“Hoćemo li u Šabac......”

Nije potrebno da živite u Šapcu, provodite mesece i godine u našem gradu, nije neophodno ni da prođete kroz “Čivijašku republiku”, samo ako ste čuli za Šabac, znate kako završiti pitanje iz naslova. Da, tako je, “HOĆEMO LI U ŠABAC NA VAŠAR?”, a i odgovor je poznat “HOĆEMO!!!”. Kada bi nas, Šapčane pitali po čemu je naš grad poznat van granica, odgovorili bi krili afinitete ka sportu (Metaloplastika, Mačva), privredi (Zorka, Šapčanka, Mlekara), muzici (Andolija, Cicvarići, danas od Ljube do Goblina), no da se ne lažemo, poznati smo, baš poznati po MALOGOSPOJINSKOM VAŠARU.
Znamo kada počinje, u povodu kog praznika se organizuje, no teško je utvrditi od kada potiče ova svečanost koja je vremenom postala obeležje i simbol grada. Pisana dokumenta vele da se vašar u blizini Šapca pravio još u kasnom srednjem veku, 14. stoleću. Pominje se u Ravaničkoj povelji Kneza Lazara. Ponovni trag nalazimo u 19. veku kada se govori o dva vašara o Đurđevdanu i Mitrovdanu, prolećni i poznojesenji, a Malogospojinski, baš na polju Mihajlovac, uveden je u 20. stoleću. Đurđevdanski i Mitrovdanski su nestali, a Malogospojinski opstaje, traje, raste iz godine u godinu.
Putnik namernik koji navrati u neko drugo doba godine, osim sredinom septembra, nikada ne bi obratio pažnju na Mihajlovac, veliko polje blizu reke, uz prugu, ničim specifično, osim prostranošću. Baš sa tog polja, druge, treće nedelje septembra razleže se spoj buke i žamora hiljada posetilaca, dok noću nema svetlije lokacije u zapadnoj Srbiji.
Zvanično Malogospojinska svečanost, manifestacija, kako vam je draže, traje uvek od 21. do 23. septembra, no prodavci, zakupci stignu ranije, već oko 15, 16. septembra. Prvo se obično pune tezge sa svim mogućim artiklima, potom slede prehrambeni proizvodi, šatre sa stolovima za “pojesti i popiti”, da bi, iako pravila nema, poslednji svoje mehanizme postavljali vlasnici luna parkova. U davna vremena svirači su na svakom koraku uveseljavali posetioce, živa muzika je tu i sada, no savremene tehnologije su omogućile celodnevno “treštanje” sa moćnog ozvučenja.
O ukusima se ne raspravlja, a baš pitanje afiniteta je odlučujuće u izboru najpoznatijeg segmenta vašara. Nekada se prilazak vašarištu prepoznavao po “mečki koja igra na zvuke bubnjeva”, malim cirkusima, lutrijama, da bi polako primat zauzimali “Kuća strave”, “Zid smrti”, “Kamikaze”, “Balerina” ili za one sa manje adrenalina vruća “jaga” ili “guda” pod Šatrom, “pljeska” sa roštilja, preparati “domaći” koji leče i oporavljaju (bar po rečima prodavca koji ushićeno o njima govori na mikrofon ili megafon), kuhinjski artikli, mirišljave čarape, veš na kilogram, a ako neko voli, mogao bi pazariti i snimke sa romskih svadbi, čijih konkretno? manje je važno.
Ipak, jedan predmet zaslužuje posebnu pažnju, LICIDERSKO SRCE. Uvek pri kraju reda sa tezgama, najdalje od zvaničnog ulaza, smeštaju se licidari, zanatlija čije zanimanje, dok je vašara, neće iščeznuti. Šarena srca kojim dominira crvena boja, spravljena od brašna i gipsa, mnogo su više od još jednog artikla u ponudi “od igle do lokomotive”. Svako ih može kupiti, ali samo ih romantične duše mogu razumeti. Kupovalo bi se, ne za uspomenu, već kao poklon, momaka devojkama. Čim sa tezge pređe u ruke, postajalo bi simbol srca vlasnika, a izabranica njegovog srca dobijala bi ga kao dar. Na malom ogledalcu u sredini videla bi svoj lik, zauvek shvatajući da je u tom srcu ona...
Redovni posetioci, ne samo da planiraju posete (malo ko samo jedan septembarski dan provede na Mihajlovcu), već i imaju male rituale koje “moraju” uraditi na VašEru, inače “kao da nisu ni bili”. Cene postoje, no svako će se rado “cenjkati” na tezgi, o svemu se može dogovoriti, a valja se dogovoriti jer kažu da je doći u Šabac na Vašar, a ništa ne pazariti, grdan maler.