VILA I VIOLA

Anđela Sibinović, violistkinja koja, u dvadeset prvoj godini, završava master-studije na Univerzitetu za muziku i izvođačke umetnosti u Beču, ozbiljan je kanditat ne samo za novinski tekst u našem listu, nego i za Monografiju „Šabac – rasadnik talenata“, koja će izaći iz štampe do kraja ove godine. Koncertom koji je priredila u Biblioteci šabačkoj, protekle srede, pokazala je svu raskoš svog dara i ostavila nas ne samo bez daha, nego i bez teksta, jer reči prestaju tamo gde počinje božanstvena muzika.
O Anđelinom ocu, Đorđu Sibinoviću, doktoru pravnih nauka, književniku i pesniku, pisali smo u „Glasu Podrinja“, u tekstu Rođen da se bunim. Deda Dragoslav, čuveni profesor hemije, iako je u neke druge svetove otišao pre njenog rođenja, bitna je, a možda i ključna figura u njenom životu.
Anđela je počela da svira violinu u šestoj, a violu u devetoj godini. Kao i njene dve starije sestre, roditelji su je, usmerili ka muzici. Najstarija, Dragoslava, iako studira ekologiju, svira klavir, flautu i gitaru, srednja, Sofija je na master-studijama harfe u Bostonu, a Anđela se, još kao devojčica, opredelila za violinu.
- U nesrećno vreme, kada smo odrastale, naši roditelji su hteli da imamo što više obaveza, da ne možemo da budemo svedoci svih dešavanja. Moje sestre su išle i u baletsku školu, sve tri smo se bavile nekim sportom, a bilo je potpuno prirodno da se muzički opismenimo. Oduvek sam radila isto što i moja najstarija sestra Dragoslava, međutim, iako je ona odabrala da svira klavir, ja sam se odlučila za violinu. To je bila prva stvar koju sam uradila drugačije od nje.
Izgleda da fotografija profesora Sibinovića u zagrljaju sa violinom nije imala namenu samo da čuva uspomenu na njega. Upravo je ta fotografija uticala na izbor Anđelinog instrumenta.
- Uvek su mi govorili da imam dedine oči i da ličim na njega. Osećala sam čudnu povezanost sa njim, iako ga, nažalost, nikad nisam upoznala. U početku sam svirala na njegovom instrumentu, koji i danas čuvam. Zvuk violine me je fascinirao, međutim, kasnije sam se zaljubila u violu, koja ima dublji, sonorniji zvuk, pa sam se odlučila za nju. Prosto mi više „leži“ raspon i uloga viole u kamernom orkestru.
Kada se opisuje gudački kvartet kao boca vina, violina je nalepnica, čelo je boca, a druga violina i viola su vino. Prva violina je lider, dok druga violina i viola prate i boje zvuk. Pitali smo Anđelu koja bi bila boja viole?
- Bilo koja tamna i prijatna boja, teget, tamnoljubičasta, ili bordo. Na violi mogu da se sviraju i visoki tonovi, ali oni imaju potpuno drugačiju boju u odnosu na violinu, iako su isti. Odmah sam je poželela i svirala sam na instrumentu većem od mojih godina, ali to mi je pomoglo, pošto sam srasla sa violom. Ruke su mi se razvile u skladu sa pokretima koje sam pravila, što se ispostavilo kao prednost u odnosu na one koji počnu kasnije da je sviraju.
U zaljubljenosti koja ne posustaje, Anđela se, nakon završene srednje Muzičke škole, preselila u Beč, gde je upisala Univerzitet za muziku i izvođačke umetnosti. Imala je šesnaest godina. Profesor Volfgang Klos nije odmah otkrio mladoj studentkinji koliko je iznaneđen njenom, ne samo umetničkom, nego i životnom zrelošću. Roditelji i sestre ostali su u Beogradu.
- Sve je teklo svojim tokom. Na kraju sedmog, polagala sam diferencijalne ispite i završila osmi razred. Tada sam već bila drugi razred u srednjoj Muzičkoj školi, pa sam, po završetku osnovne, upisala Muzičku gimnaziju i završila je za dve, umesto za četiri godine. S obzirom da sam u Muzičku školu pošla ranije nego što je to uobičajeno, profesori su insistirali da ne usporavam napredak na instrumentu samo da bih išla u korak sa svojom generacijom.
