Nanino jato

U vreme kada se ubira hlebno zrno i preostale žitarice a kukuruz obećava željeni rok prisećanja u Pocerini vraćaju bogatu sliku kako se jedino moglo zvati, jato nane Tiosave. Po par stotina živine od kokošaka, patki, ćura, guski, morki i tako redom. I po petnaestak nosilja u ovo doba godine stvaralo je pomalo nestvarnu sliku. Negde u poznu starost dočekala je tov belih pilića ali nanino pile uz krompir po njenom receptu mami uzdahe .
Sada je domaćinstvo sa većim brojem perutine retkost a zamrzivač je po pravilu pun belih pilića kako u šali vele, u trenu uhranjenih. Domaće pile se može kusati samo kod poneke bake.
Ostale su priče kako je jato malih pilića i ostale živine, kako u selu vole reći, krčalo po okolini a po pravilu petlići su klani i pečeni ili završavali u prepoznatljivom bećarcu. Kokoši su nosile nebrojena jaja koja su završavala na gradskim tezgama i reklamom od usta do usta donošena na kućni prag. Vredna i nenametljiva žena primerenog imena svaki drugi dan je obilazila međe i vrzine i kupila jaja koje se njene kokoši nosile. A za njima je bila jagma pošto su po sadašnjim kriterijumima bila ekološka zelene boje. Bilo, neko bi rekao, ponovilo se u staroj patišpanji koja se odevala mućenim belancem i jela tada ukusna torta. Opet po receptu nane Tiosave. A slika koja je svakodnevno pratila neumornu ženu koja je ustajala sa prvim petlima a legala kasno, bilo je ogromno jato kokoši i ostale živine sa tek izleženim mladima dok je mudro birala petlića pošto su gosti najavili dolazak toga popodneva. Miljenice su joj bile morke koje su se posle krovova pele na najviše drvo i legle na neznanom mestu dovodeći mlade par dana u avliju koja je uz živahnu staricu gnezdila brojne kokoši koje su je u stopu ptatile, očekujući hranu koje vazda beše za njih i uvek kriveno od đeda koji nije mario za živinu osim kad donese velikog ćurana, koji je voleo je reći naleteo na njegov štap.
U dane kada su gajeni prvi beli pilići bez zamrzivača znali su težiti i preko pet kilograma a nanini i do deset pa se zborilo da se na podvarku ili krompiru nisu mogli biti spremani u šporetima a specijalitet beše petao rekorder u poljskoj furuni dovoljan da ostane i iza desetočlane porodice. Istina je, mami vodu na usta...
Sada od malog pileta uz primerene koncentrate za dva meseca eto velikih pilića za pun zamrzivač u ritmu rano proleće, rana jesen, već koliko je kome potrebno. Domaće pile se odgaji tek ako ga koka dovede u društvu šarenih vršnjaka iz vrzine koje je sada na pretek. I ukusno je a čar daje i obavezna bar pola sata trening jurnjava dok se uhvati i dobro pranje ruku posle ručka pošto su se prsti od takve piletine lepile ko od tutkala. Tek da seti na specijalitete nane Tiosave .
I pomalo šaljivo predanje. Imali u naninom domu lepotu unuku i brojne prosce. Mnogi dolazili i u za to vreme neprimerene sate tek petlovi nane Tiosave su bili veća garancija da će se uljez kasnije zet, na vreme ubediti da odustane. Unuka se potom dobro uda a nanu okrivi za očekivanu sreću. Zar i reći da je u novi dom ponela i leglo pilića i morki da i novi dom ima potomke jata koje je gajila legendarna nana.
Sadašnjim pak domaćicama uz obilje obaveza poneko zrno tradicije itekako bi dobro došlo pošto po tradiciji po nani Tiosavi donosilo je recept po kojem džigerica novorođenim donosi, kada za nju stasaju, temelj zdravlja. U vreme kada je svega od nekad sve manje a etno tok u seoskom turizmu vraća nadu više namerno nego slučajno podsećamo na zlatne ruke i isto takvo srce nane Tiosave.