SAŠA GAJIČIĆ – JEDINI SRPSKI BICIKLISTA NA “TRCI OKO ITALIJE”
“BAJS” KOJI ŽIVOT ZNAČI
To je više od sportskog događaja, više od zahtevne, poznate trke sa tradicijom, to je manifestacija u najkompletnijem smislu. Možda sam pogrešio kada sam doneo odluku o povlačenju. Biciklizam skup, zahtevan, a opet prelep sport
Fudbal ima Mondijal, drugi sportovi Olimpijske turnire, teniseri sanjaju grend slemove, a “sveti gral” biciklizma su trijumfi na “Turu”, “Điru” ili “Vuelti”, pobednička postolja i večna slava najbržih u trkama oko Francuske, Italije i Španije. Samo dvojica ovdašnjih, srpskih, vozača imali su čast da budu deo neke od pomenutih, a u mozaiku hronološki prve trke, Giro d’ Italia, mozaiku čiji su prvi elementi stari 109 godina! svoje mesto ima i jedan Šapčanin, jedini kraj čijeg imena je, na spisku učesnika, ikada stajala skraćenica neke od država u kojima smo obitavali, Saša Gajičić. Bilo je to proleće 2002. godine, ono doba u kome najjače mirišu plodovi prirode neverovatne Italije, vreme kada šmek drevne apeninske “čizme” oslikavaju sve nijanse sveta. U Italiji je Saša živeo, gradio svoje profesionalne dane, na dvotočkašu je prokrstario mnogo puta, no učešće na “Điri” nije uporedivo sa bilo čime drugim.
-To je više od sportskog događaja, to je manifestacija, to je putujući cirkus, ali ne u pežorativnom značenju, već suprotno, najsjajnijem i najrazigranijem izdanju. Meštani, ali i navijači iz celog sveta planiraju odmore prema etapama. Putuju zajedno sa karavanom, prate svaku etapu, negde pripreme piknik očekujući vozače. Drugi boje lica, pripremaju kostime, dane, nedelje, mesece odvoje za nekoliko minuta. U Italiji je biciklizam vrlo popularan i posebna je atmosfera pred trku – “vraća film” 16 godina u nazad šabački biciklista.
Etape su zahtevne, konfiguracija terena od prostranih ravnica, do hladnih, visokih, vetrovitih Apenina, pravila surova. Iako je pobeđivao razne izazove u karijeri, spram ovog je morao priznati poraz, nije uspeo da završi veliku trku.
-Odustao sam posle desete etape, što je polovina. Nisam se osećao dobro pre starta Đira, bio sam prehlađen i ostaje žal što nisam spremniji dočekao jedan takav izazov, ali opet je veliko iskustvo i večno sećanje. Lepo je biti deo istorije, jedini iz Srbije koji je nastupao tamo, ali ljubav prema ovom sportu tvori želju da ne bude još dugo taj podatak kraj mog imena. Ubrzo je usledila kriza u biciklizmu Italije, raskidani su ugovori, ja sam iste godine ostao bez angažmana. Bilo je opcija da nastupam u nekom zvanično amaterskom klubu i ponovo gradim svoje pozicije, no nisam bio spreman za godinu, dve stagnacije i rešio sam da stavim tačku, možda sam pogrešio, bio sam još u mlađim godinama kada se posmatra iz vizira profesionalnog bicikliste.
Da bi navijali na “Giro d’ Italia” dovoljno je da imate novca, vremena ili da ste snalažljivi avanturista, ali za status učesnika, neophodno je preći dug put, “izvoziti” sportsku etapu prepunu prepreka, iznenađenja nepoznatu svima pre i posle vas. Ovu priču smo započeli od kraja, odmotanu rolnu filma ponovo uvijamo i prepuštamo se hronologiji.
U porodici Gajičića decenijama je biciklizam sport broj jedan. Otac Radosav je (ne)svesno svoju ljubav usadio u sina Sašu, a strast ka dvotočkašima rođena je još u onom nesvesnom delu detinjstva.
-Ne sećam se kada sam naučio da vozim bicikl, verovatno da to moj otac zna bolje. Organizovao je školska prvenstva, ja sam prvi put vozio, logično, u prvom razredu, pobedio, a potom isto činio do desete godine. Jeste naporan zahtevan sport, ali opet pruža od najranijih dana priliku za putovanje, upoznavanje, upijanje atmosfere sredina gde će vas put, inače, teško navesti.
Već pomenutu životnu etapu Saša je prešao jako brzo, praktično u rekordnom roku.
-To je bilo krajem 90-ih. Najpre 1996. sam pobedio na “Trci oko Srbije”, potom “Trci oko Vojvodine” i na kraju najbrže sam vozio trku “Beograd- Budimpešta - Bratislava”, sve su to međunarodne trke. Sledeće, 1997. predstavljao sam Jugoslaviju na Svetskom prvenstvu do 23 godine u Valkenburgu gde sam osvojio osmu poziciju. To je i najbliže medalji da je neko iz Srbije prišao na velikom takmičenju. Sjajna je bila konkurencija te godine. Prvak je postao Ivan Baso, a treći Danilo de Luka, vozači koji su kasnije pobeđivali na etapama Tura, Đira i dosegli mesto među najboljim vozačima sveta.
Takav niz doneo je poziv iz Italije i ulazak u svet profesionalnih vozača.
-Nema tu mistifikacije, profesionalac je član jednog od 20-ak timova World toura, onih koji mogu da voze najveće trke. Pre toga sam nastupao u timovima koji se vode kao amaterski, ali je sistem rada, treninga, pripreme na profesionalnom niovu. Svaki dan treninzi, trke na sedmičnom nivou.
Priča je jedno, no nekada faktički, numerički podaci bolje od svega oslikaju zahtevnost sporta kao što je biciklizam. Neke kilometraže nisu prijatne ni da se proputuju automobilom ili autobusom.
-Trećinu godine, zimi, imamo bazne treninge, plivanje, skijanje, teretana, a dve trećine je vožnja. Prelazi se između 130 i 250 km, ali uz zahteve za brzinom između 40-45 km na sat. Lični rekord, na osnovu prevezene kilometraže u jednom navratu je 320 km, u poznatoj trci Milan – San Remo.
Na ovim prostorima biciklizam postoji gotovo jedan vek, međutim nikada nije bio u vrhu popularnosti, te napredak zavisi od vrsnih pojedinaca i rezultata iznad svih očekivanja.
-Nemamo medalje sa velikih takmičenja. Sedmo mesto jednog našeg bicikliste na Prvenstvu u hronometarskoj vožnji i moje osmo u Valkenburgu su najbolja ostvarenja. Spadamo u neku srednju grupu sportova. Ovo je skup sport, bicikl košta od dve do tri hiljade evra, to su sredstva koja su velika za ovdašnji standard. Zbog toga nemamo kvantitet, kao bazu za kvalitet. Nadam se da će se u skorije vreme poklopiti okolnosti koje će doneti neko veliko ostvarenje na najvećim međunarodnim šampionatima jer bi to biciklizam podiglo u hijerarhiji sportova, računali bi na više novca od države i sport bi značajno napredovao – zaključuje Saša Gajičić.
-To je više od sportskog događaja, to je manifestacija, to je putujući cirkus, ali ne u pežorativnom značenju, već suprotno, najsjajnijem i najrazigranijem izdanju. Meštani, ali i navijači iz celog sveta planiraju odmore prema etapama. Putuju zajedno sa karavanom, prate svaku etapu, negde pripreme piknik očekujući vozače. Drugi boje lica, pripremaju kostime, dane, nedelje, mesece odvoje za nekoliko minuta. U Italiji je biciklizam vrlo popularan i posebna je atmosfera pred trku – “vraća film” 16 godina u nazad šabački biciklista.
Etape su zahtevne, konfiguracija terena od prostranih ravnica, do hladnih, visokih, vetrovitih Apenina, pravila surova. Iako je pobeđivao razne izazove u karijeri, spram ovog je morao priznati poraz, nije uspeo da završi veliku trku.
-Odustao sam posle desete etape, što je polovina. Nisam se osećao dobro pre starta Đira, bio sam prehlađen i ostaje žal što nisam spremniji dočekao jedan takav izazov, ali opet je veliko iskustvo i večno sećanje. Lepo je biti deo istorije, jedini iz Srbije koji je nastupao tamo, ali ljubav prema ovom sportu tvori želju da ne bude još dugo taj podatak kraj mog imena. Ubrzo je usledila kriza u biciklizmu Italije, raskidani su ugovori, ja sam iste godine ostao bez angažmana. Bilo je opcija da nastupam u nekom zvanično amaterskom klubu i ponovo gradim svoje pozicije, no nisam bio spreman za godinu, dve stagnacije i rešio sam da stavim tačku, možda sam pogrešio, bio sam još u mlađim godinama kada se posmatra iz vizira profesionalnog bicikliste.
Da bi navijali na “Giro d’ Italia” dovoljno je da imate novca, vremena ili da ste snalažljivi avanturista, ali za status učesnika, neophodno je preći dug put, “izvoziti” sportsku etapu prepunu prepreka, iznenađenja nepoznatu svima pre i posle vas. Ovu priču smo započeli od kraja, odmotanu rolnu filma ponovo uvijamo i prepuštamo se hronologiji.
U porodici Gajičića decenijama je biciklizam sport broj jedan. Otac Radosav je (ne)svesno svoju ljubav usadio u sina Sašu, a strast ka dvotočkašima rođena je još u onom nesvesnom delu detinjstva.
-Ne sećam se kada sam naučio da vozim bicikl, verovatno da to moj otac zna bolje. Organizovao je školska prvenstva, ja sam prvi put vozio, logično, u prvom razredu, pobedio, a potom isto činio do desete godine. Jeste naporan zahtevan sport, ali opet pruža od najranijih dana priliku za putovanje, upoznavanje, upijanje atmosfere sredina gde će vas put, inače, teško navesti.
Već pomenutu životnu etapu Saša je prešao jako brzo, praktično u rekordnom roku.
-To je bilo krajem 90-ih. Najpre 1996. sam pobedio na “Trci oko Srbije”, potom “Trci oko Vojvodine” i na kraju najbrže sam vozio trku “Beograd- Budimpešta - Bratislava”, sve su to međunarodne trke. Sledeće, 1997. predstavljao sam Jugoslaviju na Svetskom prvenstvu do 23 godine u Valkenburgu gde sam osvojio osmu poziciju. To je i najbliže medalji da je neko iz Srbije prišao na velikom takmičenju. Sjajna je bila konkurencija te godine. Prvak je postao Ivan Baso, a treći Danilo de Luka, vozači koji su kasnije pobeđivali na etapama Tura, Đira i dosegli mesto među najboljim vozačima sveta.
Takav niz doneo je poziv iz Italije i ulazak u svet profesionalnih vozača.
-Nema tu mistifikacije, profesionalac je član jednog od 20-ak timova World toura, onih koji mogu da voze najveće trke. Pre toga sam nastupao u timovima koji se vode kao amaterski, ali je sistem rada, treninga, pripreme na profesionalnom niovu. Svaki dan treninzi, trke na sedmičnom nivou.
Priča je jedno, no nekada faktički, numerički podaci bolje od svega oslikaju zahtevnost sporta kao što je biciklizam. Neke kilometraže nisu prijatne ni da se proputuju automobilom ili autobusom.
-Trećinu godine, zimi, imamo bazne treninge, plivanje, skijanje, teretana, a dve trećine je vožnja. Prelazi se između 130 i 250 km, ali uz zahteve za brzinom između 40-45 km na sat. Lični rekord, na osnovu prevezene kilometraže u jednom navratu je 320 km, u poznatoj trci Milan – San Remo.
Na ovim prostorima biciklizam postoji gotovo jedan vek, međutim nikada nije bio u vrhu popularnosti, te napredak zavisi od vrsnih pojedinaca i rezultata iznad svih očekivanja.
-Nemamo medalje sa velikih takmičenja. Sedmo mesto jednog našeg bicikliste na Prvenstvu u hronometarskoj vožnji i moje osmo u Valkenburgu su najbolja ostvarenja. Spadamo u neku srednju grupu sportova. Ovo je skup sport, bicikl košta od dve do tri hiljade evra, to su sredstva koja su velika za ovdašnji standard. Zbog toga nemamo kvantitet, kao bazu za kvalitet. Nadam se da će se u skorije vreme poklopiti okolnosti koje će doneti neko veliko ostvarenje na najvećim međunarodnim šampionatima jer bi to biciklizam podiglo u hijerarhiji sportova, računali bi na više novca od države i sport bi značajno napredovao – zaključuje Saša Gajičić.
D. B.
Najnoviji broj
18. april 2024.
