Mačvani kunu pre cara Lazara

Mačvanin Zoran Milošević (1959) doktor je socioloških nauka. Do sada je objavio više od 900 bibliografskih jedinica na srpskom, ruskom, slovenačkom i engleskom jeziku. Redovni je član Međunarodne slovenske akademije iz Moskve. Dobitnik je više uglednih priznanja u Rusiji.
Član je redakcija nekolko naučnih časopisa u Srbiji, Belorusiji i Rusiji. Stalni je saradnik nedeljnika «Pečat». Zaposlen je na Institutu za političke studije u zvanju naučnog savetnika.
- Nedavno je Udruženje «Miloš S. Milojević» iz Crne Bare organizvalo naučni skup posvećen ovom našem «zaboravljenom velikanu», tačnije obrednim pesmama ukupnog naroda srpskog. Pošto su sakupljene obredne pesme slojevite i mogu se čitati sa različitih aspekata (etnologije, književnosti, sociologije itd.) opredelio sam se za istraživanje kletvi. Razlog je jednostavan, pošto sam rođen, odgajan i živim u Mačvi, a pored toga odgajan sam u socijalnoj sredini, gde su kletve bile deo svakodnevnog života. Opredeljenje je imalo logčan sled, kaže na početku razgovora za naš list.
- U obrednim pesmama ukupnog naroda srpskog pažnju su mi privukle kletve, jer se u pesmama koje je sakupio Milojević zapažala velika razlika u odgovoru ko izriče najtežu kletvu. Ako se, dakle, pokuša uspostaviti hijerarhija kletvi, odnosno sazna koja kletva je najgora dolazimo do zanimljivih viđenja. Prema određenim verovanjima najteža je kumova kletva, prema drugim roditeljska. Najstarijom se (što je netačno) smatra kletva cara Lazara. Prema «”Pesmama i običajima ukupnog naroda srbskog» “, najteža je devojačka kletva.
Kako ste došli do samog tumačenja reči kletva?
- Kletve prestavljaju veru u reč, odnosno moć reči, što nije samo osobenost srpskog naroda. Da podsetimo da je prema Svetom Pismu u početku bila samo reč, a da je iz nje voljom Boga proistekao život. Ova činjenica da je reč stvarnje, veoma je poštovana kod Srba. Moć reči se, dakle, može pratiti u ukupnoj kulturi Srba. Segment ove kulture je i kletva, odnosno proklinjanje. Verovanje da se kletvom može ispraviti naneta nepravda (Srbi uvek kunu kada im se nanese nepravda, ne radi nanošenja zla). Kletva prema srpskom verovanju traje šest generacija.
Koja kletva je posebno teška?
Kletva kao samostalan iskaz izriče se sa verom u magijsku moć reči da Boga, demona, sudbinu ili prirodne sile pokrene na nanošenje zla.
Tradicija kletvi postoji verovatno u svim kulturama sveta. Vreme nastanka ovog izraza zaključuje se na osnovu njene sadržine: pošto je osnovni podsticaj za nastanak klevete proklinjanje nekoga sa željom da mu se nešto neprijatno desi, jasno je da je nastala u davna vremena kada se verovalo u magičnu moć reči.
Narod veruje da je kumova kletva posebno teška – jer on predstavlja moćnog posrednika između živih i mrtvih.
Najgore kletve su one koje "baci" roditelj, a u narodnoj poeziji kao "opasne" kletve pominju se i one koje baca devojka ili sestra.
Da li je kletva cara Lazara izrečena uoči Boja na Kosovu najstarija u srpskom rodu?
Najstrašnija kletva naših predaka je bila zaklinjanje majčinim mlekom (kada majka otkrije svoje grudi i zakune decu da je poslušaju u nečemu, to je po pravilu rađeno jednom u životu, a u srećnim porodicama nikad), o koju se ne sme ogrešiti.
Kletva cara Lazara spada među najstarije srpske kletve. Mnogi veruju da još uvek nismo "sknuli" prokletstvo koje nam je bačeno pre skoro sedam vekova.
“Ko je Srbin i srpskoga roda i od srpske krvi i kolena, a ne doš’o na boj na Kosovo ne imao od roda poroda, ni muškoga ni devojačkoga! Od ruke mu ništa ne rodilo, rujno vino, ni pšenica bela, Rđom kap'o dok mu je kolena!"
Koliko je kletva prisutna u novijoj srpskoj istoriji, gde se često vezuje za važne istorijske događaje?
Brojni su oni koji veruju da je kletva izgovorena uoči Vidovdana obeležila kretanje i sudbinu srpskog naroda. Kao primer često se navodi da je Gavrilo Princip izvršio atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Fredinanda upravo na ovaj dan, a kao primer iz moderne istorije navodi se izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu.
Suština istorijskih istraživanja Miloša S. Milojevića svodi se na njegova otkrića o tragovima Srba van Evrope. Naravno, ni kletve ne izostaju iz narodnih pesama koje je on prikupio. Kakva su Vaša razmišljanja po ovim pitanjima s posebnim akcentom na kletve?
Jasno je da se kroz „Pesme i običaje ukupnog naroda srbskog“ i kada su u pitanju kletve jasno uočava snažan etički kodeks.
Za razliku od drugih tumačenja i pesama, kod obrednih pesama ukupnog naroda srbskog i moralnog kodeksa koji neguje, jasno se izdvaja želja za životom, jer se koncentriše na mladost, na muško-ženske odnose i vernost kao osnovni princip.
Dogovor izmeđi momka i devojke jasno ukazuje da oni žele zajednicu zasnovanu na međusobnoj vernosti i produženju trajnja darivanjem novog života. Narodni pesnici zbog toga ističu da prevara devojke predstavlja snažan moralni neoprostiv prestup, a devojačka kletva koja iz ovoga proističe dobija snagu koja se proteže na šest pokolenja onoga muškarca koji prevari.

Najka i Ivan
U pesmi „Najka i Ivan“ (str. 76-77) imamo obrnutu situaciju kada Ivan kune devojku koja se udaje za drugog.
„Od mene joj je blagoslov;
Koliko ljeba pojela,
Toliko jada podnjela.
Koliko vode propila,
Toliko suza poljela.
Koliko vina propila,
Toliko krvi proljelja.

Smrt Jovina
U „Pesmama i običajima kupnog nroda srbskog“, Miloša S. Milojevića takođe nailazimo na kletve.
U Pesmi „Smrt Jovina“ (str, 64) nalazimo sitih:
„Već su tješke kljetve đevojačke
Koje su me mlade proklinjale,
Proklinjućij; vako govorile:
Koliko je jatluku grana,
Toliko je na jaguku rana,
Tolik’ njek je na Jovanu rana“.
Drama se nastavlja kada ostarjela majka pita svoga sina Jovana:
„Sine Jovo jedinac u majke!
Kaži sine moje čedo drago!
Kako bi se oprostio kljetva
Kako bi se oprostio vjeza
I kako li, onih strašnih
Muka
Što t’ukleše mlade
Đevojke“
Al’iz trunja Jova odgovara:
„Majko moja sladka ranilice!
Njemogu se oprostiti kljetva.“