SELO NEKAD I SAD
ĐURĐEVSKA KIŠA
Poput svevremene priče knjaza u prestonici evro sile o bogatstvu đurđevske kiše ostale su brojne narodski omanje, koje opet veličaju po predanju gospodnju brigu za muke ratarske i vascelog sveta. A seljani i sada dodaju, sve sve, ali đurđevska kiša i njoj uz rame ilindanska nemaju cenu. I u ove dane kada je svaka kap blagorodna stariji besede o vrednosti đurđevske kiše koja opet i tamo gde ima zaliva ima udeo i te kako. Kažu oni koji pamte teška leta da joj se kap svaka meri dukatima.
Predanje beleži na pobrđima da se bunari kopani u udolinama za vreme čarobne kiše popune i ne prestaju da daju kapi koje su opet po nekima kuvale pasulj i činila i lekovita svojstva na izvorima za đurđevski uranak. Dugo su lepotu devojku, koja je od rođenja bila u tami i do devojaštva stigla ne spoznavši lepotu sutona i praskozorja, pokušali izlečiti, ali na putu do hrama Gospodnjeg svratiše po savetu nane Ikonije na izvor koji nikada nije presušivao vekovima. Umiše devojku i po ulasku u hram ostaše u neverici kada nestvarno lepa Đurđa reče, “Bože, koja je ovo lepota”, prvi put ugledavši ikone. Lepšeg Đurđevdana nije bilo dugo u tom delu Pocerine. Izvor pohodili mnogi, ali priče kao što je ubrzo u novi dom odnela sa sobom Đurđa ne beše.
U drugom delu pobrđa gde se teško stizalo do roda uz mukotrpan rad osta zabeležena i priča o sirotom nadničaru koji je posejao kukuruz i obnovio voćnjak sušni dani činilo se uzeli danak. Na Đurđevdan granu sunce i nova žega pretila da osuši svaki i struk i stabljiku. Odlutao u misli iz šake jedući proju zaplaka moleći se Gospodu da mu pomogne da čeljad prehrani. Bez projina brašna nije se moglo. U neko doba nadviše se oblaci i dunu vetar, a potom kao iz kabla potekoše kapi spasa. Uskoro kapi se pretočiše u blagu kišu koja je zaprepašćenog siromaha milovala i sprala suze vraćajući vedrinu vavek nasmejanog vedrog čoveka. Na putu kući ugleda oživeo kukuruz i ozareno voće svežinom dugo čekanom. Rod beše velik, a voćnjak narednih godina donese slatke plodove brojnoj čeljadi. Đurđevska kiša.
I u ove dane pretili su sušni dani da uzmu danak vrednim ratarima, ali u brojnim krajevima pala je kiša koja nema cenu. Oživela polja i zelene vrste činile idilu potpunom. Umiveni voćnjaci i povrtarski zasadi počeli dobijati prepoznatljivu modrinu po kojoj se godina merila i predviđao bogat rod. Zar i reći i dan danas, đurđevska kiša.
Đed Danilo okupio nejač stiglu iz grada na praznično druženje i besedio. Sveti Georgije je ubio aždaju i tim kapima napojio polja nade i vere, po starini zavetujući da će kiše biti baš na taj dan i da će i trešnja đurđevka imati slast kao retko koja vekovima. Nadahnuta starina govorila i o hajdučkom sastanku i o obilju šuma gde su boravili i gde je po njemu kap na zemlju teško mogla pasti. Moglo je biti kiše i po nekoliko dana, pa da se u gustini rastinja pojavi kišna kap. I njih odvažne, ubedljivo tvrdio starac od Đurđevdana je šuma štitila stabla se napajala zimi i tokom jeseni, pa potom ko iz trapa sa čuvanim povrćem dobija hrana za list i goru. Govorio im i o lepoti uranka, ali i o daru po kojem se poznaje, po kiši. Bogataš koji je stekao imetak uzimajući u muci imanja, na uranak je brojeći dukate gledao u nebo i podsmešljivo gladio brk, u bradu zboreći za mene i porodicu nema zime. Koja bre kiša. Dukati su zveckali. Oblak donese obilje kiše, a munja pogodi red jablanova koji su krasili puteljak uz bogato imanje. U kratko vreme osta bez ijednog krova, a ispod lipe koja je pamtila par vekova nesta i poveće stado ovaca. U jednoj od odaja osta i nepomičan kulak sa ispruženom rukom punom dukata. Beše, govorio deci u neverici i toga.
Đurđevska kiša po njemu se morala ceniti i vazda će cenu imati mnogo veću od vreće dukata i bogatstva koje ma koliko bilo veliko, sa početka priče ne vredi jedne đurđevske kiše. Potvrdila je i ovog leta zlatnim kapima đurđevska spasonosna zavesa kišnih niti od koje se plete bogato leto Gospodnje.
Predanje beleži na pobrđima da se bunari kopani u udolinama za vreme čarobne kiše popune i ne prestaju da daju kapi koje su opet po nekima kuvale pasulj i činila i lekovita svojstva na izvorima za đurđevski uranak. Dugo su lepotu devojku, koja je od rođenja bila u tami i do devojaštva stigla ne spoznavši lepotu sutona i praskozorja, pokušali izlečiti, ali na putu do hrama Gospodnjeg svratiše po savetu nane Ikonije na izvor koji nikada nije presušivao vekovima. Umiše devojku i po ulasku u hram ostaše u neverici kada nestvarno lepa Đurđa reče, “Bože, koja je ovo lepota”, prvi put ugledavši ikone. Lepšeg Đurđevdana nije bilo dugo u tom delu Pocerine. Izvor pohodili mnogi, ali priče kao što je ubrzo u novi dom odnela sa sobom Đurđa ne beše.
U drugom delu pobrđa gde se teško stizalo do roda uz mukotrpan rad osta zabeležena i priča o sirotom nadničaru koji je posejao kukuruz i obnovio voćnjak sušni dani činilo se uzeli danak. Na Đurđevdan granu sunce i nova žega pretila da osuši svaki i struk i stabljiku. Odlutao u misli iz šake jedući proju zaplaka moleći se Gospodu da mu pomogne da čeljad prehrani. Bez projina brašna nije se moglo. U neko doba nadviše se oblaci i dunu vetar, a potom kao iz kabla potekoše kapi spasa. Uskoro kapi se pretočiše u blagu kišu koja je zaprepašćenog siromaha milovala i sprala suze vraćajući vedrinu vavek nasmejanog vedrog čoveka. Na putu kući ugleda oživeo kukuruz i ozareno voće svežinom dugo čekanom. Rod beše velik, a voćnjak narednih godina donese slatke plodove brojnoj čeljadi. Đurđevska kiša.
I u ove dane pretili su sušni dani da uzmu danak vrednim ratarima, ali u brojnim krajevima pala je kiša koja nema cenu. Oživela polja i zelene vrste činile idilu potpunom. Umiveni voćnjaci i povrtarski zasadi počeli dobijati prepoznatljivu modrinu po kojoj se godina merila i predviđao bogat rod. Zar i reći i dan danas, đurđevska kiša.
Đed Danilo okupio nejač stiglu iz grada na praznično druženje i besedio. Sveti Georgije je ubio aždaju i tim kapima napojio polja nade i vere, po starini zavetujući da će kiše biti baš na taj dan i da će i trešnja đurđevka imati slast kao retko koja vekovima. Nadahnuta starina govorila i o hajdučkom sastanku i o obilju šuma gde su boravili i gde je po njemu kap na zemlju teško mogla pasti. Moglo je biti kiše i po nekoliko dana, pa da se u gustini rastinja pojavi kišna kap. I njih odvažne, ubedljivo tvrdio starac od Đurđevdana je šuma štitila stabla se napajala zimi i tokom jeseni, pa potom ko iz trapa sa čuvanim povrćem dobija hrana za list i goru. Govorio im i o lepoti uranka, ali i o daru po kojem se poznaje, po kiši. Bogataš koji je stekao imetak uzimajući u muci imanja, na uranak je brojeći dukate gledao u nebo i podsmešljivo gladio brk, u bradu zboreći za mene i porodicu nema zime. Koja bre kiša. Dukati su zveckali. Oblak donese obilje kiše, a munja pogodi red jablanova koji su krasili puteljak uz bogato imanje. U kratko vreme osta bez ijednog krova, a ispod lipe koja je pamtila par vekova nesta i poveće stado ovaca. U jednoj od odaja osta i nepomičan kulak sa ispruženom rukom punom dukata. Beše, govorio deci u neverici i toga.
Đurđevska kiša po njemu se morala ceniti i vazda će cenu imati mnogo veću od vreće dukata i bogatstva koje ma koliko bilo veliko, sa početka priče ne vredi jedne đurđevske kiše. Potvrdila je i ovog leta zlatnim kapima đurđevska spasonosna zavesa kišnih niti od koje se plete bogato leto Gospodnje.
Sreten Kosanić
Najnoviji broj
18. april 2024.
