IVANA MILOJEVIĆ, ŽENA KOJA JE OSTVARILA SVOJ DEČJI SAN
Život među oblacima
“Oduvek sam znala da za mene druge opcije nema. Želela sam da budem pilot. Nije me privukla uniforma, jer sam rasla uz oca koji je ceo svoj radni vek proveo upravljajući avionima, fascinirali su me nebo, oblaci, zvezde, moćna mašina koju treba kontrolisati” kaže između ostalog za “Glas Podrinja” pilot Er Srbije, Ivana Milojević
Priče o uspešnim ljudima poslednjih godina postale su nezaobilazan segment “Glasa Podrinja”. Kao lokalno glasilo, iz broja u broj smo donosili životne storije onih koji su iz Šapca potekli, a uspeh ostvarili ovde, ili nekom drugom gradu, nekoj drugoj zemlji... Odnosno, trudili smo se da napravimo zavičajnu kopču i neke ovdašnje naraštaje, koji su na početku puta samoostvarivanja, osnažimo da koračaju napred.
U ovom izdanju, otišli smo korak dalje. Naime, predstavljamo vam devojku koja dodirnih tačaka sa našim gradom nema, ali ima sa svakim od vas ko je dovoljno hrabar da prati svoje snove, ma koliko oni okolini veliki delovali.
Ivana Milojević je pilot i kako navodi od najranijih dana je znala da za nju druge opcije nema. Danas radi u Er Srbiji i tvrdi da je ovo zanimanje, nekada rezervisano samo za muškarce, u poslednje vreme sve dostupnije i zanimljivije ženama. U Er Srbiji ima još tri koleginice.
-Od kad sam progovorila tvrdila sam da ću biti pilot. Moj otac, kapetan, tu je ljubav na mene preneo. Pri tome me nije privukla uniforma koju sam svakog dana na njemu gledala, već nebo, zvezde oblaci, moćna mašina koju treba naučiti kontrolisati- objašnjava Ivana i konstatuje da je spoznaja budućeg zanimanja od tako ranog uzrasta nešto poput blagoslova, čuva te od kasnijih lutanja i traženja, fokusira na ostvarenje cilja.
Zvaničnu pilotsku akademiju završila je u Londonu, ali s obzirom na porodičnu istoriju i odrastanje uz oca kapetana, može se slobodno reći da se Ivana za poziv pilota školovala ceo život.
-Tata me je često sa sobom vodio, tako da sam kao dete dosta vremena provela u avionu. Kasnije sam prošla pilotsku obuku u Vršcu, zvaničnu Pilotsku akademiju u Londonu. Ta škola zahteva od vas neka tehnička znanja i u centar stavlja praksu. Počinje se na malim avionima, pa se prelazi na one sa dva motora, pa na sve komplikovanije da bi se na kraju stiglo do saobraćaja- kaže Ivana, i dodaje da je formula koja vodi do epiteta “dobar pilot”, zasnovana na zbiru velikog znanja i veštine prožetih iskustvom.
-Iskustvo je presudno. Zbog toga su dragoceni kapetani tokom leta, ljudi koji nesebično dele svoje znanje i od kojih vidite kako da se u kojoj situaciji postavite.
Po Ivaninim rečima, u kokpitu mesta strahu nema. Tokom obuke svi prolaze različite situacije na simulatorima, uče procedure ponašanja u svim uslovima, te na kraju školovanja budu spremni na sve.
-Za sve smo spremni. Imamo simulatore na kojima učimo i ništa ne sme da nas iznenadi. Ne postoji “umetnička sloboda”, već za sve postoji procedura po kojoj se ponašamo. Međutim, ono što ti u školi ne kažu je podatak koliko vreme može da bude izazov. Koliko vreme može biti nepredvidivo i komplikovano naučiš u samom saobraćaju... I tu ponovo dolazimo do značaja kapetana, od kojih učiš na koji način da razmišljaš u takvim situacijama, kada treba da obiđeš oblak, gde ne treba da ulaziš- objašnjava Ivana, koja tvrdi da je saradnja sa kolegama odlična, te da među saradnicima ne postoje rodne predrasude.
-Odnos sa kolegama je sjajan. To su dobri momci. Ne sme da bude diskriminacije, jer prema postojećim istraživanjima najveći broj nesreća se dogodilo zbog loše komunikacije među pilotima- ističe Milojevićeva, čiji radni dan često počinje u pet ujutro, a traje i po dvanaest sati dnevno. Uglavnom leti kraće relacije, iznad zemalja bivše Jugoslavije, ali ide i do Austrije, Grčke i Italije.
-Radno vreme se računa od momenta kada imamo brifing, a on je uvek oko sat i 20 minuta pred let. Od samoprocene zavisi kada ćeš doći na pripremu, odnosno sve zavisi od toga koliko ti treba da pripremiš papire. Kada si na obuci to traje duže nego kada si uigran. Na vreme se pripremimo vidimo sve, kakvo se vreme očekuje, koliko imamo goriva, putnika... Steknemo jasnu sliku, a onda ti treba još petnaestak minuta da se dogovoriš sa posadom i ispoštuješ svakodnevnu proceduru.
Ja letim na kraćim relacijama. Tu, obrt, ako imamo sreće ne traje duže od pola sata, uzememo nove putnike i idemo nazad- ističe Ivana koja sebe doista investira u posao, ali ne zapostavlja ni privatni život.
-Često ljudi misle da mi imamo vremena da upoznamo destinacije na koje letimo, ali to je nekada daleko od istine. Pogotovo na ovim kraćim relacijama gde se u roku od pola sata vraćamo natrag. Sve što vidimo vidimo privatno, a ja volim da putujem i dosta toga sam videla zahvaljujući tati. Sa druge strane, bavim se sportom, volim unutrašnju dekoraciju i arhitekturu. I za sve to pronalazim vremena- kaže Ivana Milojević, jedna od prvih žena pilota u Er Srbiji.
Na nebu si, letiš i
može li više
-Momenat kad spoznaš da sve zavisi od tebe je jako moćan. Liči na upravljanje dobrim i brzim automobilom, samo što ovde imaš još više dimenzija, više proračuna. Neopisiva snaga. Ma, na nebu si, letiš, i može li više- odgovara Ivana sa osmehom na pitanje kakav je osećaj upravljati avionom.
Rušenje dečačkih snova
Po Ivaninim rečima svaki dan je priča za sebe. Svaki let ima svoju anegdotu. Često putnici uđu u kabinu da se fotografišu, a ima i dečaka razočaranih činjenicom da ih je vozila žena.
-Uvek je zanimljivo. Najbolje je kada letiš sa ljudima sa kojima se i privatno družiš. Posebno mi je bilo lepo kada su se na letu okupili drugari sa kojima sam se pre dvadesetak godina upoznala u pilotskoj školi, to što smo imali priliku da letimo zajedno, bilo mi je divno... Ima dosta putnika koji uđu da se slikaju, male muške dece kojima razbijem ideale- sa somehom priča Ivana.
U ovom izdanju, otišli smo korak dalje. Naime, predstavljamo vam devojku koja dodirnih tačaka sa našim gradom nema, ali ima sa svakim od vas ko je dovoljno hrabar da prati svoje snove, ma koliko oni okolini veliki delovali.
Ivana Milojević je pilot i kako navodi od najranijih dana je znala da za nju druge opcije nema. Danas radi u Er Srbiji i tvrdi da je ovo zanimanje, nekada rezervisano samo za muškarce, u poslednje vreme sve dostupnije i zanimljivije ženama. U Er Srbiji ima još tri koleginice.
-Od kad sam progovorila tvrdila sam da ću biti pilot. Moj otac, kapetan, tu je ljubav na mene preneo. Pri tome me nije privukla uniforma koju sam svakog dana na njemu gledala, već nebo, zvezde oblaci, moćna mašina koju treba naučiti kontrolisati- objašnjava Ivana i konstatuje da je spoznaja budućeg zanimanja od tako ranog uzrasta nešto poput blagoslova, čuva te od kasnijih lutanja i traženja, fokusira na ostvarenje cilja.
Zvaničnu pilotsku akademiju završila je u Londonu, ali s obzirom na porodičnu istoriju i odrastanje uz oca kapetana, može se slobodno reći da se Ivana za poziv pilota školovala ceo život.
-Tata me je često sa sobom vodio, tako da sam kao dete dosta vremena provela u avionu. Kasnije sam prošla pilotsku obuku u Vršcu, zvaničnu Pilotsku akademiju u Londonu. Ta škola zahteva od vas neka tehnička znanja i u centar stavlja praksu. Počinje se na malim avionima, pa se prelazi na one sa dva motora, pa na sve komplikovanije da bi se na kraju stiglo do saobraćaja- kaže Ivana, i dodaje da je formula koja vodi do epiteta “dobar pilot”, zasnovana na zbiru velikog znanja i veštine prožetih iskustvom.
