje da “osveže” kućni budžet i pomognu sebi.
Lj.Đ.
Najnoviji broj
18. april 2024.
