Инфо

Берза

  • aero 1.682 ▼ -0,59%
  • alfa 33.605 ▼ -2,41%
  • gmon 1.595 ▼ -0,31%
  • jesv 5.150 ▲ 0,88%
  • niis 679 ▼ -0,73%
  • spru 810 ▲ 1,00%
  • svrl 600 ⚫ 0,00%
  • tgas 11.000 ⚫ 0,00%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
  • tlkb 2.700 ⚫ 0,00%
(21. јун 2018.)
У ПОСЕТИ ПОРОДИЦИ САВИЋ У РУМСКОЈ

Живот је добар, не жалимо се

Српска пољопривреда почива на личној домишљатости произвођача. Воћарство би било исплативо када би тржиште било уређено. Тежак рад, али живот леп. Нова генерација Савића свежа снага за будућност
Живот је добар, не жалимо се
Југослава и Светолик Савић су у Румској од рођења. Живот на селу је избор направљен из љубави, па им ни целодневне активности на газдинству од 20 хектара не падају тешко. Баве се искључиво воћарством и тврде да од тога може да се живи, али и да увек може боље. Тај бољитак би био извеснији уколико би надлежни уредили тржиште и народу улили било какву сигурност, но док се то не буде десило, по речима Светолика Савића, српском пољопривреднику остаје само да се као и увек сналази и ослања на сопствену домишљатост. Кажу и да је у Румској мало народа, али за будућност свог презимена не брину: ових дана су оженили сина.
-Обрађујемо 20 хектара земље. Нешто је наше, а нешто у закупу. Највише је под крушком, потом шљивом и трешњом. Тешко је време. Мораш имати више да би преживео, са малом количином нигде ниси пристао- каже Светолик и сумира недавно завршену бербу трешања.
-Ове године откупна цена трешања у просеку је била 150 динара. То је довољно да се покрију трошкови који су већи него лани. Прошле године је цена била 240 динара, а дневница берача 2.000, док је ове та дневница са путним трошковима око 3.000 динара. Међутим, не жалимо се. Може да се живи, а за воћарство стоји правило да је исплативо ако свака пета година прође добро. Односно, та пета година поклапа четири слабије.
Савићи највећи део посла сами обављају, међутим у време бербе крушака на њиховим њивама је и до 50 додатних радника. Тада Југославина вештина организације долази до изражаја: све мора савршено да функционише док се посао не заврши.
-Некада устанем и пре шест, све зависи од тога шта у њиви има да се ради. Ако имамо раднике ја сам са њима, ако се коси ја косим... сваки дан има посла по цео дан, а кад се вратим у кућу чекају ме редовне обавезе кувања, прања и чишћења- објашњава Југослава, која је у селу позната и по томе што трактор вози добро као и већина мушкараца, и чија снага почива на чињеници да воли свој живот на селу.
-Напорно је, али се не жалим. Мени је живот добар, а сада ће ми бити и лакши јер сам добила снајку- са осмехом ће Југослава.
Оно што Савиће брине, као и већину српских пољопривредника уосталом је нестабилност у сваком смислу. Тржиште није уређено, а последњих година се ни у време не можеш уздати. Нема године да овај крај непогода заобиђе. Због тога, иако скупо, осигурање постаје неопходно.
-Пословање се заснива на сналажљивости. Све воће продајемо, ништа не прерађујемо. Цена опет није уређена зависи од откупљивача, једино што нам помаже да калкулишемо су мале хладњаче где воће може да стоји и по два и по месеца. Са дуге стране, невреме је постало уобичајено. Мораш да осигураш, јер су заштитне мреже, поготово код крушака мач са две оштрице. Слабије роде, а и плод је мањи- објашњава Светолик и прецизира да су прошле године на осигурање воћки дали око милион динара, док је ове та цифра премашена.
-Када је о осигурању реч, ту имамо повраћај уплаћеног износа од 40 одсто од државе. Користимо и државне субвенције које су са некадашњих 12.000 пале на 4.000 динара по хектару. Градска управа нам је, са друге стране, асфалтирала пут и субвенционисала копање дубинских бунара, што је од непроцењивог значаја, јер у Поцерини бербе без воде нема- каже Светолик, који планира да у неком скоријем временском периоду газдинство унапреди сушаром.
-Хладњачу имам, малих капацитета од 15 до 20 тона, али великог значаја за чување воћа и чекање цене. На јесен морам урадити још једну, мало већу. Када је о механизацији реч, ту се сналазимо куповином половних машина које поправљамо и прерађујемо, али их оспособимо да добро служе. Жеља ми је да поред продаје свежег воћа, почнем и да сушим шљиве, кајсије и вишње. Ту је добра зарада, а инвестиција од приближно 4.000 евра у сушару од око три тоне дневно би брзо требала да се исплати- тврди Светолик.
Као што смо већ на почетку текста навели, Савићи су цео живот у Румској. Некада живо село последњих година има све мање становника. Много је нежења зашлих у године, а добар део локалног живља се давно одселио у градове у потрази за лагоднијим животом. Са друге стране, Савићи се никада нису двоумили, а последњих месеци, њихов син јединац је напустивши школу донео дефинитивну одлуку да остане на селу и овде заснује породицу. Тиме је овим вредним људима обезбеђена нова снага за будућност.

М. Живановић-Т.Трифковић

Најновији број

20. септембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa