JEDINSTVEN U PORODIČNOJ TRADICIJI

Lepota posla ili usud profesije, glumački hleb valja zaraditi živeći mnoštvo života, zadržati sebe i jedinstvenost tumačeći druge. Pred nama je stajao inspektor Marko iz serije “Ubice moga oca”, slušali smo odgovore Aleksandra Nikolića, jednog od tvoraca jugoslovenske škole košarke iz filma “Bićemo prvaci sveta”, a u tom šarmatnom liku glumca Marka Janketića, ljubitelji teatra mogli su videti još niz karaktera sa bina Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Šabačka publika nedavno je imala priliku da ga vidi u predstavi “Tako je (ako vam se tako čini)”.
Janketić, prezime koje odzvanja glumačkom tradicijom, dete slavnih roditelja, ali ipak skromnost vidi kao najveću vrlinu i za sebe kaže ...
- Marko Janketić je običan dečko iz Beograda, brat, sin, prijatelj i onda glumac.
Glumačka porodica – balast ili potpora?
- Nije ni pomoglo, ni odmoglo. Ljudi te gledaju kroz prizmu uspešnih roditelja, to je nekako prirodno i normalno. Moraš da uspeš da nađeš svoje mesto pod suncem. Svakako da uvek postoje ljudi koji će ono što ja radim dovesti u pitanje, to je njihovo pravo, no trudim se da se ne obazirem. Trudim se da svoj posao radim predano, pošteno, posvećeno, da stojim iza toga.
Kada bi morao da bira između filmskog, televizijskog formata i teatra uvek bi bez razmišljanja izabrao svoju veliku ljubav...
-Uzbudljivije je u pozorištu, bina je moja velika strast. Tu scenu volim i bez nje ne mogu zamisliti svoj život. Bez filma i televizije mogu, naravno, volim i cenim svaku ulogu, bez obzira na medij koji je promoviše, ali mi je pozorište broj jedan.
Kuda danas ide teatar?
-Pozorište je nekada imalo mnogo jasniju repertoarsku politiku. Tačno se znalo koji komadi se igraju u Ateljeu 212 ili Narodnom pozorištu ili Jugoslovenskom dramskom. Danas je sve to malo pomešano, da ne pričam o tome da su pozorišta u finansijskom smislu u mnogo gorem stanju nego što su nekada bila. Ne bih znao gde ide naše pozorište, mogu samo da se nadam da će biti bolje. Perspektiva zavisi i od nas u pozorištu, ali i nadležnih državnih institucija. Deluje da kaskamo u odnosu na moderan evropski teatar Kada kažem moderan teatar ne mislim na onaj gde je u pitanju mistifikacija. Mislim da pored Bitefa postoji prostor da vidimo ozbiljne predstave, da vidimo kako to sve drugi ljudi rade.
Oprobao se u raznim žanrovima, ali sanja velikane...
- Voleo bih ulogu u dobrom, večnom, klasiku. Tokom studija sam dosta pažnje poklanjao velikom Šekspiru. Kada bih morao da izaberem bio bi to Vratilo iz “Sna letnje noći”.
Sledi period brojnih projekata.
- Početkom maja započinjem rad na trećoj sezoni “Ubice moga oca”, paralelno sa tim snimam i seriju “Jutro će promeniti sve”, koja će biti emitovana na RTS-u. Takođe u planu je i jedan film, ali detalje ne bih da otkrivam. Snimio sam sada nešto što je u koprodukciji Fakulteta dramskih umetnosti i RTS-a, TV drama Biljane Srbjanović “Beogradska triologija”. U domenu teatra, trenutno igram u svom matičnom pozorištu, Jugoslovenskom dramskom. Nedavno smo premijerno izveli komad po delu Turgenjeva “Mesec dana na selu”. Naravno, tu je i redovni repertoar u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Dosta obaveza, ali gluma je spoj profesije, ljubavi, strasti. Mogućnost saradnje sa mnogim glumcima, predstavljanje na više produkcija, učenje iz dana u dan, u poslu koji je sanjao od detinjstva je istinska blagodet. Nema lepšeg osećaja nego kada napreduješ u svakom pogledu.
Emotivna stabilnost je za glumca ključ svega...
-Glumci imaju sposobnost emocionalnog pamćenja. Vraćamo u sećanje događaje, pamtimo ih, a potom stavljamo u kontekst odnosa na sceni i karaktera lika koji tumačimo. Preduslov uspeha je emotivna stabilnost, kontrola emocija, biti vladar svojih unutrašnjih stanja. Neki glumci mogu iz svog haosa, “emotivnog uragana” napraviti svoje uloge, ali mislim da ja nisam jedan od njih. U tom smislu ne krijem emocije.
Svaka uloga je izazov za ličnost, biti “u cipelama drugih”, ali deo poziva je i promena fizičkog izgleda.
-Kosu sam pustio zbog predstave “Mesec dana na selu”, gde tumačim lik mladog učitelja Beljajeva koji iz velike Moskve dolazi na selo, slobodan i drugačiji od svih. Rediteljki Milošević je palo na pamet da pustim kosu. Inače, ovo je moja prirodna kosa, ne uvijam uveče loknice.
Odmor i relaksaciju od brojnih poslovnih obaveza pronalazi na uobičajenoj adresi.
-Druženje sa mojom porodicom sa prijateljima. Volim da negde otputujem i odem u prirodu, odem na svoje imanje u Crnu Goru, to mi prija. Umem da svratim nekada i do kafane.