PRIČA O: IVANU MILOVANOVIĆU, PROFESORU SPORTA I FIZIČKE KULTURE
OSLUŠKUJMO SVOJE TELO
Ova priča je drugačija, a opet, kao i sve uspešne priče, sa proverenom recepturom upornosti, rada i discipline. Ivan Milovanović je diplomirani difovac (profesor sporta i fizičke kulture), koji se za svoje snove izborio sam. Nije počeo od nule, nego od minusa, “ušao je u rizik sa jasnim ciljem”, pozajmio je novac da bi otvorio svoj prvi sportski klub, koji danas uspešno vodi.
Ivan je rođen osamdeset sedme godine u Šapcu. Od malih nogu (u šestoj je počeo da trenira tekvondo) bio je upućen na sport. Iako je otac Milomir bivši džudista, sa kojim i danas redovno gleda utakmice i navija za reprezentaciju, kum je odigrao ključnu ulogu u njegovom životu.
- Moj kum, koji je bio profesor fizičkog, stalno mi je donosio fudbalske dresove, igrao sa mnom fudbal i košarku, bio mi je uzor. Kad sam ga pitao – Kume, šta si ti, odgovorio mi je – Difovac. Tog dana sam odlučio da ću i ja da budem difovac, iako nisam znao tačno šta je to.
Uvek je tako. Svi koji su uspešni, od malena znaju šta će biti kad porastu. I tu je, obično, neka figura koja odigra značajnu ulogu i usmeri ih na put, predodređen za njih.
Ivan je trenirao tekvondo u TK “Šabac”, kod Jovana Dedića i Dragana Tadića. Kada je krenuo na studije, u Novi Sad, nastavio je da trenira u TK “Favorit”, mada se i dalje takmičio za matični klub. Paralelno je trenirao i studirao dok nije postalo previše naporno. Opredelio se za fakultet. Vredan i radan, kakvim ga je Bog sazdao, a roditelji podržali, pri kraju studija je otišao, najpre na Aljasku, a potom na Havaje, da radi, „upoznaje druge kulture i ljude, da doživi nova iskustva i stekne prijateljstva“...
- Na Aljasci sam radio u fabrici ribe. Imao sam sreću da radim na doku i da budem u fantastičnoj ekipi, u kojoj je bilo nas šestorica Srba. Nije bilo lako, bilo je situacija kad smo radili po dvadeset šest sati u kontinuitetu, imali smo samo pola sata slobodno za obrok. Bilo je to je lepo iskustvo u životu i zarada za mene kao studenta u to vreme.
Sa Aljaske je, gde je već u avgustu i septembru postalo kišno i tmurno, otišao na sunčane Havaje, ali ne da uživa, nego da radi. Dobio je odlične preporuke kao radnik meseca, sa najvećim brojem radnih sati, a Havaji su za njega bili još jedan san u nizu, želja da vidi i doživi „alohu“. Da li je baš onako kako se priča?
- Sunčano jeste, samo je jednom pala kiša za vreme mog boravka na Havajima. S obzirom da sam radio po smenama, imao sam dosta vremena. Radio sam kao bus boy, što bi u prevodu značilo potrčko, onaj koji rasprema i postavlja sto, dok konobari obavljaju porudžbe i naplaćuju. Što se ljudi tiče, ima onih koji su prijateljski nastrojeni i onih koji nisu, isto kao i ovde, ljudi su svuda isti...
Po povratku iz Amerike, diplomirao je i vratio se u Šabac sa namerom da, u sopstvenoj režiji, radi ono što voli. Usred Srbije? Alal vera! Ali, „ništa nije nemoguće onom ko veruje“...
- Pozajmio sam novac sa obećanjem da ću ga vratiti do Nove godine, što je bilo nešto više od godinu dana. Razmišljao sam da, ako ne uspem, u najgorem slučaju, prodam opremu i vratim pozajmicu. Nije to bio veliki novac, ali za mene u to vreme, nije bio ni mali...
Napre je otvorio sportski klub pod nazivom „Golden njarriors“, koji je kasnije preregistorvao u I’MFIT.
- Održavamo grupne treninge i imamo Školicu sporta za decu od četiri, pet i šest godina. Na grupnim treninzima imamo do deset vežbača, radimo sa nekoliko stanica, od kojih svaka ima svoju mišićnu grupu. Takođe, radimo i personalne treninge.
Atmosfera je radna i pozitivna, puna dobre energije i radosti. Odličan lek protiv depresije, koje nam, nažalost, ne nedostaje. Rezultati su reprezentativni. Neko je smršao, neko popravio mišićnu masu, „doveo se u red“. Na početku, praktikuju se probni treninzi da bi polaznici osetili prostor i odlučili šta je, uz preporuku trenera, najbolje za njih. Kada je reč o personalnim treninzima, moguće je napraviti izbor između funkcionalnih, onih na vibrirajućoj mašini Ponjer Plate, treninga sa tegovima ili na fenomenalnoj mašini Dž-Body, revolucionarnoj u svetu fitnesa.
