ŠABAČKE PRIČE - CVETIN GAJIĆ
NEGUJE DUH GRADA
O Šapcu i Šapčanima, njegovim ulicama i institucijama, prošlosti i sadašnjosti, kafanama i boemima, korzou i igrankama, Dudari i Savi, fudbalu i rukometu... pričaju ljudi koji su deo svoje duše ugradili u mozaik kaldrme ove varoši ( 9 )
Kao dete je sa majkom došao iz Jalovika u Šabac i postajao deo ove varoši o kojoj danas zna mnogo i često zanimljivom pričom evocira uspomene na dane prošle i godine koje polako blede i u sećanjima najupornijih Šapčana. Kaže da je posle osnovne škole upisao “šegrtski fakultet“, učio je za mašinbravara i počeo rad u Elektrolizi cinka fabike “Zorke“. Tada je počeo da se bavi i gimnastikom u “Partizanu“ a potom kajakaštvom na Savi, na kojoj je u kanuu izveslao nekolike medalje kojima se danas ponosi. Cvetin Gajić, čovek koji se mnogo čime bavio, negovao šabački duh i u svojoj sredini i drugde, ali i ostao veran varoši koja je deo njega. Ne živi u prošlosti ali i ne zaboravlja vreme za koje kaže “ bili smo siromašni ali bili smo srećni“.
Cvetinova radna priča vodi ga iz “Zorke“ u Vatrogasnu jedinicu gde je proveo nekoliko godina, potom posle dokvalifikacije za rukovaoca parnim kotlovima vraća se u “Zorku“ u “Kontakt jedan“ gde je proveo najviše godina i odakle je otišao u penziju sa 38 godina staža, od kojih je 35 radio u smenama. Smatra da ga je taj smenski rad udaljio od muzike koju je neizmerno veoleo i sada joj je posvećen.
- Sve škole su tada imale svoj orkestar. Praznik za oči i uši je bio kada jedna škola sprema program da ga prikaže drugoj. U to vreme ljudi su se poštovali, voleli, nije bilo zlobe i ako je neko drugi lepše obučen, ako je neko bogatiji... mi nismo znali šta je pakost. Svi smo se poznavali. Igranke u školama bile su nezaboravne, pa u Domu omladine i u “Partizanu“ - setno se seća Cvetin Gajić vremena mladosti u kojoj su postojale i matine igranke od četiri popodne, jer večernji kasni sati nisu baš bili primereni mladima po shavtanju starijih koji su se uvažavali.
Kao većini mladih tog vremena korzo je predstavljalo posebnu razonodu ali i ostalo draga uspomena. Seća se Cveja i ozbiljne i neozbiljne strane odnosno dela ulice gde su šetali mladi i druge, gde su takođe šetali njihovi roditelji.
Cvetinova radna priča vodi ga iz “Zorke“ u Vatrogasnu jedinicu gde je proveo nekoliko godina, potom posle dokvalifikacije za rukovaoca parnim kotlovima vraća se u “Zorku“ u “Kontakt jedan“ gde je proveo najviše godina i odakle je otišao u penziju sa 38 godina staža, od kojih je 35 radio u smenama. Smatra da ga je taj smenski rad udaljio od muzike koju je neizmerno veoleo i sada joj je posvećen.
- Sve škole su tada imale svoj orkestar. Praznik za oči i uši je bio kada jedna škola sprema program da ga prikaže drugoj. U to vreme ljudi su se poštovali, voleli, nije bilo zlobe i ako je neko drugi lepše obučen, ako je neko bogatiji... mi nismo znali šta je pakost. Svi smo se poznavali. Igranke u školama bile su nezaboravne, pa u Domu omladine i u “Partizanu“ - setno se seća Cvetin Gajić vremena mladosti u kojoj su postojale i matine igranke od četiri popodne, jer večernji kasni sati nisu baš bili primereni mladima po shavtanju starijih koji su se uvažavali.
Kao većini mladih tog vremena korzo je predstavljalo posebnu razonodu ali i ostalo draga uspomena. Seća se Cveja i ozbiljne i neozbiljne strane odnosno dela ulice gde su šetali mladi i druge, gde su takođe šetali njihovi roditelji.
Najnoviji broj
18. april 2024.
