Berza

  • aero 845 ▲ 0,12%
  • enhl 700 ⚫ 0,00%
  • fito 2.899 ⚫ 0,00%
  • glos 350 ▲ 20,27%
  • gmon 2.111 ▲ 0,24%
  • niis 685 ⚫ 0,00%
  • rso15102 123,70 ▼ -0,33%
  • rso18171 109,59 ▲ 5,99%
  • svrl 520 ▲ 0,97%
  • tgas 12.001 ▲ 0,01%
  • tlkb 10.000 ⚫ 0,00%
(26. april 2018.)
RAZGOVOR SA POVODOM – ĐAKON NIKOLA KOVAČEVIĆ

Težiti suštini, a ne formi

Čoveka čini duša i telo, moramo voditi računa o oba segmenta. Suština praznika je u posvećivanju Bogu, duhovnoj strani naše ličnosti, a ne prostom izbegavanju rada. Vera se oseća u srcu i živi svakog trenutka
Težiti suštini, a ne formi
Oko 90% stanovništva Srbije definiše sebe vernicima, religioznim ljudima, no aktivnosti za koje veruju da ih čine religioznim umnogome se razlikuju i to na nivou individue. Crveno slovo možda je i „najplastičnija” demonstracija razilaženja forme i suštine.
Nekada je najbolje krenuti od terminološke odrednice crvenog slova i praznika, tj. zašto se koristi izraz „crveno slovo“?
- Prve štampane knjige su, osim crnim, štampane još i crvenim mastilom. Pritom je crno mastilo označavalo nešto uobičajeno, a crveno ono što je izdvojeno, drugačije. U crkvenim kalendarima su crnom bojom obeležavani dani uobičajeni, ni po čemu specifični, a crvenom bojom praznici, tj. dani drugačiji, posebni. Reč „praznik“ nije baš semantički najbolji izbor, jer upućuje na neku prazninu. Mi se pak, trudimo da to shvatimo kao dan prazan od uobičajenih aktivnosti, da bi bio posvećen posebnim aktivnostima. Svakodnevna rutina, rad i trud zahtevaju da se fokusiramo na razne poslove, te smo takvim brigama često odvojeni od Boga, a praznici su ti posebni dani kada se posvetimo duhovnom delu ličnosti, Bogu, ali i bližnjima.
Ovde dolazimo do „opravdanja“ da je danas crveno slovo i da se tada ne radi. Šta se podrazumeva pod radom i šta znači ne raditi na crveno slovo?
- Jedna od deset Božijih zapovesti jeste da se jedan dan u sedmici ne radi, nego da se posveti Bogu. Uz taj dan oduvek su postojali i drugi dani smatrani praznicima, no čovek je nalazio način da i to zloupotrebi. U vreme Marije Terezije naši ljudi u Vojvodini su imali doslovno polovinu dana u godini obeleženih crvenim slovom. Na taj način su izbegavali neke aktivnosti, posebno fizički rad. Marija Terezija, pragmatično orijentisana je napravila reformu kod pravoslavnih Srba, van crkve, te smo došli u situaciju da danas mnogi veliki Sveci, poput Svetog Luke i Simeona Mirotočivog, nisu praznici obeleženi crvenom bojom. To pokazuje da je „crveno slovo“ uslovnog karaktera. Mi smo delatna bića, stvorena da radimo i rad je, kao takav, blagosloven. Crveno slovo ukazuje na posebnost dana, a nema neko magijsko dejstvo koje podrazumeva kaznu za rad na taj dan. Često kod nas ljudi mešaju magijski pristup i veru. Za prvi pristup sve je „crno – belo“, lakše je za shvatanje, sve se odvija gotovo mehanički. Ja uradim ovo – Bog je dužan da uradi ono itd... važno je znati da je vera oslobođena od mehaničke bezličnosti. Postoje ljudi koji svoj inat i anticrkvenost demonstriraju namernim radom na praznik, izbegavajući ga ostalim danima. Kada se njima nešto loše desi, nije to kazna od Boga, Novi zavet uči da Bog ne kažnjava. Njih kažnjava „luda