BRAĆA

Nije mi bila teška velika knjiga iz interne medicine. Prvi put nisam pogledao koliko strana ima. Popodne i je za učenje. Voljan sam seo za sto.
“Dobro uzeta anamneza je pola dijagnoze. Podatke od bolesnika morate uzimati pažljivo, budite strpljivi, nemojte sugerisati odgovore, saslušajte ga do kraja!” – prolazile su mi kroz glavu reči profesora sa prve vežbe.
Određivali smo granice pluća metodom perkusije, gde je potmulost dobijena udaranjem srednjeg prsta jedne ruke o prst druge ukazivala na granice pluća.
U petak ću ići kući, svima ću pričati o medicini. Osim Gurbi. Priče o fakultetu njega uopšte nisu interesovale.
Visok, tanak, guste, crne kose u iznošenom “grombi” kaputu, podignute kragne i sa cigaretom bez filtera u uglu usana, nije se obazirao na duvanski dim koji mu je ulazio u oči. Uske pantalone su se gužvale nad neočišćenim cipelama. Uvek je stajao sa strane, a mnogi su se tri puta ljubili sa njim. Krkljajućim smehom, tada bi pokazivao od duvana žute zube. Devojke su mu prilazile i dugo ostajale u njegovom zagrljaju.
“Vidimo se kasnije!” – dovikivao je svima.
“Šta nalazite na ovom...” – mislio sam neko vreme.
“Donesi još jednu turu! Šta, nećeš? Samo ti donesi! Pitaj šta piju za drugim stolom?” – nadvikivao je prepunu kafanu. Kopajući po džepovima izvlačio je izgužvan novac koji je konobar ispravljao, a pio je dok je imao da plati. U njegovom društvu zaboravljao sam na ispite, nedeljni ručak. Vreme je teklo pored nas. Psovao je telo božje, sina Bobana, najrođenije, derao se po ulici, izgovarajući pogrdne nadimke i imena. Nije se obazirao na okolinu.
Jednom je imao jaku zubobolju i majka mu je skupila novac za vađenje zuba, a ja, kao medicinar, bio sam u pratnji. Međutim, približavajući se bolnici, sve više me uveravao da ga zub više ne boli i nisam ga mogao sprečiti da sav novac potroši na “meku” rakiju.
Za Novu godinu je prodavao čestitke i zarađivao dosta novca. Tada je pola grada pilo na njegov račun. Uveče bi izlazio u odelu sa kravatom i original “montgomercem”, a u jutarnjim satima čvor od kravate bio je na pupku, a mantil je po zemlji vukao za sobom.
Studije je nekako završio i zaposlio se u „Šećerani“ stalno pričajući o tehnologiji proizvodnje piva. Jurio je jedno jutro, pravo iz kafane, da stigne na autobus za fabriku i, kada je stigao, sav zadihan, setio se da je na godišnjem odmoru. “Gurba” smo ga zvali zbog tamnog tena, a on je i dalje živeo kako je hteo.
Tri puta sam protresao glavom i vratio se učenju.