-Iskustvo je presudno. Zbog toga su dragoceni kapetani tokom leta, ljudi koji nesebično dele svoje znanje i od kojih vidite kako da se u kojoj situaciji postavite.
Po Ivaninim rečima, u kokpitu mesta strahu nema. Tokom obuke svi prolaze različite situacije na simulatorima, uče procedure ponašanja u svim uslovima, te na kraju školovanja budu spremni na sve.
-Za sve smo spremni. Imamo simulatore na kojima učimo i ništa ne sme da nas iznenadi. Ne postoji “umetnička sloboda”, već za sve postoji procedura po kojoj se ponašamo. Međutim, ono što ti u školi ne kažu je podatak koliko vreme može da bude izazov. Koliko vreme može biti nepredvidivo i komplikovano naučiš u samom saobraćaju... I tu ponovo dolazimo do značaja kapetana, od kojih učiš na koji način da razmišljaš u takvim situacijama, kada treba da obiđeš oblak, gde ne treba da ulaziš- objašnjava Ivana, koja tvrdi da je saradnja sa kolegama odlična, te da među saradnicima ne postoje rodne predrasude.
-Odnos sa kolegama je sjajan. To su dobri momci. Ne sme da bude diskriminacije, jer prema postojećim istraživanjima najveći broj nesreća se dogodilo zbog loše komunikacije među pilotima- ističe Milojevićeva, čiji radni dan često počinje u pet ujutro, a traje i po dvanaest sati dnevno. Uglavnom leti kraće relacije, iznad zemalja bivše Jugoslavije, ali ide i do Austrije, Grčke i Italije.
-Radno vreme se računa od momenta kada imamo brifing, a on je uvek oko sat i 20 minuta pred let. Od samoprocene zavisi kada ćeš doći na pripremu, odnosno sve zavisi od toga koliko ti treba da pripremiš papire. Kada si na obuci to traje duže nego kada si uigran. Na vreme se pripremimo vidimo sve, kakvo se vreme očekuje, koliko imamo goriva, putnika... Steknemo jasnu sliku, a onda ti treba još petnaestak minuta da se dogovoriš sa posadom i ispoštuješ svakodnevnu proceduru.
Ja letim na kraćim relacijama. Tu, obrt, ako imamo sreće ne traje duže od pola sata, uzememo nove putnike i idemo nazad- ističe Ivana koja sebe doista investira u posao, ali ne zapostavlja ni privatni život.
-Često ljudi misle da mi imamo vremena da upoznamo destinacije na koje letimo, ali to je nekada daleko od istine. Pogotovo na ovim kraćim relacijama gde se u roku od pola sata vraćamo natrag. Sve što vidimo vidimo privatno, a ja volim da putujem i dosta toga sam videla zahvaljujući tati. Sa druge strane, bavim se sportom, volim unutrašnju dekoraciju i arhitekturu. I za sve to pronalazim vremena- kaže Ivana Milojević, jedna od prvih žena pilota u Er Srbiji.
može li više
-Momenat kad spoznaš da sve zavisi od tebe je jako moćan. Liči na upravljanje dobrim i brzim automobilom, samo što ovde imaš još više dimenzija, više proračuna. Neopisiva snaga. Ma, na nebu si, letiš, i može li više- odgovara Ivana sa osmehom na pitanje kakav je osećaj upravljati avionom.
Po Ivaninim rečima svaki dan je priča za sebe. Svaki let ima svoju anegdotu. Često putnici uđu u kabinu da se fotografišu, a ima i dečaka razočaranih činjenicom da ih je vozila žena.
-Uvek je zanimljivo. Najbolje je kada letiš sa ljudima sa kojima se i privatno družiš. Posebno mi je bilo lepo kada su se na letu okupili drugari sa kojima sam se pre dvadesetak godina upoznala u pilotskoj školi, to što smo imali priliku da letimo zajedno, bilo mi je divno... Ima dosta putnika koji uđu da se slikaju, male muške dece kojima razbijem ideale- sa somehom priča Ivana.
T.Trifković
Najnoviji broj
18. april 2024.