Studije je završila kao najmlađi diplomac u svojoj generaciji, i uz podršku Fondacije Boš, održala solo koncet u Mocart hausu. Master-studije su bile logičan sled. Prošle godine je letnji semestar provela u Šangaju, na studentskoj razmeni. Za nekoliko dana, tačnije, 30. maja polaže prvi, a 25. juna drugi deo master ispita. Dok se ne zaposli u nekom orkestru, ostaće na fakultetu kao asistent, čemu se mnogo raduje.
- Mlađa sam od većine mojih kolega, a biću im autoritet, nadam se (osmeh). Pedagodija me zanima, mada više želim da radim sa starijim kolegama, jer mislim da mnogo više mogu da pomognem studentima, nego početnicima. Imam kvartet, sa kojim sviram zajedno već nekoliko godina, a od ovog semestra sviram u Soroko kvartetu, gde profesor violine i koncert majstor bečkih simfoničara svira prvu violinu, a čelo Štefan Kropfič. koji je takođe profesor na našem fakultetu i šef katedre. To mi je velika čast, s obzirom da su oni već afirmisani umetnici.
- Muzika je tvoj život?
- Apsolutno. Muzika je univerzalan jezik. Svuda je prisutna.
- Šta privatno voliš da slušaš?
- Klasičnu muziku. Mnogo volim džez i divim se džez muzičarima, nastojim da „pokupim“ od njih taj neverovatno spontani osećaj za ritam i tajming. Džezeri mogu da sviraju bez nota, bez kojih smo mi izgubljeni. Doduše, ima stvari koje oni ne mogu da odsviraju, a mi možemo i obrnuto. U toku studija, na masteru posebno, zainteresovala sam se za savremenu muziku, koja podrazumeva nove tehnike i potpuno drugačije ideje o zvuku, kao i korišćenje instrumenta na drugi način. Volim našu eks ju rok muziku, koju su nam roditelji puštali kad smo bile devojčice. Više ne samo da ne postoji rok, nego ni pop muzika.
Šta je, izvan muzike, ono što te inspiriše?
- To je veoma teško pitanje, zato što se dete, od malih nogu, kad se primeti talenat, usmerava. Međutim, zanimaju me sve umetnosti, koje su inspirativne za kompozitore i izvođače, jer, umetnik nije potpun ako nije svestran. Muzika ne postoji ako nije u kontekstu svih ostalih umetnosti. Sve je povezano i ne mogu da se bavim muzikom, a da ne čitam, idem u pozorište, gledam balet, ili slušam operu... Dakle, ostajem u sferi umetnosti, nisam naučni tip, ali sam prilično vezana za prirodu i za životinje.
- To su tatini geni?
- Da (smeh). U mojoj porodici se negovao odnos sa prirodom, živeli smo sa životinjama, i dan-danas imamo i kuče, i mačka. U Beču mi mnogo nedostaje taj kontakt sa životinjama i sa prirodom... Volim fotografiju, zanima me psihologija i sociologija, volim da čitam i ima mnogo stvari koje bih volela da radim, ali nemam vremena, ponekad samo želim da dođem kući i da spavam, da ne čujem više ništa, nijedan zvuk, nijedan instrument, zbog zvukova u mojoj glavi... Promena sadržaja je ključna za svakog profesionalnog muzičara, ali do toga tek treba da dođem, još uvek ne umem da se isključim, nadam se da ću naučiti vremenom...
Iako je rođena i odrastala u Beogradu, a poslednjih nekoliko godina živi u Beču, Anđela se raduje dolasku u Šabac. Svaki put kad dođe u Srbiju, poseti baku u rodnom gradu svojih roditelja.
- Najčešće sam, od nas tri sestre, dolazila u Šabac. Bila sam oduševljena kad se otvorilo klizalište. Uvek mi je bilo fascinantno, kada šetam sa bakom, kako se svi javljaju jedni drugima. To je nešto što nemam u Beču i Beogradu, gde se brzo živi. Ovde je sve mnogo mirnije i prirodnije. Nije da nisam očekivala, ali sam oduševljena koliko je danas Šabac lep i uređen grad.
Bolje od nas, o Anđeli govori viola. Nismo bili malo iznenađeni kada smo je, tihu i skromnu, kakva je bila u razgovoru sa nama, videli na sceni. Kakva transformacija! Onaj ko ne zna, ne bi mogao ni da nasluti kakva se snaga krije u njoj. Mada, u vezi sa darom, oduvek je bilo jednostavno, ili ga imaš, ili nemaš. Kod Anđele je u izobilju.