- U pitanju je elektrostimulacija mišića. Zanimljivo je da je celo telo sve vreme uključeno u rad, bez obzira na vežbu. Kod čučnjeva, uglavnom rade ekstremiteti i gluteus, međutim kod ove mašine, u isto vreme imate konstantne kontrakcije i na rukama, stomaku, grudima, ramenima... Elektrostimulacija prodire kroz mast da bi došla do mišića koji dubinski pogađa i formira ga, što je dobro za sportske, ili bilo kakve druge povrede. Imamo vežbače sa diskus hernijom, koji su ograničeni u izboru vežbi, a kojima ova mašina izuzetno prija, jer ima i terapeutsko, medicinsko dejstvo.
Dž-Body odličan je za sve koji žele brze rezultate. Treninzi su dva puta nedeljno i traju pola sata. Pet minuta je zagrevanje, dvadeset glavni trening i, na posletku, pet do deset minuta masaža. Danas, kada se brzo živi, u konstantnoj oskudici vremena, ovo je privilegija.
- Ima onih koji traže jake treninge, kao i onih koji dolaze da se rekreiraju... Kod nas je puno od januara do juna, kada ljudi idu na odmore. Nije važno gde, važno je da se vežba. Leti mogu da iskoriste prirodu i reku, ili more, da šetaju, plivaju, planinare...
U Školici sporta, deca predškolskog uzrasta uče motoričke vežbe. Pod budnih okom trenera, neguju kulturu sporta, zdrav i pozitivan način razmišljanja, kolegijalnost, razumevanje za druge i zajedničku posvećenost cilju.
Ivan poručuje roditeljima da decu usmeravaju ka sportu, da ih odvoje od kompjutera, tableta, mobilnog telefona, da se socijalizuju „ne preko društvenih mreža, nego u stvarnom životu“... Takođe, da povedu računa o sebi i svojim navikama.
- Možemo da promenimo kuću i kancelariju, salu za vežbanje, ali, trebalo bi da shvatimo da uvek ostajemo u sopstvenom telu, koje je naša primarna kuća. Jedini način da njega promenimo je da vežbamo i da vodimo računa o ishrani. Trebalo bi da osluškujemo ono što nam poručuje.
- Osluškujmo svoje telo – to bi mogao biti naslov teksta?
- Odlično. To je moj životni moto.
VIDNI REZULTATI
„Na početku smo merili telesnu težinu, procenat masti i mišića, bazalni metabolizam, indeks masti... Ima ljudi koji su bili sa visoko podignutim gardom, zato nemam evidenciju, ali su rezultati vidni. Od onih koji bi pristajali da se izmere, neki bi pali u depresiju, a drugi dobili još jaču volju za vežbanjem. Promene su vidne golim okom, ljudi lakše ulaze u odeću, ali najbitnije je da se bolje osećaju.“
Ivan je rođen osamdeset sedme godine u Šapcu. Od malih nogu (u šestoj je počeo da trenira tekvondo) bio je upućen na sport. Iako je otac Milomir bivši džudista, sa kojim i danas redovno gleda utakmice i navija za reprezentaciju, kum je odigrao ključnu ulogu u njegovom životu.
- Moj kum, koji je bio profesor fizičkog, stalno mi je donosio fudbalske dresove, igrao sa mnom fudbal i košarku, bio mi je uzor. Kad sam ga pitao – Kume, šta si ti, odgovorio mi je – Difovac. Tog dana sam odlučio da ću i ja da budem difovac, iako nisam znao tačno šta je to.
Uvek je tako. Svi koji su uspešni, od malena znaju šta će biti kad porastu. I tu je, obično, neka figura koja odigra značajnu ulogu i usmeri ih na put, predodređen za njih.
Ivan je trenirao tekvondo u TK “Šabac”, kod Jovana Dedića i Dragana Tadića. Kada je krenuo na studije, u Novi Sad, nastavio je da trenira u TK “Favorit”, mada se i dalje takmičio za matični klub. Paralelno je trenirao i studirao dok nije postalo previše naporno. Opredelio se za fakultet. Vredan i radan, kakvim ga je Bog sazdao, a roditelji podržali, pri kraju studija je otišao, najpre na Aljasku, a potom na Havaje, da radi, „upoznaje druge kulture i ljude, da doživi nova iskustva i stekne prijateljstva“...
- Na Aljasci sam radio u fabrici ribe. Imao sam sreću da radim na doku i da budem u fantastičnoj ekipi, u kojoj je bilo nas šestorica Srba. Nije bilo lako, bilo je situacija kad smo radili po dvadeset šest sati u kontinuitetu, imali smo samo pola sata slobodno za obrok. Bilo je to je lepo iskustvo u životu i zarada za mene kao studenta u to vreme.
Sa Aljaske je, gde je već u avgustu i septembru postalo kišno i tmurno, otišao na sunčane Havaje, ali ne da uživa, nego da radi. Dobio je odlične preporuke kao radnik meseca, sa najvećim brojem radnih sati, a Havaji su za njega bili još jedan san u nizu, želja da vidi i doživi „alohu“. Da li je baš onako kako se priča?
