Инфо

Берза

  • aero 1.700 ▲ 0,30%
  • akdm 350 ⚫ 0,00%
  • alfa 34.000 ▲ 0,03%
  • dinnpb 3.425 ⚫ 0,00%
  • epen 13.000 ▼ -2,26%
  • fito 2.800 ⚫ 0,00%
  • impl 3.002 ▼ -4,73%
  • infm 800 ▲ 6,67%
  • jesv 5.052 ▲ 0,04%
  • mtlc 2.041 ▲ 0,05%
  • niis 687 ⚫ 0,00%
  • nssj 500 ⚫ 0,00%
  • sjpt 154 ▲ 2,67%
  • svrl 622 ⚫ 0,00%
  • tgas 10.802 ▼ -1,80%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
  • vitl 900 ▼ -0,11%
  • ztpk 418 ▼ -0,48%
(10. мај 2018.)
Мр сци. др Никола ВасилиЋ, специјалиста пародонтологије и имплантологије УЦЛА у Оклахоми, САД

Дечак из Бенске баре светски стручњак из пародонтологије

Посао као константан изазов, али и забава. Снага у породици. Путовања и кување као велика страст
Дечак из Бенске баре светски стручњак из пародонтологије
Бели мантил мр сци. др Николи Василићу као да је био предодређен. Мајка фармацеут, отац лекар, породица и узак круг пријатеља, већим делом везани за медицину. Дечачки снови о успешној каријери фудбалера или рукометаша дуго су живели у њему, али одлучујућ корак у формирању данашњег врхунског стручњака у области пародонтологије и имплантологије учињен је приликом уписа на Стоматолошки факултет у Београду. Ту је, како каже, имао велику наклоност среће, јер је међу професорима који су несебично делили знање стекао добре пријатеље.
Каснија стаза професионалног развоја, преко Беча води у Америку, која га је у потпуности припремила за данашњи темпо живота: распоред препун обавеза клиничког експерта светског лидера у производњи зубних имплантата “Нобел Биоцаре” у Цириху и београдске стоматолошке ординације “АденТ”, где обавља приватну праксу. У том константном деловању на неколико фронтова, тврди да не би успео без неизмерне подршке супруге Сање и љубави њихових близнакиња Ане и Марије.
Кување му је дугогодишња страст, а путовања нешто у чему цела породица ужива. У родни Шабац ретко навраћа, али се често сети другара из детињства, учитељице Милице и једне липе коју је као дечак засадио испред зграде у некадашњој “Ујкиној” улици.
Време дечачких снова на шабачким улицама
Никола Василић је рођен у Шапцу почетком седамдесетих година. Било је то неко друго време, другачији град. Мало место у којем су живели велики људи, деца са очима сањара.
Мирис летњих ноћи и сјај звезданог неба над Бенском баром уливали су наду у неку сјајну будућност. Дечаци су захваљујући тадашњој екипи “Металопластике” маштали о каријерама успешних рукометаша, мада ни традиционална популарност фудбала није јењавала. Било је међу њима и астронаута и музичара, међутим, упркос евидентним индивидуалним разликама малу екипу из Баре везивао је снажан дух заједништва.
-Сећам се да смо сасвим слободно ишли на Дудару да играмо фудбал, иза Дома синдиката да играмо баскет, да смо се по крају играли лопова и жандара растерећени од размишљања да ће се нешто лоше десити. Било је то крајње безбрижно детињство, време када смо лежали на трави и гледали звезде маштајући шта ћемо бити кад порастемо. Иако сам био окружен лекарима тад сам желео да будем успешан спортиста и заиграм на великој сцени. Сваки клинац је тада играо фудбал. Са друге стране, захваљујући оцу, који је био јако везан за ФК “Мачва” одрастао сам на стадиону. Тата је једно време био лекар овог фудбалског клуба, и некад је играо лево крило, па су ми тамо ширили и дрес са бројем 11 који је носио. Но, без обзира на све то, у фудбалу нисам био не знам како добар. То су били само снови, док је спорт којим сам се активно бавио постао рукомет. Тада је била актуелна “Металопластика”, а Миле, Вуја, Вук и остатак екипе светске звезде. Мој отац је радио повремено као доктор у овом клубу, па сам се тако за овај спорт везао - сећа се Василић, кога за те дечје спортске дане сада веже велико пријатељство са данашњим тренером омладинског тима ФК “Мачва” Дејаном Сарићем.
-Живели смо у истој згради. Ми смо били на другом спрату, он на трећем. Били смо нераздвојни. По принципу лопту под мишку па испред зграде, и цео дан тако - прича Никола Василић, и додаје:
-Успомене на то време су ми нешто најдраже из детињства. Често смо излазили у дуге шетње са родитељима. По лепом времену отац и ја смо имали обичај да се у повратку тркамо до куће. Дуго ми је требало да постанем бржи. Посебно ми је било лепо кад падне снег. Саобраћај није био тако густ као данас, па се он дуго задржавао на улицама. Тада извучемо санке, ја седнем, тата вуче и обиђемо цео град.
Учитељица Милица
и бунтовник без разлога
Завршио је ОШ “Јанко Веселиновић”, након чега школовање наставља у Шабачкој гимназији, из које се по окончању прве године сели у Београд у Четрнаесту београдску гимназију. Но, и након пресељења остаје јако везан за родни град и тада му се често враћа.
Периода проведеног у основној школи, каже да се не сети често, али зато учитељицу Милицу и њен однос према ђацима памти као да је “јуче било”.
-Моја учитељица Милица Мица Вуковић је била једна фантастична жена. Учитељица старог кова која је у сваком тренутку знала како да се понаша према нама. Умела је да одмери однос строгости и попустљивости, и од нас направила децу која су касније знала да уче - објашњава Василић.
У Шапцу је завршио и Музичку школу, и сада одлично свира клавир, а те ране школске дане обележило је и певање у дечјем хору.
Годину дана проведених у Шабачкој гимназији обележило је како каже, “бунтовништво без разлога”. Често је завршавао на разговору у директорској канцеларији, а најдражи од “несташлука” му је остао онај везан за доношење одлуке о увођењу униформи у школе.
-У то време су увели униформе, међутим нигде није писало да ли треба да дођемо у женској или мушкој, па сам се ја определио да одем у женској у школу. Наравно да сам позван на разговор код директора, и наравно да сам се аргументовано бранио да нигде не пише у каквој униформи да дођемо - сећа се Никола којем одлазак из Шабачке гимназије није лако пао, иако је у новој школи у Београду врло брзо склопио пријатељства која и данас трају.
-Много пута сам се у животу селио, али где год да сам одлазио нисам имао велики проблем прилагођавања. Тако је било и када сам тада из Шапца стигао у Београд. Имао сам среће да упознам момке са којима је после пар дана изгледало као да се знамо десет година. Преселили смо се у део града који је доста подсећао на Шабац. Дошли смо на Врачар, где су ме Мишкец и Бенко, односно Милорад Мишковић и Дејан Павловић моментално прихватили. Њихови родитељи су одмах позвали телефоном моје, да се упознају да би знали с ким се то њихова деца друже. То је било јако лепо, и тако се човек лако интегрише. Са друге стране Четрнаеста београдска гимназија је била место где си могао доста тога да научиш, али је атмосфера била опуштенија, па смо могли да правимо разне гафове пуне духа - сећа се Василић и каже да је носталгију за Шапцем тада решавао честим одласцима са београдским друштвом у популарне шабачке кафиће.
Отварање
професионалних врата
Није уобичајено да деца из Четрнаесте београдске гимназије, где су главни предмети физика и математика, упишу Стоматологију или Медицину. Међутим, на животни позив Николе Василића пресудан утицај извршиле су околности у којима је растао. Честе посете Ургентном центру где му је отац био заменик директора, и професионално опредељење најужег круга породице и пријатеља имале су пресудну улогу.
-Од кад знам за себе „висио“ сам по болницама. Стално сам свраћао код тате. У Београду ми је било посебно занимљиво јер су се код њега увек “мотали” неки занимљиви људи из спорта, али пресудну улогу у одлуци да упишем Стоматолошки факултет одиграо је мој теча. Супруг мамине сестре који је био стоматолог у Швајцарској и тамо имао комфоран живот. Био сам јако везан за њега. Као дечаку ми је импоновао, а касније када сам мало порастао у разговору смо се баш зближили, тако да је пала одлука на стоматологију. Касније је било колебања, у другој или трећој години када сам се заљубио у хирургију и хтео да пређем на Медицину, али сам имао ту срећу да наиђем на професора Воју Лековића, који је једини стоматолог члан САНУ, и који ми је био фантастичан ментор и отворио ми сва врата која човек може да замисли на професионалном путу. Он ме увео у област стоматологије која подразумева и хирургију, и то је био дефинитивно крај мојим колебањима - каже Никола.
Захваљујући професору Лековићу, који је био професор на универзитету Калифорнија Лос Анђелес (УЦЛА), Василић је имао прилику да учествује у бројним истраживањима, стиче знања од тадашњих врхунских стручњака, а касније школовање настави у Америци и постане први стоматолог из Србије који је специјализирао у САД.
-Последње године на факултету, када ме професор Лековић прикључио његовом тиму са катедре за пародонтологију, биле су од изузетног значаја за мој професионални развој. Професор и ја смо се у то време зближили, па сам почео да обављам са њим и клиничку праксу. Ја сам му асистирао, а често смо одлазили и на разне семинаре и конгресе. У Америку смо отишли 1998. године, прво у Бостон, затим у Њујорк, и тада сам схватио да ја хоћу да дођем у Америку на неко додатно образовање. Наиме, Американци су мање добри када је реч о основном образовању, али када треба негде да се фокусирају, ту су фантастични - објашњава Василић, који је пре одласка у Америку, а по окончању редовних студија Стоматологије у Београду, имао прилику да професионалну праксу стиче у Бечу.
-То је био сјајан период. Осам месеци сам провео са колегом др Мајклом Вајнлендером, радећи у клиници у центру Беча. Рад са таквим стручњаком у опуштеној атмосфери, више се може сматрати уживањем него послом - објашњава Никола, који за себе каже да је током каријере имао ту срећу да се са својим учитељима дружи приватно, те да са њима постаје добар пријатељ, што је сам посао претварало у неку врсту забаве.
