Svaku ulogu proživim do kraja

Prvakinja Narodnog pozorišta Olga Odanović, karijeru dugu trideset dve godine uspešno je gradila na scenama beogradskih pozorišta. Brojne uloge u filmskim i televizijskim ostvarenjima donele su joj popularnost i prepoznatljivost kod publike. Glumicu izdvaja velika moć transformacije koju reditelji uspešno prepoznaju i vrednuju tokom saradnje.
Ključ uspešne i bogate karijere.
- Gluma je zaista jako kompleksan posao i zahteva od vas apsolutno u potpunosti predanost. Morate da se date 150%, ako želite to da radite. Naravno, to ne važi samo za glumu. Govorim sada o njoj, pošto sam u toj oblasti, a inače to mislim generalno, za svaki posao. Zaista zahteva veliko posvećenje i veliki rad, nije dovoljan samo dar. Mora mnogo da se radi i mnogo da se istražuje i dok god vas drži taj neki entuzijazam da idete iz uloge u ulogu i da sve ono što ste radili ranije izbrišete kao gumicom. Ipak, to negde stoji i taloži se kao iskustvo, ali uprkos tome radite iz početka sa radošću i sa entuzijazmom se dajete, a to mnogo košta. To što je negde vaš organizam, vaše biće zabeležilo kao nešto što je prošlo, taj jedan proces, to ipak ostaje negde zapisano i teško može da se nadoknadi. Često kažem da kada izađem na scenu, slično je kao na času biologije kada secirate deo po deo. Otvarate se skroz, otvarate svoju dušu, dajete i delite sa publikom ono najintimnije, jer to ste ipak vi.
Gluma zahteva veliki trud, odricanje i posvećenost. Koliko je teško da se „prebacite“ iz jednog žanra u drugi?
- Za glumca je najlepša stvar koja može da mu se desi je da igra u različitim projektima. Ono što je radio kao prethodni posao, što je bilo ranije ostavi iza sebe i krene u nove projekte, da ide iz početka. Uvek tako radim i zahvalna sam na tome što su me reditelji birali i davali mi različite zadatke. Dugo, dugo sam igrala u komediji i zahvalna sam Bogu i rediteljima koji su me nekako iščupali iz tog žanra i omogućili mi da se malo odmorim od komedije i prebacim se na ovu drugu stranu koja se zove drama. Nije meni teško da idem iz uloge u ulogu, to se uči u školi, to su različite vrste koncentracije. Za svaku predstavu neophodna je apsolutna, maksimalna koncentracija. Mislim da se svaki glumac, bar ja tako uvek radim, trudi da opravda svaku ulogu koju igra i da je razume. Pre svega, trudim se da razumem i da shvatim tu ženu koju igram, da je opravdam, opravdam njene postupke. Jednostavno da budem autentična, koliko je to moguće.
Vaša karijera traje preko trideset godina, to je dug vremenski period i brojne uloge ste igrali. Da li ste ikada razmišljali da odustanete i napustite glumački poziv?
- Četiri ili pet puta sam htela da ostavim glumu, ali to je valjda i normalno. Dođe do nekog prezasićenja i onda se stalno preispitujete. Dugo glumim, trideset i dve godine sam u ovom poslu i četiri-pet puta sam imala ozbiljnih lomova. Kada mislite da ste stali, da nemate šta više da date novo i tada sumnjate. Stalno sam sumnjala u sebe i osećala da ne znam kako ću dalje. Ako uradite nešto dobro i neko vam kaže “Ova uloga vam je veoma dobra“, malo se uplašim zbog toga. Kada vas neko mnogo hvali i dobijete pozitivne kritike, onda se malo pribojavate za sebe, jer ne znate kako ćete dalje. Uvek postoji taj neki crv sumnje, da li ću uspeti sledeći put i tako iznova.
Prethodna pozorišna sezona bila je veoma plodotvorna za Vas. Dobitnica ste brojnih nagrada, od kojih se posebno ističu nagrade Narodnog pozorišta za ulogu Majke Jugovića (“Carstvo nebesko”) i Matrjone (“Carstvo mraka£”).
- Glumci moraju da imaju i malo sreće. Meni je prošla sezona bila stvarno takva. Sa velikim zadovoljstvom radila sam sa Igorom Vukom Torbicom na predstavi “Carstvo mraka”. Prošli smo jedan divan proces i onda je odmah nakon toga usledilo “Carstvo nebesko” i saradnja sa Jernejem Lorencijem. Potpuno dva različita rediteljska pristupa i procesa stvaranja. Obeležili su sezonu i doneli mi nagrade. Čini mi se da takva vrsta zadatka nije mogla da ostane neprimećena. Verovatno su to ljudi prepoznali.
