Nema straha samo napred

Ima neke neobjašnjive, ali čudesne istine u Njegoševom stihu “Pregaocu Bog daje mahove”. Ovo bi lako mogao biti moto svestranog Nenada Jezdića, jer ko sme, taj i uspeva, a ovaj dramski umetnik je uspešan na mnogim poljima. On je nagrađivan i popularan glumac, uvažen poljoprivredni proizvođač i privrednik.
Vredno i predano Nenad Jezdić pristupa svakom poslu, a ono što ga ispunjava i donosi mir je osećanje ljubavi.
- Ljubav je jedina stvar koja ispunjava. To zvuči pomalo istrošeno, kada neko kaže ljubav, ali ljubav je preteška i delikatna kategorija, koja traži odricanje. Ljubav nije reč, ni ono što čovek u svojoj mladosti i ostrašćenosti oseća. Ljubav nisu ni nagoni koji su lepi i slatki, koji su sokovi života. Ljubav je strpljenje i razumevanje, traži odricanje. Čini mi se da kada čovek ispunjava taj zakon ljubavi, onda mu i Bog daje mahove.
Na pitanje šta ga motiviše da konstantno radi, poznati glumac odgovara – igra. Glumački poziv vidi kao igru i razumevanje prirode lika koji tumači.
- Ono što me sada inspiriše i o čemu razmišljam kada dobijem ulogu i kada počnem sa procesom proba, to je pre svega sposobnost da se razume lik. Na Akademiji smo izučavali postupak analize lika. Karakter se pravi iz jedne pozicije i jednog rakusa odobravanja prirode, duše, senzibiliteta, odobravanja ili neodobravanja, kritike ili pohvale, osobe koju igram. Imam osećaj da treba razumeti ono što treba da govoriš, ma ko to i kakav lik bio. Razumeti i igrati se na tu temu. Naravno, ne igra iz zabave, ne zabavljati se, nego baš igra igra igra. Razgibavati svoj um, telo i senzibilitet. Iskoristiti sponu utrobe, srca, glave, jezika i na toj relaciji svirati muziku. To je onda i razumevanje i igra. Više volim izraz igra, nego gluma. Čini mi se da danas svi nešto glume, glumataju i da je reč stavljena u neki pežorativni kontekst, jer ljudi često kažu “nemoj da mi glumiš“. Zbog toga biram igru.
Budućnost je nepredvidiva. Zbog toga treba da živimo svaki trenutak, ističe Jezdić.
- Narod sanja, Bog određuje. Budućnost ili, ako gledamo određeno, na primer za deset godina je danas teška kategorija. Nažalost, svedoci smo u poslednje dve godine koliko je divnih ljudi, velikih umetnika i glumaca, napustilo ovaj svet. Niko nije mogao ni da pretpostavi da će tako rano otići, da će nas napustiti. Tako da kada mi neko kaže da gledam u narednih deset godina, zamislim se, ali to ne znači da se ja predajem. Ne znači da sam se prepustio neizvesnosti života koja se zove smrt. Ne, naprotiv, narod snuje, Bog određuje, a ja sam tu da živim trenutak i da stražarim. Svaki trenutak, stražariti. Narednih deset godina, ako bi dao Bog da bude ovako, kako je i danas, ne bih mogao da se požalim, niti se žalim. Meni je i teško i lepo, ja sam i srećan i ushićen i opterećen, ali nisam nesrećan. Čini mi se i mislim da to što nisam nesrećan je najviše zahvaljujući tome što se trudim u ovom poslu, kao i u svakom drugom. Trudim se u iskonskoj obavezi i poslanstvu našem, a to je da budem porodičan čovek i dobar muž. To je jedno elementarno ushićenje. Ako tako budu postupali ovi moji, koji su sada u svojim dvadesetim godinama, odnosno tinejdžeri, ako im se za deset godina bude dešavalo ovo sve. Ako im život bude ispunjen i angažovan, kao što je moj, ja ću biti zadovoljan.
Nenad se pre petnaestak godina odlučio za povratak na selo i osim po glumačkom zanatu postao je poznat kao prozivođač vrhunske rakije. Na poljoprivrednom imanju u selu Zabrdica u okolini Valjeva, na više hektara uzgaja voće, koje pretvara u vrhunsku domaću rakiju.
- Trenutno smo u velikom i ambicioznom poduhvatu. Na 12 hektara zemlje, sadimo 12.000 šljiva, širimo proizvodnju. Što se tiče rakije koju pravim u pitanju su ozbiljni kapaciteti i ozbiljna ulaganja. Velika želja i trud da ono optimalno i moguće sa ovog prostora iz ove energije, iz ovog predanja i nasleđa, napravim nešto. Napravili smo destileriju koja je na sredini puta između Valjeva i Šapca. To je zapravo moja iskonska veza sa Šapcem, da budem precizniji, na 14 kilometara od Valjeva i uvek gledam na tu šabačku stranu. Ulazna vrata od kuće gledaju na Šabac. Kada ljude dovedem u taj prostor koji će sutra, ako Bog da zdravlja, biti jedan salon za čitanje, glumački salon i degustaciona sala. Nadam se i još mnogo toga, da gostima pokažem panoramu, koja se vidi sa imanja i kažem “Tamo je Šabac”.
Nakon odigrane predstave Nenad Jezdić žuri na svoje imanje gde su uveliko u toku sezonski radovi. Pitali smo ga kako postiže da uskladi sve obaveze.
- Ne znam odakle sve to. Želja i potreba da se ne strašiš. Ako čovek zna da mora nešto da uradi i neka posla da obavi, ako zna da su neke obaveze sasvim izvesne i neprikosnovene, a on ih ne ispunjava, onda je on strašljiv. Nema straha za one elementarne stvari koje se zovu poslovne, životne, duhovne i moralne obaveze. Nema straha, samo napred. Izreka kaže “Pregaocu i Bog daje mahove”. Najiskreniji odgovor kada bih sebi postavio pitanje “Odakle snaga i energija?” To su Božija posla, iskreno govorim. Nisam neko ko to kanališe. Ja to na neki svoj način, vrlo burno, sirovo i intezivno trošim, ali ne manjka mi energije za sada.
Šabačka publika je nedavno imala priliku da Nenada vidi u predstavi “Tako je, ako vam se tako čini”, Jugoslovenskog narodnog pozorišta. Drama, nastala pre više od jednog veka i danas aktuelna, jer poseduje mnogo sličnosti sa vremenom u kom živimo.
- Priča je o nama samima. O univerzalnoj ljudskoj slabosti i potrebi da se bavimo tuđim životima, a svojim ponajmanje. U tuđem vidi trn, a u svom balvan ne oseća i ne vidi. Intriga, ljubopitljivost, zavist. Sposobnost da se zađe u svoj atar, nesposobnost da se analizira sopstveni život i ogromna želja da se to čini sa tuđim i drugim životima.