glava“ i taj inat gde se svesno odriču Božije pomoći, blagoslova i nezaštićeni trpe posledice. Suština praznika, dakle, nije u izbegavanju rada, nego u tome šta radimo u to, uslovno rečeno, slobodno vreme. Recimo, ako uključimo mašinu da operemo veš, a za to vreme odemo na liturgiju, ne smatram da je pranje veša u mašini nešto strašno, pogotovo ako je posledica realne potrebe, tj. da se nije moglo drugim danima, a tada baš mora. Važno je posvetiti se Bogu, bližnjima, sebi, humanosti, i tada ako se, usput, nešto i uradi, to može biti blagosloveno. Rad koji će obezbediti egzistenciju svakako nije protivan crkvenim pravilima. Naprotiv, mislim da je Bogu miliji takav trud, nego pravdanje lenjosti i nerada praznikom. Praznici se degradiraju kada se svedu na prostu podelu raditi i ne raditi, moramo razumeti smisao.
Mnogo ljudi se deklariše vernicima. Međutim, postoje različita shvatanja religioznosti, koja se ponekad, znatno razlikuju, posebno u aktivnostima koje označavamo verskim.
- Crkveno predanje kaže da je jednom neki episkop plovio rekom i video tri monaha kako se mole pored reke. Otišavši do njih, saznao je da oni znaju samo jednu molitvu: „Nas je trojica, vas je Trojica, pomiluj nas“. Znali su samo za Boga kao Svetu Trojicu i ništa više. Episkop ih je upoznao sa molitvom „Oče naš...“, oni su je prihvatili i on je zadovoljan krenuo natrag. Već je čamac odmakao, kad vladika začu povike. Okrenuvši se, vide jednog od one trojice monaha kako za njim trči po vodi i dovikuje: „Vladiko, pomozi, zaboravili smo kraj molitve“. Episkop se samo nasmejao i rekao: „Nastavite da se molite kako ste se molili do sada“. Bogu je njihova molitva bila mila, jer je iskrena.
Hrišćanstvo, osobito Pravoslavlje, svakako da ima obeležja uobičajenih religijskih principa, ali je ono je mnogo više vera nego religija. Vera je nešto što u egzistencijalno osećamo, do nje se dolazi celim bićem čovekovim – ponekad više srcem, osećanjem, negoli učenjem i znanjem. Mi koji nosimo mantiju, koji smo završili bogoslovske škole nismo automatski bliži Bogu. Mi kroz stečena znanja imamo samo malo bolje predispozicije da budemo dobri i valjani hrišćani. Svi smo, pak, ljudi, od Boga stvoreni, te i školovani mogu biti oholi, zavidni, površni. Znanje o Bogu treba da bude u funkciji približavanja sebe Bogu i bližnjima, kao, uostalom, i svako naše delovanje u Crkvi, i to radi izgrađivanja Crkve. Zato niko nema pravo da potceni drugog koji manje zna o veri, niti da onaj ko manje zna zavidi onome ko zna više. Može neko da živi kao hrišćanin, a da samo jednom u životu zakorači u crkvu, da ne zna ništa o zapovestima, istoriji vere, Bibliji. Sa druge strane neko može svaki dan biti u hramu, a životom biti daleko od pravog hrišćanina. Nije dovoljno samo doći u hram, upaliti sveću, ostaviti novac na ikonu, već se mora osetiti, upiti atmosfera Crkve, osetiti se njenim delom, primiti Gospoda u srce. Dolazak u hram ne treba da bude nešto što ne volimo, a mora se, gde moramo nešto da obavimo da time dokažemo svoju religioznost pred drugima. Bogosluženje i ritualni gestovi su veoma bitna forma, koja ukazuje na suštinu stvari i otkriva je. Kao takva, vredi samo ako nije prazna, ako nije lišena suštine. Suština, pak, vere, je da smo posvećeni božanskim vrednostima, vrlinama, da imamo mesta u srcu za sve ljude, da razumemo, oprostimo, ne osuđujemo. Vera se živi, ona se ne da naučiti, ona je mnogo više od nekih konkretnih aktivnosti.
Da li je onda verniku neophodna Crkva?
-Apsolutno! Crkva je lađa sa mnogo putnika, gde je krmanoš Hristos, kao što to možemo videti na mnogim freskama. Ona plovi ka mirnoj luci Carstva nebeskog zato što je vodi Isus Hristos, Sin Božiji. Čovek koji živi kao hrišćanin, ali ne želi da bude deo Crkve je sličan čoveku koji pliva pored lađe. Napreduje u pravom smeru, ali će teže odoleti talasima životnih iskušenja. Da bi neko bio pravoslavni hrišćanin – to je stvar jednog posebnog pristupa svetu i životu. Vera je plod saradnje Boga i čoveka. Bez obzira na godine kada otkrivamo veru, uvek je na početku znanje o Bogu slabo. Težeći, pak, vrlinama, primajući veru i vrlinu u srce mi napredujemo, kako u znanju o Bogu, tako i u pobožnosti. Tada je svaki trud bogougodan i blagosloven. Zato u crkvu treba dolaziti što češće, ali sa pravim pobudama. Praktikovati veru samo kao praznu formu nije dobra stvar. Postiti, u smislu: „ne jesti meso“, bez razumevanja posta kao duhovnog fenomena je dijeta, i to ne baš zdrava. Ne raditi ništa na praznik radi nerada je lenjost, a ne religioznost! Slaviti krsnu slavu, a ne znati ništa o suštini slave je samo gozba za više ljudi. Trebalo bi slaviti slavu tako da odamo počast svetiteljima, i kroz to – živom Bogu. Tada ona ista gozba biva blagoslovena, jer se time, u ime Božije, pokazuje ljubav prema bližnjem i tada je to crkveni praznik. Ako toga nema, to je tek jedan običan ručak ili večera.
Kada se približe praznici povezani sa nekim ideologijama, javlja se dilema kod verujućih kako da se postave prema njima. Najbliži je Prvi maj.
-Verski praznici imaju dimenziju večnosti, gde smo sagledavani svi zajedno pred Bogom. Crkva ne osporava ni lične, ni državne praznike. Važna je suština. Rođendan je proslava nečijeg života, radosti koju nam neko nama važan donosi, mi našem Patrijarhu čestitamo rođendan. Voleti otadžbinu je prirodno i njeni praznici takođe su dragi. Ipak, kod nas su još prisutni relikti sistema gde je ideologija na religijskom pristupu temeljila anticrkvenost težeći da bude zamena za religiju. Prvi maj je pozitivno slaviti kao spomen na radnike u Čikagu koji su u teškim uslovima 19. veka izborili nešto što je vredno za budućnost svih radnika. Događaj je stariji od ideologije koja ju je samoinicijativno prisvojila. Samo je površna sličnost između tih radnika i kasnije radničke klase i proletarijata u teoriji socijalizma. Bitno je šta zapravo slavimo, zbog čega. Još jednom ističem da, sa crkvene tačke gledišta, ne postoji razlika između sekularnih i verskih praznika ukoliko ističu u prvi plan osnovne ljudske vrednosti, osim u jednome: sekularni praznici imaju samo jednu dimenziju – dimenziju ovoga sveta i istorije. Crkveni praznici svoj smisao crpe iz večnosti, a projavljuju se u istoriji. Zato, za verujućeg čoveka, crkveni praznici uvek imaju prednost u odnosu na sve ostale.

D. Blagojević

Najnoviji broj

15. avgust 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa