„GLAVA ŠEĆERA“ I PONEŠTO O NAMA

Između dve reke, velike Save i male Tamnave, u podrđu Zapadne Srbije, 75 km zapadno od Beograda i 20 km južno od Šapca, tiho se ugnezdila mala varošica, kojoj je „kum“, ko zna kad, s pravom, dao ime Vladimirci. I baš tu, bez želje da remeti taj večni mir, Knjaz Miloš odluči da bude sedište Sreza. Posavotamnavskog i da, daleke 1851. godine, izgradi impozantno zdanje koje je i danas poznato pod imenom zgrada starog sreskog načelstva, u koju je bila smeštena kompletna sreska vlast, zajedno sa sreskim načelnikom koji je tu i stanovao. Kako se u to vreme govorilo da je u njoj sreski načelnik „konačio“ to se i danas, ova zgrada, u narodu popularno zove „Konak“. Sigurno je da je, u vreme kada je izgrađena, bila među nekoliko iajlepših zdanja svog vremena a još je sigurnije da, danas, pripada malom broju zdanja tog vremena koja je dobro očuvana i koja je još u funkciji, jer je u nju smešteno nreko 30.000 knjiga vladimiračke Biblioteke. Pre tačio 40 godina, danas već daleke 1971. godine, proglašena je za Spomenik kulture.
O čemu nam svedoči ova zgrada u svojoj, 160 godina, staroj istoriji: Najpre o ljudima, bilo da su na vlasti, bilo da su podanici te vlasti. O svemu tome, najlepše redove u srpskoj književnosti ispisao je Milovan Glišić u svojoj, onovremenskoj, ovovremenskoj i, uvek aktuelnoj, pripoveci „Glava šećera“.