- Sunčano jeste, samo je jednom pala kiša za vreme mog boravka na Havajima. S obzirom da sam radio po smenama, imao sam dosta vremena. Radio sam kao bus boy, što bi u prevodu značilo potrčko, onaj koji rasprema i postavlja sto, dok konobari obavljaju porudžbe i naplaćuju. Što se ljudi tiče, ima onih koji su prijateljski nastrojeni i onih koji nisu, isto kao i ovde, ljudi su svuda isti...
Po povratku iz Amerike, diplomirao je i vratio se u Šabac sa namerom da, u sopstvenoj režiji, radi ono što voli. Usred Srbije? Alal vera! Ali, „ništa nije nemoguće onom ko veruje“...
- Pozajmio sam novac sa obećanjem da ću ga vratiti do Nove godine, što je bilo nešto više od godinu dana. Razmišljao sam da, ako ne uspem, u najgorem slučaju, prodam opremu i vratim pozajmicu. Nije to bio veliki novac, ali za mene u to vreme, nije bio ni mali...
Napre je otvorio sportski klub pod nazivom „Golden njarriors“, koji je kasnije preregistorvao u I’MFIT.
- Održavamo grupne treninge i imamo Školicu sporta za decu od četiri, pet i šest godina. Na grupnim treninzima imamo do deset vežbača, radimo sa nekoliko stanica, od kojih svaka ima svoju mišićnu grupu. Takođe, radimo i personalne treninge.
Atmosfera je radna i pozitivna, puna dobre energije i radosti. Odličan lek protiv depresije, koje nam, nažalost, ne nedostaje. Rezultati su reprezentativni. Neko je smršao, neko popravio mišićnu masu, „doveo se u red“. Na početku, praktikuju se probni treninzi da bi polaznici osetili prostor i odlučili šta je, uz preporuku trenera, najbolje za njih. Kada je reč o personalnim treninzima, moguće je napraviti izbor između funkcionalnih, onih na vibrirajućoj mašini Ponjer Plate, treninga sa tegovima ili na fenomenalnoj mašini Dž-Body, revolucionarnoj u svetu fitnesa.
- U pitanju je elektrostimulacija mišića. Zanimljivo je da je celo telo sve vreme uključeno u rad, bez obzira na vežbu. Kod čučnjeva, uglavnom rade ekstremiteti i gluteus, međutim kod ove mašine, u isto vreme imate konstantne kontrakcije i na rukama, stomaku, grudima, ramenima... Elektrostimulacija prodire kroz mast da bi došla do mišića koji dubinski pogađa i formira ga, što je dobro za sportske, ili bilo kakve druge povrede. Imamo vežbače sa diskus hernijom, koji su ograničeni u izboru vežbi, a kojima ova mašina izuzetno prija, jer ima i terapeutsko, medicinsko dejstvo.
Dž-Body odličan je za sve koji žele brze rezultate. Treninzi su dva puta nedeljno i traju pola sata. Pet minuta je zagrevanje, dvadeset glavni trening i, na posletku, pet do deset minuta masaža. Danas, kada se brzo živi, u konstantnoj oskudici vremena, ovo je privilegija.
- Ima onih koji traže jake treninge, kao i onih koji dolaze da se rekreiraju... Kod nas je puno od januara do juna, kada ljudi idu na odmore. Nije važno gde, važno je da se vežba. Leti mogu da iskoriste prirodu i reku, ili more, da šetaju, plivaju, planinare...
U Školici sporta, deca predškolskog uzrasta uče motoričke vežbe. Pod budnih okom trenera, neguju kulturu sporta, zdrav i pozitivan način razmišljanja, kolegijalnost, razumevanje za druge i zajedničku posvećenost cilju.
Ivan poručuje roditeljima da decu usmeravaju ka sportu, da ih odvoje od kompjutera, tableta, mobilnog telefona, da se socijalizuju „ne preko društvenih mreža, nego u stvarnom životu“... Takođe, da povedu računa o sebi i svojim navikama.
- Možemo da promenimo kuću i kancelariju, salu za vežbanje, ali, trebalo bi da shvatimo da uvek ostajemo u sopstvenom telu, koje je naša primarna kuća. Jedini način da njega promenimo je da vežbamo i da vodimo računa o ishrani. Trebalo bi da osluškujemo ono što nam poručuje.
- Osluškujmo svoje telo – to bi mogao biti naslov teksta?
- Odlično. To je moj životni moto.
„Na početku smo merili telesnu težinu, procenat masti i mišića, bazalni metabolizam, indeks masti... Ima ljudi koji su bili sa visoko podignutim gardom, zato nemam evidenciju, ali su rezultati vidni. Od onih koji bi pristajali da se izmere, neki bi pali u depresiju, a drugi dobili još jaču volju za vežbanjem. Promene su vidne golim okom, ljudi lakše ulaze u odeću, ali najbitnije je da se bolje osećaju.“
M. Filipović
Najnoviji broj
25. april 2024.
