ŠABAČKI VETAR U JEDRIMA POŽEČANINA

Brajan Adams je pevao o letu ’69, a baš te godine svetlost dana u Požegi ugledao je Vladan Jordović Jorda. Svojim dolaskom je obradovao sportsku porodicu, te odrastanje u takvom okruženju i sveopšti odnos ondašnjeg društva prema sportu, nisu postavljali pitanje da li stasava još jedan sportista, već u kom sportu će naći sebe. Umeo je da zainteresuje fudbalske trenere, uspešno je pronicao u čari košarke, a polako, korak po korak, srce je osvajao rukomet. Imao je perspektivu u svakom od sportova, ali su “vanzemaljci” načinili izbor umesto njega.
- Rukomet beše cenjen u JNA, a u Požegi je bio regrutni centar i kasarne u koje su dolazili ljudi iz cele Jugoslavije donoseći svoje tradicije. Moj profesor fizičkog bio je veliki entuzijasta, imali smo dobre rezultate na školskim prvenstvima, no pitanje da li bi se posvetio rukometu da nije bilo “Metaloplastike”. U godinama kada sam pravio izbor, Evropa se divili šabačkom klubu. Oni su igrom pokazali svu veličanstvenost ovog sporta. Kao golman sam se divio Miši Karanoviću, skidao njegove poteze, trudio se da učim gledajući utakmice. Ubrzo sam dobio i poziv za kadetsku reprezentaciju Jugoslavije gde sam imao sjajne saigrače poput Vladana Matića, Katavića, Mašića, Daskalovića, Bogdanovića – započinje prisećanje popularni “Jorda”.
Sećanje je ovenačano entuzijazmom, poletom i nekim blagostanjem kakvo je osećao i on i njegova generacija.
- U to vreme jedan posao bio je dovoljan za život, a u situaciji “tri osmice” ostvarao se prostor za slobodno vreme koje treba pametno utrošiti. Imali smo dva TV kanala, opšte dobro se cenilo, gotovo se podrazumevalo da svako treba da učini nešto za tzv “opštu stvar”. Sportisti su bili heroji vremena i svi smo maštali da se i nama dive kao što smo mi njima. Požega nije imala dvoranu, putovali smo na treninge u Užice, Arilje, utakmice igrali u Valjevu, ali to nije bila smetnja, nosio nas je entuzijazam, “musketarski duh”.
Karijera ga je preko Leskovca i Zagreba koji je morao da napusti u ratnom vihoru vratila u Srbiju. Još pri kraju igračke, počeo je da misli o trenerskoj karijeri.
- Želeo sam da ostanem u sportu, škola mi nikada nije bila problem, no sebe sam video u rukometu. Počeo sam kao aktivan rukometaš da pohađam trnersku školu i radim sa mladima.
Tri događaja su ključna u Jordovićevom trenersko razvoju, a u sva tri su Šapčani odigrali ključnu ulogu.
- Još devedesetih sam pozvan na kamp “Rastimo” kao demonstrator. Jedan dan sam bio u grupi sa trenerom Acom Pavlovićem, šampionskim strategom “Metaloplastike”. Prvog dana mi je prepustio zagrevanje, drugog dana sam, uz zagrevanje radio i još neke vežbe, sećam se da se vežbala finta, a trećeg dana sam vodio čitav trening. Iako mi to nije rekao, čika Aca me je posmatrao, pratio da bi na kraju, uz zagrljaj ,rekao da je trenerski poziv pravi za mene. Posebno mi je drago što on nije, u tom trenutku, znao da se već školujem za njega.
Trenerski potencijal osetio je nepogrešivo i čuveni Veselin Vujović Vuja 2005. godine.
- Vodio sam “Vrbas”, vratili smo se iz druge u prvu ligu, a sa juniorima sam postao šampion SCG. Vuja, kao savezni kapiten zadužen za sve selekcije, poverio mi je mesto pomoćnika u radu sa mladima. Ipak, u jednom trenutku su se poklopile pripremne utakmice seniora i turnir u Brčkom olimpijske selekcije. Hrabro je mene postavio za selektora olimpijaca na takmičenju sa reprezentacijama bivše Jugoslavije. U toj ekipi su bili momci rođeni ’84,’85,’86, kadetski šampioni Evrope (Šešum, Nenadić, Pribak, Elezović, Pejović, Mitrović, Marković...). U prvom kolu čekaju nas Hrvati, a njih je predvodio olimpijski šampion iz Atine Lino Červar. Javnost je burno reagovala, kritikovala Veselina zbog odluke da nepoznatog trenera postavi na takvu poziciju. Ipak, uvek poseban i drugačiji, Vuja nije podlegao pritisku već je samo rekao da “postavlja Jordovića kao trenera koji će za tri godine biti najbolji u Srbiji”. Otputovali smo u Brčko, odigrali nerešeno sa Hrvatskom, a 2009. sam zvanično proglašen najboljim rukometnim trenerom u Srbiji. Naravno, prva čestitka stigla je od Vujovića, onda angažovanog u Kataru.
Nizao je uspehe na klupi “Jugovića” u trenutku kada je, 2010. zazvonio telefon, a na drugoj strani Veselin Vuković, novopostavljeni selektor Srbije. Ponuda – pomoćni trener reprezentacije.
- Ukazana mi je velika čast da pomažem čoveku čiju sistematičnost i znanje sam znao. Vuk je neko ko je učio od profesora Pokrajca, od Vuje, te je rad sa njim velika blagodet. Bio je to najbolji period mog života. Osvojiti srebro, vratiti popularnost rukometu, igrati pred punom “Arenom”, biti na Olimpijskim igrama je velika privilegija.
Ipak, brzo je završena priča čiji je početak zvučao tako dobro. Improvizacija je nadvladala sistem, a i uspesi su verbalo bojeni neuspehom, “objašnjeni” domaćim terenom.
- Najlakše je omalovažiti tuđi uspeh. Ipak činjenica je da većina domaćina nije uspevala, poslednji primer je Hrvatska. Osim srebra, ljudi treba da znaju da smo u tim godinama bili na nivou velesila što se funkcionisanja tiče. Imali smo sve uslove, formirali smo olimpijsku i B reprezentaciju koje su imale stalno internacionalne provere. Redovno smo imali sastanke sa trenerima Super lige, svi kandidati za reprezentaciju su imali psihološka i fizička testiranja, stvorili smo veliku i kompletnu bazu igrača. Ipak, uvek smo skloni improvizacijama, a otkazi se daju tek tako. Jedna lepa građevina je srušena do temelja.
Najveće bogastvo nije znati, već u sebi nositi nepresušnu žeđ za novim saznanjima. Uvek ima prostora za napredak, on se širi poput svemira, ali dok se prostranstvo popunjava znanjem, uspeh ne izostaje.
- Kada je stigla ponuda iz Mađarske nisam se mnogo dvoumio, spakovao sam kofere i otišao. Te sezone su istinska riznica napretka u poslu. Rukomet je nacionalni sport, u Ligi smo odmeravali snage sa slavnim imenima: Vesprema, Segedina, Tatabanje, Balatona. U jednom trenutku sam imao 11 reprezentativaca različitih zemalja u svojim redovima i inostrane velike trenere kao rivale. Učio sam od njih, uvek ističem Španca Pastora, vrsnog taktičara čije treninge sam pasionirano posmatrao, trudio se da upijam znanje.
Preduslov povratka rukometa u Srbiji su uslovi, ali i edukacija, drugačiji pristup i usaglašavanje sa dobom u kome živimo.
- Ne možemo večno kriviti računare i telefone što se deca manje igraju napolju i drugačije odrastaju, to je tako i biće još dugo, u celom svetu. Mi tri decenije nemamo ozbiljan edukativni materijal za rukomet u Srbiji. Kada sam iz Nemačke dobio video zapise, video sam da oni sa decom rade one najosnovnije, motoričke vežbe. Nekada smo kroz igru trenirali, učili, pravilno stasavali, a sport je bio nadogradnja, sada to više nije tako. Trening je često sva aktivnost i zato mu se mora drugačije pristupati. Menjaju se mladi, navikli su na instant rešenja i moramo naći način da montone, a ključne vežbe učinimo interesantnim i privlačnim, da zadržimo one koji treniraju i privučemo nove. Ulaganje u edukaciju je ulaganje u spas sporta, u suprotnom nam preti opasnost da postanemo bivši sport. Treba da ulažu savez, klub, lokalna zajednica...
Na kraju sezone će napustiti Metaloplastiku, ali ne odlazi tužan, već srećan jer je ostvario velkiki san.
- Trenerski kofer je uvek spakovan, otpakuje se, kažu, samo četkica i neseser. Zbog Metaloplastike sam zavoleo rukomet, sanjao sam “plavi” dres, a doživeo sam da na srcu nosim MP kao trener. Radio sam sa idolom iz dečačkih dana Mišom Karanovićem i nosim lepe utiske i divno iskustvo. Šabac ostaje u mom srcu gde god da me trenerski put dalje navede – zaključuje Jorda dok slaže materijale sa utakmica narednog rivala i već u glavi priprema taktiku.