Koliko je rauzmevanje lika važno za svaku ulogu?
- Gluma je vrlo zahtevan i kompleksan posao, ako hoćete njime da se bavite studiozno i na pravi način. Neophodno je razumevanje za svaku ulogu koju radim. Morate da napravite dogovor sami sa sobom, reditelj to ne mora ni da zna. Imate u glavi neku biografiju lika koji igrate. Ranije sam, kada sam bila mlađa pisala priču o tome, tom liku koji treba da igram, onako kako to vidim i doživljavam. Sve što ide iz tog komada, svi postupci i razlozi zašto se nešto radi, zašto neko kao lik radi nešto u predstavi, uvek sam se trudila da to razumem i opravdam. Lik Matrjone u “Carstvu mraka”, koju trenutno igram u Narodnom pozorištu, je jako daleko od mene kao Olge, jer igram ženu koja radi veoma loše stvari. Izvučeno je iz nje ono najgore, izvučeno je zlo.
Čini se da danas ipak živimo u „Carstvu mraka“, da zlo nije tamo negde daleko od nas.
- Ono je u svakom od nas, mi se samo zavaravamo ako mislimo da smo mi pošteđeni. Svakodnevno to vidimo u novinskim naslovima, ali zatvaramo oči pred njim. Situacija je ta koja vas dovede do nekog čina koji nije ni malo prijatan i koji je ona najtamnija strana ljudske duše. U pitanju je neka kontrola i okolnosti u kojima se zlo desi, to je jako važno. Svako bi trebao da krene od sebe, jer se tako pravi i gradi kolektivna svest o nečemu što jeste ili nije dobro. Svaki čovek mora da pođe prvo od sebe i da popravi sebe. Jednom prilikom sam rekla da bi sve na planeti zemlji mnogo drugačije izgledalo kada bi bilo prave ljubavi i kada bi se ljudi više voleli. To su neke jednostavne stvari, ali ta jednostavnost čini život koji će biti bolji. Nemamo dovoljno svesti. Trgnemo se kada dođe do nekih tragičnih događaja, pa se malo čovek zamisli. Ali i tu imamo dve strane ogledala. Kada se nekom desi nešto loše, onda čovek prvo pomisli “Dobro je da to nisam ja”, a nije svestan da to nešto što nije dobro je na pet koraka od njega, da je jako blizu. Nikada ne možemo znati da li će se nama dogoditi ili neće. Što se više trudimo da budemo bolji, sve će nam biti bolje.
Gde pronalazite svetlost i otklon od mraka?
- Čovek pre svega mora da bude slobodan. Kada imate slobodu, imate sve. Ta sloboda se odnosi na sve moguće segmente u životu. Kada krenemo od porodice. Kada ste u zajednici svako mora da osvoji svoju slobodu i kada je tako onda stvari funkcionišu kako treba. Prvo bih rekla sloboda, pa ljubav i bićemo onda bolji ljudi.
Čini se da teatar i kultura uopšte poslednjih godina ne zauzimaju mesto koje im pripada. Kakav je Vaš stav kao umetnika po tom pitanju?
- U okolnostima kada je kultura tamo gde jeste, kada je potpuno skrajnuta prave se divne stvari u pozorištu. I to je oduvek tako bilo. Nikada nije vreme za pozorište i nikada nije vreme da se nešto uradi, ali u takvim vremenima se rađaju najbolje stvari. Dok god mi budemo radili na taj način, kako mi držimo pozorište. Mislim na sve ljude koji tamo rade i na sve one koji rade u kulturi, dok god oni ljudi budu ulagali poslednji atom snage to će se i održati. Niko neće moći to da nam oduzme. Duhovna strana je jako važna. Nažalost, danas tome ne posvećujemo dovoljno pažnje. Ne čitamo dovoljno. Mladi ljudi su jako okupirani svojim mobilnim telefonima. Sve razumem, brze i instant informacije, ali kada uzmete knjigu u ruke, divan je osećaj. Listate stranu po stranu i uživate. Nije isto držati kompjuter i čitati knjigu. To su mnogo važne stvari. Tako se formira i neki ukus. Onda bi veći deo išao na izložbe, a mnogo manji deo bi obraćao pažnju na druge stvari koje mu se nude. Ono što nudite narodu, ako ga naviknete da na televiziji ceo dan idu neke stvari, on se navikne. Nije tačno da ljudi to traže, to je samo izgovor. Oni su na to navikli i tako formirali svoj neki ukus. To je kao kada imate potrebu za hranom, tako oni imaju potrebu da gledaju to, jer su navikli na takvu vrstu sadržaja. Da je vreme utrošeno na knjige, izložbe, ljudi bi se navikli na to i prenosili bi dalje na decu. Tako se formira duhovna strana nacije.