Anđela Sibinović rođena je 23. juna 1996. godine u Beogradu. U šestoj godini upisala je muzičku školu i započela školovanje najpre na violini, a potom na violi. Imala je koncerte kao solista i kao član kamernih sastava i orkestara (Dečja filharmonija, Gudački i simfonijski orkestri Muzičkih škola Mokranjac i Dr Vojislav Vučković). Leto 2009. i 2010. godine provela je u Belgiji na Kursu kamerne muzike Muzika Mundi, gde je imala priliku da upozna i aktivno učestvuje u master-klasovima sa svetskim violinistima Maksimom Vengerom, Ivrijem Gitlisom i mnogim drugima.
Godine 2012. dobila je diplomu Muzičke škole Mokranjac, u klasi profesora Viktora Bajlera, na Odseku violine i Muzičke škole Dr Vojislav Vučković, u klasi profesora Jovana Stojanovića, na Odseku viole. Sa šesnaest godina položila je prijemni ispit na Univerzitetu za muziku i izvođačke umetnosti u Beču, koji je završila dan pre svog dvadesetog rođendana. Kao najmlađi student u generaciji dobila Nagradu Benjamin Prajs.
Dobitnica je mnogih republičkih i internacionalnih nagrada u Srbiji, Italiji, Rumuniji. Godine 2015. na Brams takmičenju u Austriji, dodeljena joj je specijalna nagrada za izvanredno izvođenje Hindemitove Solo sonate za violu. Nosilac je prve nagrade Državnog omladinskog takmičenja Prima la muzika, u Austriji. Trenutno je student završne godine master-studija u klasi renomiranog profesora Volfganga Klosa.

Tradicionalno, u proleće, Biblioteka šabačka organizuje koncerte gde mladi i talentovani muzičari imaju priliku da predstave svoje umeće. Protekle srede, viola Anđele Sibinović, uz klavirsku pratnju profesora Ukija Ovaskainena, oduševila je Šapčane.
Posetioci su imali privilegiju da slušaju Šubertovu Arpeđone sonatu, Svitu za violu solo Maksa Regera i Sonatu za violu i klavir Pola Hindemita.

PORUKA ZA MATURANTE
„Trebalo bi da upišu ono što zaista vole i da pri tom izboru budu otvoreni i iskreni prema sebi, da ne idu sa idejom da bi trebalo da studiraju nešto što je isplativo, ili zato što je neko drugi to upisao. Treba otkriti gde “leži” strast, gde je istinsko čovekovo biće. Kada neko ima 15 ili 18 godina, smatram da je dovoljno zreo da osluškuje sebe i da prati svoje instinkte, ali i savete starijih. Ja imam dosta prijatelja koji nisu u muzici i kojima je bilo jako teško da smisle čime će se baviti u životu. To neće doći samo od sebe, moraju da se oprobaju i da pronađu svoj put. Takođe, ne bi trebalo ići sa strahom kroz tu priču, jer on može da predstavlja kočnicu.”

SVE JE POVEZANO
„Vremenom sam shvatila da treba što više čitati, ne samo profesionalnu literaturu, nego od svega po malo, da bi se dobila jasnija slika, jer sve je povezano. Kad se čovek opredeli za jednu profesiju, to ne znači da je to jedino čime treba da se bavi. To je nešto što je trebalo ranije da uradim, da otvorim i oči i uši i slušam starije od sebe, da mi ne bude neprijatno da pitam sve što me zanima.“