После Беча дошла је Америка у којој је укупно провео пет година. Прво место на ком се нашао био је УЦЛА. Као асистент на истраживањима на Клиници за пародонтологију провео је годину и по дана, а онда је дошло време за специјализацију.
-За приватне универзитете где је школарина око 70.000 долара годишње нисам имао па сам морао да бирам неко место које се не плаћа или где добијам малу плату, а при томе примају људе који нису Американци. Добио сам неколико позитивних одговора и одлучио се за Оклахому, место где сам срео фантастичне људе и имао прилику да радим са сјајним стручњацима. Осећао сам се да живим у некој лепој средини као што је Шабац, где се људи познају, свак сваком каже добар дан и то стварно мисли тако. Било је ту лепо друштво, интернационално, али дисциплинован и тежак рад. Устајао сам пре шест да бих ушао у салу и из ње изашао тек око десет, једанаест увече, и сутрадан све из почетка. Тако три и по године - прича Никола и тврди да га је тај темпо одлично припремио за даљи рад, али да му се и ту, као и на београдском факултету осмешила срећа у виду врхунског стручњака професора Берија Кенија, начелника Одељења за пародонтологију који је са њим несебично поделио своја знања.
-Жена му је Београђанка и прихватио ме као сина, али је због тога на клиници према мени био много строжи него према осталима. Са друге стране ме учио да играм голф, да једрим, учествовао сам на неким предавањима са њим. И други професори на УЦЛА били су сјајни, несебично су делили знање, због тога и ја то данас чиним кад год сам у прилици - тврди Василић, који се из Америке у Београд вратио 2004. године, укључио у истраживања на стоматолошком факултету, а са професором Александром Тодоровићем, врхунским протетичаром, започео приватну праксу у ординацији “Адент” у којој и данас раде.
До 2010. године путовања су била честа, а пословне базе Београд и Беч. Крајем 2010. године добија понуду од водеће светске компаније у производњи зубних имплантата да буде њихов клинички експерт. Прихвата је, те му се данашње професионално деловање одвија на путањи Цирих-Београд.
Снага породице
Породична лојалност код Василића се никада није доводила у питање. Отац Радомир био је начелник службе интерне медицине у шабачкој Општој болници, а потом у Београду помоћник директора Ургентног центра, док је мајка Мирјана оснивач „Зорка фарме“, жена која је довела Кристијан Диор у Шабац, а касније каријеру наставила као потпредседник ГЕНЕЏ-а, данас у осамдесет првој години са ћерком Јеленом, која је кренула њеним фармацеутским стопама, се бави прометом медицинског материјала.
Никола своју снагу црпи из оданости супруге Сање и љубави ћерки Ане и Марије.
-Без Сање ништа не би функционисало тако добро као што функционише. Упознали смо се ’99. године, на први поглед ми се свидела и почели смо да излазимо заједно. Веза је трајала неколико месеци, али смо направили прекид када сам отишао у Америку. Инсистирао сам на одржавању контакта, и по повратку у Београд донео одлуку да је запросим. Наравно, да ме прихватила са задршком, али се на крају све лепо завршило. Верили смо се у Инстамбулу 2005, једног јако интересантног дана, а три године касније добили близнакиње Ану и Марију. Оно што је интересантно у свему томе је да смо се преселили у Швајцарску када су нам ћерке имале две и по године. Одрекли смо се све помоћи породице коју смо овде имали и отишли. Моја супруга која је завршила ветерину и у Србији радила у Министарству пољопривреде, сектору за ветерину, је тада одлучила да не жели да нам децу одгајају странци и потпуно се посветила мени и њима. На томе сам јој безизмерно захвалан, јер данас Ана и Марија не би биле тако дивна и васпитана деца. Са друге стране, отишли смо из Београда, а да нисмо имали неки већи разлог за то. Обоје смо имали посао, породице које нам помажу, али оно што смо одласком у Цирих добили је да наша деца расту безбрижно и срећно као што смо ми некада расли - тврди Никола Василић, и каже да су му најдражи тренуци предаха везани за честа путовања у којима цела породица ужива, али и сати кувања које је његова велика страст.
-Волим кување, волим вино. Путовање и скијање, што је јако згодно кад живиш у Швајцарској, седнеш у ауто и за сат времена си на стази. Маштам да имамо нашу винарију или ресторан у којем ћу моћи да се играм комбинацијама хране. До тада уживам кувајући код куће или ресторанима својих пријатеља - каже Никола Василић, који је за време које је било потребно “прутићу” липе да постане доминантна крошња у дрвореду испред зграде, успео да од дечака из Бенске баре израсте у светски признатог стручњака из пародонтологије.

Т.Трифковић

Најновији број

8. новембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa