UTERIVANjE SLOBODE

Poznata teza da se „istorija uvek dešava kao tragedija a ponavlja kao farsa“ svoju praktičnu potvrdu doživela je, po ko zna koji put, pre nekoliko dana, agresijom vazduhoplovstva nekoliko najrazvijenijih zemalja sveta na Libijsku Džamahiriju. Farsične priče o ugroženim civilima i još jednom „lošem momku“ koji ugnjetava i ubija vlastiti narod, doživeli su svoj tragični rasplet u trenutku kada su francuski, britanski i avioni još nekoliko zemalja, počeli da „seju“ bombe po libijskim gradovima i selima. Razume se, kao što to uvek biva u sličnim situacijama, žrtve tih udara u ime slobode opet su (a ko bi bio drugi?) nedužni civili. Tako dolazimo do „začaranog kruga“ iz koga nema ni racionalnog ni bilo kakvog rešenja. Ne pomažu čak ni demagoške priče onih koji pravdaju agresiju da oni, eto, moraju da bombarduju Libiju da bi zaštitili nesrećni libijski narod od monstrumske vladavine klana Gadafi. U tu priču više ne veruju ni oni koji je papagajski ponavljaju. Ne veruje čak ni Sarkozi. Kako da veruje, kad i sam zna da je pre samo nekoliko godina pozivao Gadafija u goste kao svog velikog prijatelja i u znak gostoprimstva dao mu da na Jelisejskim poljima razapne svoje „bijelo čadorje“? Kako sad da objasni Francuzima da je taj njegov skorašnji prijatelj, sa kojim je „divanio“ u čadoru na sred Pariza, odjednom postao toliko zao i loš, da je Sarkozi morao da pokrene svoju avijaciju i uvuče Francusku u bombardovanje suverene Libije, samo da bi Gadafija oterao i od njegove tiranije spasao libijski narod. Niko nije toliko kratkog pamćenja da zaboravi i prenebregne tako brze i tako velike „kopernikanske obrte“ francuskog predsednika. Nije ni Sarkozi naivan ko „francuska sobarica“ pa da misli da će neko poverovati razlozima kojima on pred domaćom i svetskom javnošću brani očiglednu agresiju svoje zemlje na nezavisnu i suverenu državu.